Bard srpskog glumišta, akter antologijskih predstava Ateljea 212 i svedok burnih avantura iz pozorišnog života, Milan – Caci Mihailović, jedan je od poslednjih autentičnih čuvara beogradske boemije i dasaka koje život znače.
U Atelje odlazio je kada je ovo pozorište imalo samo četiri godine, jer je njegov otac svirao u jednoj predstavi koju je režirala Mira Trailović. Neumorni hroničar teatra za „Vesti“ priča o porodici, karijeri, Zoranu Radmiloviću, prvim ulogama. Nedavno je odlikovan Ordenom srpskog viteza despota Stefana Lazarevića:
– Srpska kruna, kulturno-istorijski centar, odlikovao me je Ordenom srpski vitez despot Stefan Lazarević prvog reda, za čast, dostojanstvo, viteštvo, slavu i večnost imena srpskog, kao trajno svedočanstvo naročitih zasluga za životno delo, 50 godina glumačkih ostvarenja. Orden mi je dodeljen na svečanosti na Đurđevdan, 6. maja 2021. u manastiru Divostin kod Kragujevca. Ovim se dopunjava moja porodična kolekcija znamenitog ordenja koju čuvam za svoje potomke. Moj pradeda po majci, Milivoje Marković, visoki službenik pošta i telegrafa, prešao je Albaniju u Prvom svetskom ratu i dobio Orden Albanske spomenice. Moj deda po ocu, učitelj Trajko Mihailović, pored ordena za revnosnu službu, nosilac je i Ordena Svetoga Save. Pola veka sam posvećen glumačkom poslu i priznajem da mi je veoma drago što je to neko primetio i ocenio ovako visokom ocenom. Priznanje dolazi kao infuzija! Daje snagu i elan da se učini još nešto na ponos svoga roda, svoga otačastva.
Na sceni sa sinovima
Porodica u kojoj ste ponikli ostavila je značajan trag u umetničkoj, posebno pozorišnoj sceni Beograda.
– Geneološka stabla ili rodoslovi pričaju veoma zanimljive priče. Po mačinoj liniji imam dva rodoslova. Tako znam da mi je predak Mihailo Jovanović, višegodišnji beogradski mitropolit, izuzetna ličnost SPC, sahranjen u beogradskoj Sabornoj crkvi 1898. Blizak rod su mi Ljuba i Rastko Tadić, kao i Rastkov sin Ljubivoje, svi glumci. Moji sinovi su završili glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Stariji sin Vladislav je dugogodišnji član pozorišta Atelje 212, a mlađi sin Petar je slobodan umetnik. Sa sinovima sam igrao mnogo puta u pozorištu, na televiziji, na radiju. Momentalno sa mlađim sinom Petrom igram u tri predstave: „Suze su O.K“, u Zvezdara teatru, „Žanka“ u Madlenijanumu i u predstavi „Srpska posla“.
Da li se sećate prve uloge?
– Tek sam počeo studije treće godine glume, pozvali su me iz Narodnog pozorišta, čiji sam stipendista bio. Tada već izuzetno cenjen reditelj Arsenije Jovanović radio je za malu scenu nacionalnog teatra, koja se zvala Krug 101, prvi tekst, kasnije veoma plodnog pisca i reditelja, Zlatana Dorića. Bio je to „Sarajevski atentat“. Dobijam glavnu ulogu, Gavrila Principa. Početak kakav se samo poželeti može. Pored toga, u predstavi igraju i moji drugari sa klase: Dragan Maksimović, Branimir Zamolo, Goran Sultanović i Miki Manojlović. Tu se srećem i sa onima kojima sam se divio gledajući ih u raznim ulogama: Jovan Milićević, Predrag Tasovac, Ljuba Kovačević, Petar Banićević, Mirko Milisavljević, Bogić Bošković. Kako zaboraviti trenutak prvog ulaska na službeni ulaz tog hrama umetnosti, na ta vrata kroz koja su ulazili: Pera Dobrinović, Čiča Ilija Stanojević, Dobrica, Žanka, Taborska, Urbanova, Ljubinka Bobić…
Jelenče ostao upamćen
Možete li izdvojiti najdražu ulogu s obzirom na to da ste u pozorištima igrali čak 130, na televiziji i filmu oko 150, u Dramskom programu Radio Beograda oko 700 rola?
