Generacija koja je odrasla uz pametne telefone, društvene mreže i stalnu povezanost nikada nije bila toliko umrežena, a ipak se oseća najotuđenije od svih prethodnih.
Prema istraživanjima u Americi, čak 67% pripadnika Generacije Z navodi da se često ili stalno oseća usamljeno, što ovu generaciju sve češće definiše kao najusamljeniju u modernoj istoriji.
Na prvi pogled, sve deluje suprotno toj tvrdnji. Generacija Z održava neprekidnu komunikaciju, ima stotine „prijatelja“ na mrežama i mogućnost da se u sekundi poveže sa bilo kim. Međutim, upravo ta stalna digitalna povezanost često stvara iluziju bliskosti, dok se stvarni, duboki odnosi sve više potiskuju u drugi plan. Nestaju prijateljstva u kojima postoji poverenje. Iščezavaju iskreni razgovori i međusobna podrška. Sve ređe opstaju veze u kojima se prihvataju i loše strane druge osobe, kao i porodični odnosi i dugogodišnja prijateljstva koja traju kroz konflikte i promene.
Sociolozi i psiholozi ukazuju na više razloga za masovnu usamljenost među mladima. Prvi je zamor od virtuelnog sveta. Neprestano dopisivanje, poređenje i uvid u tuđe živote dovode do osećaja praznine i beznađa. Drugi je pad kvaliteta neposrednog međuljudskog odnosa, jer se sve češće razgovori zamenjuju porukama, reakcijama i kratkim sadržajima.
Tu je i psihološki pritisak idealizovanih slika života. Mladi svakodnevno gledaju filtrirane verzije tuđih uspeha, putovanja i veza, što stvara osećaj da su „svi drugi bolji i srećniji“. U tom poređenju, sopstvena svakodnevica deluje prazno i sumorno. Posebno zabrinjava činjenica da se usamljenost više ne vezuje samo za fizičku distancu. Mnogi mladi ljudi navode da se osećaju usamljeno i kada su okruženi ljudima: na ulici, u školi, u društvu rođaka i prijatelja. To ukazuje da problem ne leži u broju kontakata, već u njihovoj dubini i smislu.
Iako Generacija Z živi u eri najveće tehnološke povezanosti u istoriji, paradoks je očigledan: što je više veza na mreži, to je manje stvarne bliskosti. Umesto da spaja, digitalni svet stvara opštu, duboko ukorenjenu usamljenost.
Piše: Biljana Stepanović
