Svestrana po prirodi, Ana Sinicki je mlada operska diva koja se školovala i kod nas i u inostranstvu. Ova devojka sa Vračara veliki je zaljubljenik u jezike koje je savladala sa lakoćom. Muzika ju je zanimala od malena kao i nastup pred ljudima.
Kako ste se opredelili da se bavite operskim pevanjem?
Sasvim je bilo prirodno da pored roditelja, koji su lekari ali i muzički obrazovani, nastavim tim putem. Krenula sam u nižu muzičku školu, sledila je srednja, paralelno sa redovnim obrazovanjem. Muzika me je zanimala od malena, najviše pevanje. Pošto glas sazreva tek posle mutacije, nije bilo moguće da odmah započnem sa časovima pevanja, zbog čega sam se opredelila za klavir. Završivši nižu muzičku i srednju ekonomsku, nastavila sam da se bavim muzikom.
To su ozbiljne ambicije za mladu osobu, šta vas je podstaklo?
Po prirodi komunikativna, a glas traži komunikaciju sa drugim ljudima, oduvek sam htela da nastupam. Nastup pred ljudima oduvek je bio deo mene; obično su deca stidljiva što nije bio moj slučaj. Glas mi je bio zanimljiviji od instrumenta. Instrument zahteva posvećenost u vidu konstantnog vežbanja u samoći, dok je pevač, operski ili bilo koje druge vrste, uvek u kontaktu sa nekim; bio to korepetitor, profesor pevanja ili dirigent.
Pored talenta za muziku, ostvarili ste se i u drugim oblastima?
Nakon srednje škole upisala sam Fakultet za trgovinu i bankarstvo, paralelno sa Muzičkom akademijom. Na trećoj godini fakulteta želela sam da pronađem neku profesiju koja je bliža pevanju, jer me je bankarstvo od toga odvlačilo. Prebacila sam se na Fakultet za menadžment u umetnosti. Bankarstvu, koje je ostavljeno po strani, vratila sam se kasnije. Tako sam neplanirano završila tri fakulteta.
Da li je poznavanje jezika doprinelo vašoj kako poslovnoj, tako i umetničkoj karijeri?
Pored pevanja, jezici su moja druga strast. Svaki fakultet mi je pružio mogućnost da učim do dva jezika, dok sam već iz kuće nosila znanje ruskog i makedonskog, kao i engleskog koji sam celog života učila. Za romansku grupu jezika pevanje je bilo ključno jer je italijanski osnova u operskom pevanju; sama opera nastala je u Italiji, kao i veliki broj poznatih komada. Španski je blizak italijanskom; njega sam počela da učim na Fakultetu za bankarstvo i trgovinu. Italijanski na Akademiji, a francuski i nemački privatno; sve je išlo prirodnim tokom bez većih poteškoća jer često i na putovanjima dolazim u kontakt sa ljudima kojima su ti jezici maternji i to mi je dosta značilo u unapređivanju komunikacije. Takođe, dugogodišnji život u Italiji, nakon USA, mi je pomogao da usavršim italijanski na najbrži način – svakodnevnom komunikacijom sa ljudima.
Kada ste završili Akademiju i šta je usledilo posle toga?
Akademiju sam završila sa 21 godinom i javila se želja da post-diplomske studije nastavim u inostranstvu. Namera mi je bila da konkurišem na više mesta. Sudbinski se dogodilo da me jedan pijanista iz Novog Sada, koji je doktorirao klavir na Jejlu u Americi, spoji sa mojom budućom profesorkom i da joj pošaljem snimak. Posle svih rokova za prijavljivanje za audiciju, obratila mi se da je zainteresovana za moj glas uz pitanje da li mogu da dođem na audiciju za tri nedelje? Usledilo je oduševljenje i panika; trebalo je obezbediti potrebnu dokumentaciju na vreme.
Kako su vas tamo prihvatili?
Od prvog dana dočekali su me na najlepši mogući način. Bili su ljubazni i zaintresovani za moj glas i za nekog ko dolazi iz daleke zemlje. Od stotinu prijavljenih primljeno je nas osmoro.
Kakav je život u Americi?
Za mene je bilo predivno, dobila sam punu stipendiju na univerzitetu Jejl što me je uskratilo velikih troškova; tamo sam provela tri godine a nakon završetka studija živela sam godinu dana u Njujorku. Život studenta na Jejlu potpuno se razlikuje od života prosečnog Amerikanca. Jejl okuplja „najveće umove“, odnosno najbolje ljude iz celog sveta. Život u studentskom domu zbližio me je sa osobama različitih kultura, mentaliteta, rasa i opredeljenja.