– Kako izdvojiti nešto kao najdraže. Veoma me raduju uloge koje trenutno igram: Arsa u „Vlasti“, Branislava Nušića, u pozorištu Slavija. Približavamo se 150. izvođenju! Veoma mi je draga epizodna uloga u predstavi „Suze su O.K“ u Zvezdara teatru. Igram korepetitora Stratimirovića. Sledeća predstava će nam biti jubilarna, 200! Draga mi je i „Žanka“, Mije Ilića u Madlenijanumu, sa Jelicom Sretenović i Petrom Mihailovićem. U toj predstavi igram dve uloge, Tošića i Branislava Nušića. Radujem se i ulozi Horasa Ovena, slikara, u predstavi „Opasna ljubavna igra“. I to je tekst Branislava Nušića, prvi put igram u pozorištu Slavija. Približavamo se 100. izvođenju. A tek predstava „Ženski razgovori“, Dušana Radovića. Igramo je već 37 godina. Popularnost se najčešće stiče igranjem na televiziji. Meni se to desilo u pozorištu. „Radovan Treći“ je predstava koja je imala ogromnu gledanost. Mnogo je učinio i snimak predstave. Čini mi se da ni jedna kuća na svetu gde žive naši ljudi, nije bez te kasete ili CD-a. Imao sam sreće da uđem u tu fantastičnu ekipu, predvođenu Zoranom Radmilovićem u kojoj su bili i Maja Čučković, Mira Banjac, Tanja Beljakova, Milutin Butković i Taško Načić. Tako je moj pesnik Jelenče Vilotić i posle 36 godina od Zoranovog odlaska, ostao upamćen. Pored toga, doživeo sam da me publika zapamti i to po jednoj jedinoj rečenici u filmu „Balkanski špijun“. Često čujem kako doviknu za mnom tu sjajnu rečenicu Dušana Kovačevića: „Okrečite Beograd!“
Sećanja na dugogodišnjeg prijatelja i kolegu, slavnog glumca, sakupili ste u knjigu „Čarobnjak Radmilović“ koju ste pretočili u dokumentarni film.
– Upravo smo završili snimanje filma „Glumčina“ u kome sam saradnik na scenariju i vodim priču kroz film kao čovek koji je sa Zoranom Radmilovićem igrao, koji ga je poznavao, koji je sa njim delio i scenu i kadar od dolaska u Atelje 212, 1972. do njegovog preranog odlaska 1985. godine. Oktobra meseca prošle godine izašla je iz štampe moja knjiga „Čarobnjak Radmilović“. Na više od 300 stranica, uz oko 200 fotografija, 37 sagovornika priča o Zoranu, a mojih šezdesetak priča svedoče o ogromnoj ličnosti srpskog teatra koja je obeležila drugu polovinu 20. veka svojim jedinstvenim, neponovljivim darom. Srećan sam što sam sa Radmilovićem igrao u više predstava, čak i u njegovoj jedinoj režiji, što sam prošao tu veliku školu, taj Univerzitet, na nezaboravnim putovanjima od Stokholma, preko Pariza, Sofije, do Meksika i Njujorka…
Traktor kao teatar
Na kom „radnom mestu“ se najbolje osećate, u pozorištu, snimajući film ili radeći za televiziju?
– Posle pola veka posla i dan-danas se iskreno radujem svakom nastupu, svejedno da li je to scena nekog pozorišta ili traktorska prikolica u nekom zabačenom selu, pa se publici obraćamo sa te improvizovane pozornice prekrivene ćilimima, sa pozornice koja može i da se kreće samo da upali motor! I kamera je izazov. I drugačija vrsta koncentracije: uraditi nešto jednom, dva-tri puta i to je to. Nema ispravke. Nikada se nisam bavio mistifikacijama i o svom poslu govorio kao o nečemu najvažnijem na svetu. Trudio sam se uvek da mi taj posao bude radost, uvek stvaranje koje me čini srećnim. To sam se sam sa sobom odavno dogovorio. I slobodno mogu da kažem da sam srećan.
Šta mislite o hiperprodukciji glumaca?
– U vreme kada sam studirao i diplomirao toga nije bilo. I tržište je bilo daleko veće. Sada smo se sveli na Srbijicu, a glumačkih škola i glumaca sve više i više. Kao stipendista Narodnog pozorišta već od druge godine studija, bio sam miran. Od treće godine bio nam je dozvoljen rad i počele su da se nižu uloge. Dramski program TV Beograd bio je izuzetno kvalitetan, ponedeljkom su se prikazivale ozbiljne drame, radili su veliki reditelji: Slavoljub Stefanović Ravasi, Sava Mrmak, Aleksandar Đorđević, Edvard Galić, Đorđe Kadijević… Išao sam iz drame u dramu. Opasna kritičarka uglednog lista „Politika“, pišući o mojim ulogama u „Sarajevskom atentatu“, u kome sam igrao Gavrila Principa i „Šeširu profesora Koste Vujića“, u kome sam igrao pesnika Milorada Mitrovića, zaključila je: „…Jedna nova, mlada glumačka generacija, bez velike i bučne najave, izvršila je neminovnu smenu!“. Činjenica da se ove reči i posle toliko decenija pamte od slova do slova, govori o brizi za novu generaciju koja stupa na scenu. Danas je sve malo drukčije. Dobri, mladi glumci nisu u zavidnom položaju. Treba se izboriti, treba prokrčiti put na kome je mnogo onih kojima tu nije mesto. Kvantitet ne znači uvek i kvalitet!
