"Zgradu je pre 109 godina sazidao moj deda Miloš, koji je radio kao preduzimač, ali je ona kao kafana registrovana 1907. godine. Radila je tri godine, a onda je Miloš mobilisan. Poginuo je 1912. godine. Njegov sada pokojni sin Milutin ponovo je otvorio kafanu 1932. godine. Radio je do 1939. godine, a onda je i on mobilisan, jer ga je Ravnogorski pokret postavio za komandanta sela. Po završetku Drugog svetskog rata kafana je nacionalizovana i pretvorena u zemljoradničku zadrugu, a Spasićima je vraćena tek 1964. godine".
Četničko utočište– Moj otac je govorio da je Tito najveći srpski glavoseča. Pošto je bio komandant sela, imali smo neke fotografije četnika koji su navraćali u našu kafanu, ali ih je moja baka vešto krila. Pamtim da su partizani dolazili u našu kuću s uperenim puškomitraljezom i tražili mog oca Milutina – kaže Dragić. |
"Nisu dozvoljavali da držimo kafanu u selu, već su je pretvorili u stanicu za otkup grožđa, kupina i ostalih poljoprivrednih proizvoda. Meni su dozvolili da otvorim sodadžijsku radnju, ali samo pod uslovom da budem rabadžija, odnosno da s konjima vozim proizvode koji oni otkupe u Varvarin. I tako smo prvi u ondašnjoj opštini Temnić imali mašinu soda-vode", priča Milutinov sin Dragić Spasić.
Kafana je uvek bila barometar standarda srpskog seljaka, a poslednjih godina su u Srbiji osvanuli najgori kafanski dani.
"Nekadašnjih boema, kojima su se svi ponosili, odavno nema. U to vreme samo su gazde dolazile u kafanu i majke bi ponosno govorile da su im sinovi u kafanama, jer su one bile mesto na kome se trgovalo, sklapali se poslovi, udavalo i ženilo. Kada bi neko ušao, nastalo bi zatišje i svi bi se ljubazno pozdravili. A sada mladi bacaju domine, karte, psuju, opijaju se", kaže Spasić.
U kafani još uvek postoji jedna prostorija koja je nekada bila namenjena za putnika namernika i imala je dva kreveta. Iza kafane je bila staja u kojoj su se odmarali konji, a iznad nje je bila još jedna soba sa dva kreveta. Kafana se nalazila na magistralnom putu prvog reda Jagodina-Kruševac i svi su tuda prolazili. Putovalo se dva dana. Putnici bi svraćali da jedu, prespavaju i odmore konje.
Pošto je Raševica bila poznat četnički kraj, u njihovoj kafani nikad nije bila okačena Titova slika. Danas je ukrašena fotografijama Draže Mihailovića i kraljeve porodice.
Spasići nikada nisu upošljavali radnike, jer su u njoj radili svi članovi porodice.
"Bila je to jedina kafana u okolini. Kada sam bila devojka nisam mogla da idem na igranke, već sam sa sestrama Oliverom i Danijelom pomagala ocu, jer nije mogao da stigne da usluži goste. Druga su to vremena bila, a sada retko ko navrati. Zbog toga sam rešila da u delu kafane otvorim kladionicu", kaže Dragićeva ćerka Vera.
A u najlepša vremena između dva rata kafanu je često posećivao ondašnji ministar unutrašnjih poslova Kraljevine Jugoslavije Velja Popović.
