Reditelji, glumci, scenografi i producenti i danas, pola veka posle njegove smrti, s dubokim naklonom izgovaraju njegovo ime. Bojan Stupica je reformisao srpsko pozorište, bio je ispred svog vremena, hrabar, nekad neshvaćen, ali dosledan sebi. Bio je jedan od najvećih koje je jugoslovenska pozorišna scena ikada imala, sve svoje strasti usmerio je ka pozorištu i tako pružio magiju koja je i danas prisutna.
Umro je sa samo šezdeset godina, 22. maja 1970, a za to vreme stigao je da režira 116 predstava u domaćim i 14 u inostranim pozorištima, dva igrana filma, odigrao pet filmskih uloga i 37 pozorišnih, napravi 140 scenografija i postavio na noge tri pozorišta.
Projektovao je Atelje 212 u Beogradu, kao i pozorište koje je posle njegove smrti dobilo naziv Teatar Bojan Stupica.
Završio i u logoru
Rođen je u Ljubljani 1910. godine, a kao mladi student arhitekture proputovao je celu Evropu upoznajući pozorišta.
Sa svojom prvom suprugom, glumicom Savom Severovom, osnovao je Teatarsku komornu družbu Obraznikov. Prva predstava bila je „Voina i mir“, gde je Bojan uradio prevod teksta, scenografiju, kostim, režiju, a učestvovao je i kao glumac.
Za samo šest godina, od 1934. do 1940, režirao je 28 predstava, i to u Mariboru, Ljubljani i Beogradu.
Tokom Drugog svetskog rata bio je zatočen godinu dana u logoru Gonars, kod Udina. Tu je pretrpeo teške povrede i otpušten je gotovo nepokretan. Dugo je hodao pomoću štaka, a po oslobođenju se vratio pozorištu. Bio je pomoćnik upravnika Drame u Narodnom gledališču u Ljubljani, i za dve godine je stigao da postavi 10 predstava sa sopstvenom scenografijom.
Na studijskom putovanju 1946. u Moskvu i Lenjingrad upoznaje rad sovjetskih pozorišta. Po uzoru na njih stvorio je čuveno Jugoslovensko dramsko pozorište (JDP), koje i danas predstavlja jednu od najvažnijih karika beogradskog pozorišnog života.
Zgrada je podignuta u parku Manjež, po njegovim i instrukcijama arhitekte Belobrka. Bojan je bio umetnički direktor pozorišta, od 1947. do 1952. godine. Okupio je reprezentativnu ekipu glumaca iz Zagreba, Splita, Ljubljane, Novog Sada i Sarajeva koji su stvarali novo pozorište visokog literarnog i scenskog nivoa.
Ponosno i strasno
Pozorište je otvoreno premijerom „Kralja Betajnove“, Ivana Cankara, u Bojanovoj režiji. Istovremeno je režirao još dve predstave: „Ujka Vanju“ Čehova i „Ribarske svađe“ Goldonija. U tom periodu ostvario je 17 režija u JDP. Njegove inovativne predstave su imale velikog odjeka u to vreme socrealističkog diktata, i uspeh mu nije oprošten. Odlukom upravnika Mime Dedinca 1952. godine Bojan Stupica je smenjen, praktično oteran iz svog pozorišta.
„Stvarati svesno, ponosno i strasno“ – bila je njegova ideja vodilja. Tako je i živeo, pa ga na njegovom umetničkom putu nije omela ni smena iz sopstvenog pozorišta. Nekoliko sezona proveo je u Hrvatskom narodnom kazalištu, a onda se vratio u Beograd. Neumorno je režirao u Narodnom pozorištu „Bošku Buhi“, novoosnovanom Ateljeu 212.
O ljubavi sa Mirom Stupicom
Osim nemerljivog umetničkog talenta, Bojan Stupica mnogima je ostao upamćen i po velikoj ljubavi sa čuvenom srpskom glumicom Mirom Stupicom. Ona je bila njegova druga supruga, sa kojom je ostao do smrti. U svojoj autobiografiji „Šaka soli“ Mira je govorila da je, iako se u životu udavala tri puta, Bojan ostao „jedini, najveći, najdublji, najinteresantniji“.
Do kraja života je govorila da je Bojan bio njena jedina velika ljubav i da prezime Stupica s ponosom nosi. Ne zbog slave koju ima, već zbog toga što je i ono vezuje za čoveka čije su poslednje reči iz bolesničke postelje bile njoj upućene.
– Kad sam odlazila iz bolnice, okrenula sam se kod vrata da mu po običaju pošaljem poljubac. Mahnuo mi je i umorno doviknuo: „Uklonite tog velikog anđela što stoji tamo!“ To su bile poslednje reči koje sam čula od mog Bojana – zapisala je u knjizi.
I danas Bojanove bebe
Atelje 212 je tada još bilo u malom nepodesnom prostoru, i Bojan je odlučio da se izbori za novi i formira stabilno jezgro budućeg pozorišta. Okupio je Taška Načića, Ružicu Sokić, Boru Todorovića, Branku Petrić, Petra Banićevića i druge glumce, projektovao i počeo sa gradnjom nove zgrade pozorišta Atelje 212. Sa Radošem Novakovićem bio je prvi rukovodilac, a potom je mesto preuzela Mira Trailović. Pred kraj života ponovo je postao upravnik JDP. Iste godine doveo je grupu glumaca koje i danas zovu Bojanove bebe: Gojko Šantić, Tanasije Uzunović, Milan Gutović, Josif Tatić, Slobodan Đurić, Ivan Bekjarev, Đurđija Cvetić, Svetlana Bojković, Mirjana Vukojčić, Branko Cvejić (kome je Bojan dao nadimak Bane bumbar).
Hrabar, neumoran, nepobediv…
„Taj čovek je bio hrabar, neumoran, neumereno darovit i sklon greškama. Bio je nepobediv“, ovim rečima se od Bojana Stupice oprostio pesnik Velimir Lukić.
– On je više nego svi mi znao da je pozorište kao i trajanje, da treba živeti, da treba istrajati i nikad se ne odreći svoga daha. A njegovo disanje imalo je i bilo ritam i zvuk pozornice. I kao što dah saznamo rođenjem, tako je on pozorište znao svojim trajanjem. Ne zaboravimo: on je imao misli i srce pesnika. Njegovi stihovi bili su njegovi mizansceni, a predstave katreni i poeme, što ih je nadahnuto pisao ljudskim glasovima i pokretima. Bio je sjajan erudita života. Otuda su njegove predstave živele godinama i sačekivale nas svake jeseni pevajući nam o tom čudu trajanja. Gori njegova uspomena i obasjava nas.
Živimo, glumimo. On je reditelj – naveo je Lukić.
