Pisac Đorđe Sibinović se poslednjih nekoliko godina bavio teškim društvenim temama nasilja nad ženama i sudbinom bolesne dece čija budućnost je neizvesna.
Rezultat toga rada su romani „Roditelji“, koji je doživeo nekoliko izdanja i preveden je na italijanski, engleski, ruski i arapski jezik i „Plač mačke božije“ za koji je dobio prestižnu nagradu Liplje u Republici Srpskoj za najbolji roman iz oblasti moderne književnosti.
Nasilje nad ženama ne jenjava uprkos sve širem spektru prava u korist pripadnica nežnijeg pola. Kako gledate na tu kontradiktornost jer primeri nasilja nad ženama dolaze iz svih sredina i različito razvijenih društava?
– Nasilje je deo nasleđa kolektivno nesvesnog. Ono se pretvorilo u deo strukture društva jednako kao i u genom pred kojim nauka tek treba da se uspravi. Pritisci kulture, predrasude, sa jedne strane i otvorena pozicija pojedinca u epohi predstavljaju poprište pretvaranja oblika postojanja u neizvesnost opstanka. Rodno nasilje sigurno više nije moguće posmatrati izolovano, kao predrasudu ženske potčinjenosti ili patološki tradicionalizam muške isključivosti. Stvari su mnogo složenije. Ista društvena moć koja proklamuje prava, širi agende ideološke slobode, svetom upravlja bahatije i surovije nego što je to ikada iko činio u uslovima pravolinijskih društvenih formacija. Ljudi to vide, osećaju i doživljavaju bez obzira na obrazovanje i položaj na društvenoj lestvici. Današnji čovek je „globalna žrtva“. U svojoj bespomoćnosti on poseže za transferom dominantnog socijalnog modela i u svojoj fizičkoj blizini ispoljava agresiju i pribegava nasilju na najbližeg i slabijeg od sebe. A to najčešće bude „žena“, ne retko i deca.
Položaj žena i dalje presudno određuju predrasude i neefikasni društveni mehanizmi.
– Točak istorije nije moguće zaustaviti. Ali, nije moguće ni ubrzati ga. Posebno je nemoguće za njega projektovati trase po kojima kretanje realno nije moguće ali virtuelno i ideološki ono završava u iluziji digitalnog raja. Da bi svet napredovao, nisu dovoljne proklamacije i „velike ideje“ nego postepeno i hronološko usvajanje osnova promene ponašanja. Problemi nastaju kada kreatori stvarnosti u oholosti nestrpljenja nisu spremni da „sačekaju“ populaciju u odnosu na sladunjave proklamacije. Sve ono o čemu se neprekidno govori svedoči o tome da se to ne dešava u redovnim životnim okolnostima. Prošlo je više stotina godina a veliki revolucionarni ideali „sloboda, jednakost i bratstvo“ nisu postali evropska stvarnost. Naprotiv, Šilerovi stihovi i Betovenove note izgleda da su ostale u dobu romantizma čiji vrhunac svedoče. Ali, ne više i dalje od toga. Tako je i sa ženskim pravima. Naš narod kaže: „Pre zore ne može da svane“!
Gluvi samo i za „različitost“, za „specijalne potrebe“, za bolesne i osujećene. Toj temi posvetili ste roman „Plač mačke božije“. Teška i nesvakidašnja bolest jedne devojčice izoštrila je istine o nama. Šta je „sindrom mačijeg plača“?
– Milosrđe i kako se to danas popularno kaže, empatija, kao bog Janus, imaju dva lica. Jedno je privatno, lično lice posvećeno bližnjima i mogli bismo reći pristrasnostima koje se veoma lako pretvaraju u ekstremni egoizam. Drugo njihovo lice je korak do licemerja i ono se odnosi na javni prostor u kojem se najveći broj ljudi predstavlja kao „dobar“ ali stabilno apstinira od konkretnih akcija i činidbi u korist anonimnih savremenika kojima je pomoć neophodna. Bolest „sindrom mačijeg plača“ je poremećaj u kojem se dete rađa bez kratkog kraha petog hromozoma što za posledicu ima nemogućnost hoda i govora kao i tešku mentalnu retardiju. Dakle, dete, ako preživi, nastavlja život tako što puzi i mjauče pa se zbog toga bolest naziva „sindrom mačijeg plača“. U nameri da snimimo film o nedovoljnoj toleranciji na različitost, pojedinačnoj i društvenoj mimikriji, Goran Paskaljević i ja pokušali smo da metaforom neizlečivosti referišemo, više nego da kritikujemo, i skrenemo pažnju na zaoštravanje stvarnosti i vrednosti, ideologije naprednog društva i iskupljivanja ljudskosti. Pronašli smo devojčicu koja je bolesna od te teške bolesti koju čuva deda po majci i započeli rad. Usledili su brojni tužni i tragični događaji, smrti i nevolje i iz svega toga nastao je roman „Plač mačke božije“.
Kakvi su vaši utisci o ovoj bolnoj temi posle svega kroz šta ste prošli tragajući i radeći na temi teške sudbine bolesne devojčice?
– Pravi izgled stvari, po pravilu, obitava između euforije očekivanja i realnosti koja, uprkos svemu traje. Takva je i moja pozicija. Upoznao sam jedinstvenog čoveka čija jednostavnost i vrlina prevazilaze mogućnosti pojedinca u njegovom vremenu. Uzornost i samosvest dede, koji je i sam zahvaćen ozbiljnim zdravstvenim problemima, iznova obnavlja teško narušenu veru u ljudskost. Sa tog stanovišta, moj angažman bio je i jeste više nego smislen i razvio se do granica prometejske vere u pojedinca. Nasuprot tom pojedinačnom primeru, uvidi u ostale aspekte velike ljudske drame nisu optimistični. Svakako, ono što je najvažnije, život žive pojedinci a uzora vrline ima dovoljno za sve one koji žele da ih vide u komšiluku, pre nego što otvore novine, upale televizore i izađu na internet mreže. Sve sam bliži ljudima kakav je požrtvovani deda bolesne devojčice i sve sam dalje od zvanične verzije ovoga sveta.
