Dok su topovi grmeli širom Srbije 1916. godine u novom, luksuznom hotelu na Zlatiboru mirisalo je na topljeni sir. Austrougarski okupatori pretvorili su tek završeni hotel „Kraljeva voda“ u fabriku kačkavalja za svoje vojnike, oduzimajući mleko gladnom narodu i gazeći ponos jednog od najlepiših srpskih krajeva. Ta priča o „okupatorskom kačkavalju“ i danas se prepričava kao simbol bahatosti i bezobzirnosti austrougarske vlasti prema srpskoj imovini i dostojanstvu.
Hotel „Kraljeva voda“, ponos užičkog advokata Strahinje Popovića, otvoren je svega nekoliko meseci pre izbijanja Velikog rata. Sa velikom trpezarijom, četrdesetak soba i depanansom „Čigota“, trebalo je da bude biser zlatiborskog turizma. Umesto toga, okupatori su ga rekvirirali odmah po ulasku na Zlatibor. Izbacili su sav inventar napolje, a na zgradi istakli natpis na nemačkom – „Cilchwirtshart“. U hotelu su uredili sabirni centar za mleko koje su silom uzimali od seljaka sa Zlatibora i okoline.
„Sir se pravio za austrougarsku vojsku na frontu. Seljaci su morali da daju mleko, a ko nije hteo – imao je problema sa okupacionim vlastima“, svedoče lokalni istoričari. Borova šuma oko hotela počela je da se seče za ogrev, a lepa zgrada pretvorena je u pravu malu fabriku. Popović je jedva uspeo da spreči potpuno uništenje šume ličnim protestom kod okupacionih oficira.
Posle oslobođenja 1918. godine hotel je vraćen prvobitnoj nameni i postao omiljeno mesto za odmor srpske elite međuratnog perioda. Strahinja Popović je tu često boravio, gledajući kako se život polako vraća u normalu. Danas se na Zlatiboru ta priča priča kao opomena – kako su čak i najlepše zgrade i najmirniji krajevi postali ratni plen.
„Okupatorski kačkavalj“ ostao je u narodnom sećanju kao jedan od najslikovitijih primera austrougarske pljačke i bahatosti u okupiranoj Srbiji.
Piše: Nina Stojanović