Koliko je studiranje te vrste daleko od obrazovnih sistema u našoj zemlji?
Imam iskustvo sa privatnim fakultetom u Beogradu, gde su profesori dovoljno otvoreni za pitanja, što ih čini bližim studiranju na Zapadu. Treba naglasiti da je i nivo ocenjivanja bio daleko stroži u Americi nego kod nas; iako vam je sve ostalo omogućeno. Dan je podeljen na probe, časove, konsultacije i konstantan rad; često smo ostajali i tokom vikenda.
Da li ste tokom studija u Americi upoznali nekog, mimo svoje struke, ko je na vas ostavio snažan utisak?
Volim da upoznajem drugačije ljude od mene, zbog čega sam se najviše družila sa osobama koji nisu iz oblasti muzike. Sa većinom sam ostala u kontaktu. Pamtim momenat gde nas tri devojke – jedna iz Kine, druga iz Etiopije i ja, dakle tri potpuno različita mentaliteta, pričamo o nekim svakodnevnim temama kao da smo rasle zajedno.
Koliko se u Americi poštuju operski pevači?
Tokom studija imali smo kontakt sa najvećim zvezdama operske scene poput Joyce DiDonato, Alana Helda i Ann Murray; imali smo tu čast da nas upućuju kroz predavanje – grupno ili individualno. Mnogo afirmisanih pevača je sam fakultet angažovao da dođu kod nas. Od prvog dana bili smo tretirani kao profesionalci na sceni; što se razlikovalo od studiranja kod nas na Akademiji gde nismo imali prilike tako često da nastupamo. U Americi se na to stavlja akcenat u vidu koncerata, operskih uloga, rada na glumi, jeziku i dikciji.
Koliko je potrebno vremena da neko stasa u operskog pevača?
Individualno je ali zahteva dug proces. Minimum pet do sedam godina traje samo taj tehnički deo da glas dobije tu sigurnost i rezonancu; da se oslobodite mentalno da biste mogli da se umetnički izrazite. Usavršavanje tehnike operskog pevanja zna da bude mukotrpno i dugotrajno; traje duže u odnosu na instrument zato što mi sebe ne čujemo na isti način kao što nas čuju drugi.
Kako održavate glas; da li je karijera operskog pevača ograničena?
Može biti, u zavisnosti od toga koliko ste se čuvali tokom karijere. Dosta je povezano i sa stresom. Ženski glas traje do oko šezdesete godine, nekad i duže, dok muški glasovi uvek sazrevaju kasnije, a ako su koristili pravilnu tehniku, samim tim i traju duže a dostižu zrelost u četrdesetim. Opet, karijera operskog pevača tek posle tridesete godine dolazi do izražaja, dok se kod drugih muzičkih žanrova to dešava mnogo ranije. Istina, nećemo nikada imati tu popularnost koju imaju neki pop pevači, ali u tome je i prednost; imamo svoju privatnost, ljudi znaju za nas, a nismo toliko eksponirani da budemo na meti medijskih tračeva. U najrazvijenijim zemljama sveta opera je jako cenjena.
Koje su vam omiljene uloge?
Najdraže uloge su mi Bizeova Karmen, Pepeljuga u Rosinijevoj istoimenoj operi, koju sam pevala u Italiji na nekoliko scena. U Americi sam pevala ulogu Orlofskog, ruskog grofa – neobična transformacija žene koje nastupa preobučena u muškarca. Utešili su me da ću izgledati predivno. Kostim za muškarca je bio jednostavniji u odnosu na glomazne ženske kostime, ali su simpatično uvijeni brkovi i velika ruska šubara dali posebnu čar da sve zajedno izgleda jako upečatljivo i zanimljivo. Opet, poenta glume je da budete baš ono što niste.
A koju biste želeli?
Ako govorimo o celoj ulozi to bi bila Izabela u operi „Italijanka u Alžiru“, takođe jedna od Rosinijevih veselih uloga.
Niste se zaustavili na operi?
Nisam se zaustavila na operi i klasičnoj muzici. Porodično volimo da slušamo razne žanrove. I to što privatno slušam htela sam da spojim sa klasikom. Oduvek sam želela da snimim muzički album koji je spoj mog operskog glasa i muzike za širu publiku. Krenula sam spontano sa komponovanjem i pisanjem stihova. Kompletan projekat tj. CD je dobio ime „Mi Alma“, u prevodu „Moja duša“ jer me predstavlja na pravi način. Sama muzika je spoj različitih žanrova, počev od prelaza iz klasike u popularnu muziku – takovanog crossover-a, poput Bočelija, preko ruske ciganske muzike, francuskih šansona, filmske muzike sve do izvorne makedonske muzike.
