Dimitrije Radisavljević, poznatiji kao Dixon Ra, mladi je saksofonista koga je put iz rodnog Beograda, naveo u inostranstvo, sa namerom da se ostvari u onome što je dobrom delu njegove generacije „strana pojava“ – džez.
Kako je došlo do toga da zasviraš saksofon a ne neki drugi instrument?
– Sve je počelo od klavira, kada sam imao pet godina. Učio sam sam da sviram, ali kada sam odlučio da se ozbiljnije bavim muzikom, tj. upišem nižu muzičku školu, za klavir je već bilo kasno. Jedini izbor bio je klarinet, koji nikada nisam zavoleo ali je sličan način sviranju saksofona. Nakon osam godina sviranja klarineta, sakupio sam hrabrost da probam saksofon i odmah shvatio da je to moj instrument.
Većina tvojih vršnjaka je okrenuta „muzici bez sadržaja“, a opet džez uživa popularnost svuda u svetu. Šta je tebe navelo da skreneš sa uobičajenih kurseva i pronađeš se u zvuku za koji je potrebno srce i pažnja slušaoca?
– Bilo je raznih faza pronalaženja sebe u nekom muzičkom pravcu. Uglavnom to počne od klasične muzike, koja me nije privlačila zbog ograničenosti i vezanosti za note. Džez je slobodna muzika, socijalna, prati određenu strukturu ali najviše je otvorena improvizacijama, koje mi daju osećaj slobode, da mogu da kažem ono što mislim i osećam ali kroz zvuk. Džez je način života koji vas „sam“ pronađe i postane glavni element svega što radite.
Nakon srednje muzičke uputio si se u inostranstvo. Šta te je navelo na tako hrabar potez? Džez si shvatio kao način života, ne kao prolazni period.
– Oduvek sam razmišljao o inostranstvu i nešto me je privlačilo, ka nepoznatom. Delovalo mi je nestvarno dok se nije desilo. Shvatio sam da kod nas nije isti pogled na kulturu i umetnost, kao i na džez muziku, nego negde drugde. Morao sam da nađem muzičare koji isto razmišljaju i imaju isti cilj, a to je da se bave muzikom bez granica.
U moru genijalnih muzičara koji su obeležili prvu polovinu prošlog veka, koga bi izdvojio kao uzora i inspiraciju?
– Pored mnogih saksofonista velikana, od kojih sam dosta naučio, najveći uticaj je imao Majls Dejvis. Ne samo kao muzičar, već zbog način razmišljanja, prisustva na bini, načina aranžiranja i komuniciranja sa drugim muzičarima.
Mnoge velikane poput Majls Dejvisa pratile su kontroverze gde god da se kretao, koliko je vreme „narkotika“ i „ludovanja“ iza nas kada su ove muzičke vode u pitanju?
– Mislim da još uvek ima toga među mladima, jer misle da je to jedan od uslova za uspeh. Ali svega toga je manje u svetu poznatih sa kojima sam imao dodir, koji su svirali sa Majlsom i postali svesni posledica.
Osim na brdovitom Balkanu, sviranje na ulici i probijanje ka većim binama, ne nosi nikakvu dozu „srama“, već se smatra kao nešto normalno. Tebe su vrlo brzo prihvatili stariji džezeri. Šta im se konkretno dopalo u tvom pristupu? Čime si ih osvojio?
– Dosta ljudi sam upoznao svirajući na ulici, kao i mnoge muzičare, jer u tom vremenu nisam imao gde da vežbam i sviram, a posle je to postala stalna lokacija za održavanje proba sa muzičarima. Uglavnom su to bili ljudi starijeg kova, kojima se svidela moja ambicija i želja za muzikom, dok drugim mladima nije toliko stalo ni do sviranja a ni do uspeha.
Već duži period živiš u Nemačkoj. Koliko ti je trebalo vremena da se navikneš na život u inostranstvu? Koje su prednosti, a koje mane za nekoga ko dolazi „sa strane“?
– Prva godina mi je najteže pala, najviše zbog jezika i sistema koji nisam razumeo. Uglavnom svi su me jako dobro prihvatili i pomogli. Znali su zašto sam došao i hteli su da budu deo toga sto radim. Pre nego što sam pošao za Nemačku, mnogi su me savetovali da ne pričam odakle sam i šta sam, zbog „loše slike naših ljudi u svetu“ i drugih razloga, ali toga ovde nisam video do sada. Mislim da su to iskustva iz prošlosti u koje ljudi i dalje veruju; u Nemackoj svako ima slobodu da bude ko i šta hoće, i niko mu to neće zameriti.
Nastupaš kao Dixon Ra & Band; koje bi nastupe izdvojio? Kada bi ti se ukazala prilika, da li bi učestvovao na Nišvilu; koliko je to san a koliko realnost?
– Poprilično smo novo sastavljeni bend, jer do sada sam prikupljao ljude, kao goste, a ne kao stalne članove. U decembru 2018.godine imali smo veći koncert u crkvi gde se često održavaju koncerti, i to bih istakao kao veliki početak. Na Nišvil festivalu sam nastupao 2015. godine, kao gost House band-a, i imao sam priliku da upoznam mnoge domaće, ali i strane velikane, kao što su Duško Gojković, Ralf Peterson, članove benda Incognito i druge. Planiram opet da se prijavim i dovedem svoj bend ukoliko to bude vremenski izvodljivo.
Najavljen je album, koji je u međuvremenu i snimljen. Da li postoji plan oko izdavanja i daljeg plasiranja? Koliko pridaješ pažnje fizičkim kopijama spram digitalnih? Da li privatno slušaš ploče?
– Uvek radim na novim kompozicijama i aranžmanima. Želim da što više ostane posle mene, ali da bude nešto što će ljudi slušati. Iako me mnogi savetuju da u današnje vreme sve ide preko interneta, socijalnih mreža i digitalnih izdanja, preferiram više fizičke kopije. Volim da slušam razne žanrove, nisam opredeljen samo jednom muzičkom pravcu, zato i želim moje ploče da budu takve.