Kako vas ljudi doživljavaju kad vas sretnu na ulici. Da li vam prilaze?
– Da, to su skoro uvek prijatni susreti. Hoće da se slikaju, da razmene poneku rečenicu. To mi nimalo ne smeta, to ide uz moj posao. Zato Njeno veličanstvo publika ima sva prava, jer bez nje nema ni nas ni naše profesije.
Zanimljivo je da vas za patrijarha Porfirija veže dugogodišnje poznanstvo?
– Patrijarha Porfirija sam upoznao kada je bio iguman divnog manastira Kovilj. Viđao sam ga na slavi kod mog prijatelja, nekad u pozorištu ili projekciji filma. Njegov izbor za patrijarha osećam kao najlepšu Božju pravdu.
Vernost od 50 godina
Šta mislite o erupciji TV serija i filmova?
– Mnogo štošta se radi na brzinu, da se što pre snimi, da se uradi što više epizoda. Jedna grupa glumaca ne silazi sa ekrana. To je na dušu rediteljima. Ne misle o tome kako je onima koji to gledaju. Ili loše prosuđuju misleći, da ako je neko popularan, taj je za sve. A često nije baš tako. Već sedam godina sam u penziji. Mnogo je novih generacija. Prihvatam poslove koji mi se nude. Nekad je to na veliko zadovoljstvo, a ponekad sam u situaciji da od nečega pravim pitu što bi rekao naš narod. U svakom slučaju, to je posao koji me raduje i kome sam veran više od pola veka.
Radi punom parom
Malo bolja situacija sa pandemijom otvorila je vrata publici, željnoj kulturnih zbivanja, pa se tako Caci vratio poslu.
– Igram svoje predstave, imam promocije svojih knjiga, imam gostovanja koja me raduju. Bio sam pre nekoliko dana u Požarevcu u njihovoj divnoj biblioteci, pred punim gledalištem. Imam svoje veče u Aleksincu, pa na Paliću predstavu „Ženski razgovori“, Dušana Radovića. Na Vidovdan sam govorio poeziju u selu Viča, u Guči. Onda me čekaju promocije knjige o Zoranu u Gornjem Milanovcu, Kragujevcu i Čačku… Za jednog penzionera, nije loše. A i pišem, kad stignem.
Sudbinsko pitanje
Caci je u srećnom braku sa suprugom Biljanom, sa kojom ima dvojicu sinova, Vladislava i Petra.
– U Šestoj beogradskoj gimnaziji bio sam u dramskoj i literarnoj sekciji, u horu, pravio priredbe, predstave, pisao pesme za školski list koji se zvao „Smotra“, dobijao nagrade za poeziju i prozne sastave, tako da su me u školi svi znali. I ja sam znao mnoge. Ali, devojku iz razreda do mog, nisam znao, dok mi se jedne večeri nije obratila: „Je l’ ideš kući?“ Bili smo četvrti razred. Ispostavilo se da stanuje u ulici paralelnoj sa mojom. Te večeri smo ostali pred njenom kućom više od dva sata. Kroz dva meseca smo počeli da se zabavljamo, 1974. smo se venčali i evo, uskoro će punih 55 godina od tog 22. septembra 1966, kada smo se sreli.
Rođen drugog dana Božića
Milan – Caci Mihailović rođen je drugog dana Božića u Beogradu, kada je, kako je jednom prilikom rekao, prevalila ponoć i kada su gosti otišli. Otac je radio sam, a bilo ih je petoro. Trebalo je izdržavati tu porodicu i živelo se skromno. Od 1972. kada je diplomirao i postao član Ateljea 212, Milan – Caci Mihailović je sa kultnim glumcem Ateljea 212 Zoranom Radmilovićem igrao do njegove smrti predstavu „Radovan Treći“. Igrao je i u predstavama: „Kralj Ibi“, „Santa Marija Dela Salute“, „Pseće srce“…
Tu su uloge u serijama „Stižu dolari“, „Šešir profesora Koste Vujića“, „Cvat lipe na Balkanu“, „Nepobedivo srce“. Živi u Beogradu, oženjen je i ima dva sina.
