Publika ju je upoznala u seriji „Preživeti Beograd“, a ulogom neobične devojke Saše u „Kalkanskim krugovima“ pobrala je sve simpatije. Prvo iskustvo stekla je u seriji „Jutro će promeniti sve“, a rad u „Drim timu“ bilo je za nju neprocenjivo iskustvo. Odnedavno igra u predstavama „Cement Beograd“ i „Plastelin“ u Beogradskom dramskom pozorištu. Stručnjaci ocenjuju da ima raskošan talenat.
Rođena je u Gnjilanu, odrasla u Nišu, a za studije glume izabrala je beogradski Fakultet dramskih umetnosti. Za sve što radi i što je čini srećnom ima potpunu podršku porodice. Da nije glumica, kaže, bila bi sportistkinja.
Vatreno krštenje
Jedna od najznačajnijih uloga naše sagovornice bila je rola Marine u popularnoj seriji „Preživeti Beograd“.
– To je bio moj prvi veliki zadatak. Prvo iskustvo pred kamerama. Uloga Marine je bila moje vatreno krštenje. Još na kastinzima sam shvatila da ako bih dobila ulogu Marine mogla bih da uradim svašta. Ona je devojka koju svi poznajemo, što je užasno primamljivo, ali isto tako je i pritisak bio snažan da li će biti istinita i uverljiva u mojoj interpretaciji. Bilo mi je važno da je ljudi prepoznaju kao nekog svog ili sebe. Rekla bih da sam dala sve od sebe u tom trenutku.
Ukazuje da je zahvalna toj ulozi.
– Najteže mi je bilo da joj pronađem slojeve, da ne bude samo jedno, već da bude živa, sa svim manama, ali i vrlinama, probala sam da iznenadim sebe. Ona je bila neko moje javno oslobađanje. Otkud Marini potreba da se predstavlja onakvom kakva nije? To može svako da zapita sebe. Pogotovo mlada devojka, uplašena, ambiciozna, željna svega. Tako je smislila da se nosi sa drugima i sa sobom.
Potom sledi uloga u „Drim tim“. Kakva iskustva nosite iz tog ostvarenja?
– To je jedno specifično iskustvo koje bih možda najviše povezala sa mojim klasnim drugom Vukašinom Jovanovićem, koji igra mog direktnog partnera. Mnogo nam je bilo zabavno što smo dobili priliku da igramo zajedno. Kod Bogdane mi je bilo važno da bude suprotno sve od mene. Bilo mi je zanimljivo da širim svoja sredstva, da probam da sa manje ekspresije i više introvertnog pristupa napravim ulogu jedne mlade, ludo zaljubljene devojke. Takođe gledati Lazara Ristovskog koji nosi seriju i Tatjanu Šojić u tandemu sa Teodorom Ristovski bilo je neprocenjivo.
„Krugovi“ puni obrta
Radosna je zbog saradnje sa Milanom Karadžićem u veoma gledanoj seriji „Kalkanski krugovi“, čiji nastavak gledaoci sa nestrpljenjem očekuju.
– Sa Milanom Karadžićem sam se upoznala na kastingu za dečju predstavu u pozorištu „Boško Buha“, gde sam igrala u dve njegove predstave „Petar Pan“ i „Nemušti jezik“. U toku neke od proba pitao me je da dođem na kasting za ulogu Saše. Kasting je trajao dosta dugo. Ali je na kraju Saša našla mene.
Uloga Saše je na prvi pogled malo neobična, drugačija, ali je Bojani odmah prirasla za srce.
– Mnogo sam bila uzbuđena i srećna. Ona mi se najviše dopala u čitanju celog scenarija. Odmah sam se vezala za nju. Nisam sumnjala da je dobar kasting, nisam sumnjala u Milana niti u celokupnu ekipu. Ona je devojka koja je zarobljena u svakom smislu. U svom telu, u mestu u kome živi, u odnosima, zaglavljena.
Probe za ovako zahtevnu ulogu bile su ozbiljne.
– Imali smo dosta proba pre samog snimanja, dosta razgovora sa Milanom. Ali i rad na scenama sa drugim glumcima i glumicama mi je dosta toga otvarao. Sve sam je više razumela. Najteže mi je bilo da skinem kapu. Toliko mi je postala draga i nekako moja da sam scenu u kojoj skidam kapu doživela kao nekakav kraj. Bilo mi je emotivno jako. Taj postupak je bio njen pik. I moj.
Serija je doživela veliki uspeh, a gledaoci su sa nestrpljenjem iščekivali svaku novu epizodu. Bojana objašnjava šta je bilo presudno za popularnost.
– Sjajan kasting, ekipa iza kamere. Kostim, šminka, direktor fotografije, reditelj. Funkcionisali smo veoma dobro. Atmosfera je bila radna. Ambijent prelep. Svi su želeli da snimaju i da budu tu, to je najlepše i to je ključ.
