Postoji nešto gotovo bolno iskreno u ljudima koji vole pse. Sociolozi i psiholozi godinama pokušavaju da objasne zašto baš ti ljudi često imaju nizak prag tolerancije prema lažnim, manipulativnim i „fejk” osobama. I možda odgovor nije u tome da oni mrze ljude, već da su previše navikli na bića koja ne umeju da glume.
Pas ne zna za masku. Ne zna za interes, društvenu kalkulaciju, hladnu ljubaznost ni osmeh iza kog stoji zavist. Ako vas voli — voli vas potpuno. Ako je srećan što vas vidi, to ne skriva. Ako oseća tugu, strah ili odanost, pokazuje ih bez ikakve strategije. Upravo zato ljudi koji su emotivno vezani za pse često postaju izuzetno osetljivi na neiskrenost kod ljudi.
Sociolozi tvrde da dug boravak uz životinje menja način na koji doživljavamo odnose. Čovek počinje intuitivno da traži autentičnost, toplinu i jednostavnost emocija. Posle toga, susret sa ljudima koji glume, manipulišu ili stalno igraju društvene uloge može delovati iscrpljujuće i hladno. Zato mnogi ljubitelji pasa kažu da ih više umara pet minuta sa „fejk” osobom nego ceo dan proveden sa psom.
Postoji još jedna zanimljiva stvar. Ljudi koji vole pse često mnogo pažljivije čitaju energiju, ton glasa i sitne promene ponašanja. Psi ih tome nauče. Pas ne sluša samo reči. On oseća nervozu, bes, tugu, strah. Vremenom i čovek počinje da primećuje ono što drugi ignorišu. Lažan osmeh. Prisilan smeh. Pretvaranje. Hladnoću sakrivenu iza lepih rečenica.
Možda baš zato ljudi koji vole pse često deluju emotivnije, ali i opreznije prema ljudima. Oni znaju koliko je retka bezuslovna odanost. I kada jednom osete iskrenost kakvu pas pruža bez razmišljanja, mnogo teže pristaju na površne odnose, lažna prijateljstva i emocije koje postoje samo dok su korisne.
Jer pas kad voli, ne voli zbog koristi, statusa ili trenutnog interesa. A kada jednom upoznate takvu vrstu ljubavi, sve veštačko počinje previše da bode oči.
Piše: Biljana Stepanović