Bojana objašnjava zbog čega se lik Saše dopao gledaocima, a o samom nastavku serije ne sme da otkriva mnogo.
– Saša je traumatizovana. Ali ona to tako ne vidi. Iracionalno je trezvena i okrenuta ka drugima, nikako prema sebi. Ona je u nekoj kutiji koja joj je mala i iz koje pokušava da pobegne i mic po mic uspeva da promoli glavu i da udahne. O nastavku ne bih smela mnogo. Znam da će biti iznenađenja i obrta. U iščekivanju sam da snimanje počne, radujem se. Zašto su je gledaoci zavoleli? Možda je opet stvar u prepoznavanju. I te njene unutrašnje borbe koja izbija iz nje. Pokreće pitanja i možda neke tabue. Dosta daje njen lik na atmosferi tog mesta i važna je za celokupnu sliku serije.
Poput dečje igre
U srednjoj školi, Bojana je poželela da gluma bude njen životni poziv.
– Ne znam da li sam odlučila, ali sam to poželela u srednjoj školi onako prvi put stvarno poželela. I to zapravo nakon odgledane predstave „Trpele“ Beogradskog dramskog pozorišta, koja je gostovala u Nišu. Bila sam u klasi profesorke Marije Milenković, upisala sam se 2016. godine. Trenutno sam na master studijama. Akademija je nešto najbolje i najlepše što mi se desilo. To mogu da zahvalim sjajnoj profesorki, odličnoj klasi i spomenula bih profesora scenskog pokreta Ferida Karajicu. Fakultet dramskih umetnosti je jedna od najboljih škola u regionu, s izuzetnim sistemom koji je razrađen za svaku godinu studija. Ali i pojedinačno za svakog studenta.
Bojana je angažovana u Beogradskom dramskom pozorištu.
– Od januara 2022. sam postala saradnik pozorišta. Igram u predstavi Sebastijana Horvata „Cement Beograd“ koja je aktuelna. To je neponovljivo iskustvo u teatru, izuzetno zahtevna predstava, fizički i emotivno. Veoma intenzivan proces, sjajan tekst i rad sa koreografkinjom. Nešto što ću sigurno pamtiti zauvek. Takođe predstava „Plastelin“ u koju sam uskočila i koju sada igram je veoma edukativni potresan komad. Govori o krizama identiteta, vršnjačkom nasilju i odrastanju. Ove sezone će izaći još dve predstave u kojima igram u režiji Franka Kastorfa i Ivice Buljana.
U probama uživa, a na sceni suvereno vlada.
– U probama uživam. Naravno, procesi su dugi, ponekad naporni, ali to istraživanje i traganje za rešenjima je mnogo uzbudljivo. Sve liči na dečje igralište. Dobro se osećam na sceni i volim taj osećaj izlaska iz zone komfora. Tremu imam uvek, ali kad je ne bih imala, mislila bih da nešto nije u redu.
Podrška porodice joj je i te kako važna i daje joj vetar u leđa.
– Rođena sam u Gnjilanu, Niš nije moj rodni grad, ali je on izdefinisao neku bazu moje ličnosti. Nedostaju mi, žao mi je jer nemam mnogo vremena za odlaske kući. Ali njihovo puno razumevanje i podrška su nezamenjivi. Kad su oni ponosni i srećni, nema veće nagrade i pohvale za mene.
Otuđenost u vreme korone
Radila je u vreme epidemije korone.
– Najteže mi je padalo da uključim TV, užasno me je sve to uzrujavalo. Pozorišta su bila poluprazna. Neka generalna usamljenost i otuđenost su tada nastupili. Trudila sam se da radim svoj posao kao da se ništa ne dešava, da budem vedra i pozitivna, a da ostanem negativna na PCR testu.
Uloge mene nalaze
Na pitanje da li postoji neka uloga u pozorištu, filmu koju priželjkuje, otkriva svoju želju.
– Imam osećaj da one mene nalaze, tako da priželjkujem neizvesno svaku sledeću. Volela bih da igram Beketov neki komad i možda bih volela da igram Kasandru u Eshilovoj „Orestiji“.
Dobar start
Prvo Bojanino ostvarenje bilo je „Jutro će promeniti sve“.
– Prvi kasting u životu, druga godina studija i dobijam epizodnu ulogu u seriji koja je doživela veliki uspeh. To gledam kao na dobar start. Veoma mi je bilo zabavno tih dana na snimanju, prvi put na setu. Mnogo ljudi i Studenjak u kom živim u tom trenutku. I tada upoznajem Đorđa Stanimirovića, reditelja „Preživeti Beograd“, koji me kasnije zove na kasting za ulogu Marine u ovoj seriji.
