Ne ploviš ti ka ostrvima nego postaješ ostrvo. Tako veli celomudreni lirski glas u knjizi Ostrvo pesnika Branislava Matića, nedavno objavljenoj u biblioteci Atlas. Srpske književne zadruge. Naslanjajući se i nadovezujući na zagonetni Hiperborejski letopis (2015), ova vredna knjiga brzo je privukla pažnju književnih znalaca i publike. Videlo se to i tokom predstavljanja na Sajmu u SKZ krajem oktobra.
Vaša knjiga „Ostrvo“, sudeći po reakcijama čitalaca i po broju kritičarskih tumačenja privukla je značajnu pažnju.
– Novoprojavljeno poglavlje večnog lirskog letopisa, sveprisutnog i nevidljivog. Još jedno nađeno zrno istorije spasenja. Nastavak bogotražiteljskog puta, ličnog i zajedničarskog. (A veliki posvećenici, od drevnih sakralnih spisa do danas, znaju da je bogotražiteljstvo oblik samospoznaje, kôd sećanja.)
„Ostrvo“ je i odmetništvo u smisao. Vrsta nepristajanja na ovaj teror imperije kiča i razvrata, na ovaj programirani ponor banalnosti i demonijâ, na ovu užasnu diktaturu najnižih duhova. Odbijanje da se ne vidi, da se dodvorava razularenoj i razbraćenoj gomili, da se pregovara o svetom, da se o nadvremenom zlatu raspreda sa nedostojnima, sa raspomamljenim neznalicama i kolonijalnim mrdalicama. „Ostrvo“ je i način samoodbrane, povlačenje granice. Zaštita od nove a prastare „provale varvarstva po vertikali“ (Hamvaš).
I sve je to stalo među korice Vaše knjige?
-I mnogo više od toga. Kad vidim znalačka tumačenja „Ostrva“, začudim se šta sve dobri čitaoci tu nađu. Što reče počivši Momir Vojvodić za jednu svoju zbirku, posle pohvala i aplauza koje je dobio: „Auh, bogte, izgleda da je ovo stvarno dobra knjiga. Moraću da je pročitam“.
Šalu na stranu, kako se zaista stiže na „Ostrvo“?
– Smirenjem i budnošću. Razumevanjem one stalne kapi koja dubi kamen. Sećanjem. Ima u Boki jedno ostrvo koje su u XV veku načinili dovozeći čamcem kamen po kamen, na mestu gde se na hridi ukazala Bogorodica. Na tom ostrvcu podigli su mali pravoslavni hram, u hramu je bila cela vaseljena. Sva drama Boga, čoveka i sveta. To je ideogram kroz koji se može stići gde god treba. I moje Ostrvo je možda samo jedan kamen dovezen tim sudbinskim čamcem.
Vi ste „Jadranin sa Jadrana“, kontinentalac poreklom iz Primorja (Hercegovina, Dubrovnik…). Koliko u Vašem „Ostrvu“ zaista ima sudbinskog?
– Sve u toj knjizi, i u svemu ostalom, sudbinsko je. „Sudbina je samo jedno od imena koja dajemo Bogu“-
Kažete da ste pesnik otkad znate za sebe, da je Vaša optika oduvek književno podešena. Ipak, utisak je, niste žurili da objavite svoje knjige?
– Na jednom mestu u „Ostrvu“ stoji: „Zavetovan, ćutao sam / četrdeset četiri zemna leta, / sada hiljade jeseni vidim unapred“. To je možda i pravi odgovor na Vaše pitanje. Držim do drevnog kanona o uspinjanju uz Goru posvećenja; poznaju ga sve sakralne tradicije ovog čovečanstva… Ne mislim da umetnik treba da vežba pred publikom. Ne mislim da Poeta Sacer sme da se olako oglašava pre no što je zaista stupio u krug posvećenja iz kojeg ima šta da kaže. Ne sme da razmetljivo deli pre no što je uistinu zadobio; to je smrtonosna zamka taštine, vrsta samoponištenja. Samo tako pristupajući može sasluživati Tvorcu, biti cvet u Božjem vrtu, „jesti zemlju i pretvarati je u miris“. Ne volim kad pesnik pretencioznostima svojih „razvojnih faza“ zatrpava svet, umnožava praznoslovlje. Tužno mi je kad vidim kako nestrpljivi pesnici, pošto se najzad prikuče sopstvenom glasu i zrelosti, kriju i prećutkuju svoje mladalačke knjige, preuranjene i slabe. Ima srećnih izuzetaka kad pesnik u mladim godinama dostigne visine i izrekne svoju najvažniju reč, kao naša dva Branka ili Rembo, ali se posle toga, videli smo, uglavnom ne može dugo pesmotvoriti. Nastasijević je objavio samo jednu pesničku knjigu i njome „postavio lestvicu u nebu“. Vasko Popa samo osam. Borhes, za osamdeset sedam godina, samo četrnaest. Ne slučajno. Skribomanija retko dobacuje dalje od osrednjosti.
Na nedavnoj promociji „Ostrva“ u okviru Sajma u SKZ, pitali su Vas o odnosu dobrote i lepote u Vašoj poeziji. Kakav je taj odnos?
U poeziji, u životu, u svemu, ne verujem u lepotu bez dobrote. Bez dobrote, i majstorija je samo đavo. Nedavno sam o tome napisao i pesmu.
A u svakoj dobroti ima dirljive i neporecive lepote, makar one unutarnje, sveoblikujuće.
Ispod naslova „Ostrva“ stoji odrednica: petoknjižje. Više kritičara ta odrednica navela je na uspostavljanje analogija sa Starim zavetom i njegovih pet knjiga?
-Ostrvo jeste zbirka pesama, jeste niz poetskih krugova, ali i svojevrsni skup od pet knjiga. Pet svetova. Pet bogotražiteljskih strategija. Pet puteva istorije spasenja. Ostrvo sam ja, nepoznati lirski glas iz daljina, čudni „pesnički subjekt“. Moj Bog je Bog Ljubavi, one mistične i sveobuhvatne. To nije jarosni i osvetoljubivi bog, nema kupoprodajni odnos sa čovekom, kažnjavanje i nagrađivanje mu nisu upravljački alati, ne trguje uticajem, ne traži podmićivanje, ne bavi se zelenašenjem i parazitizmom, ne zavađa da bi vladao, ne pregrće se pritvornim moralizmom. Njegova zapovest nije da pokorim, opljačkam i sve stavim pod kontrolu. Da svemu znam cenu, a ničemu vrednost. Moj Bog tajanstvenom ljubavlju drži svet, čini ga mogućim. Bogomdana svrha i smisao su oduhovljenje prirode i oboženje čoveka. Povratak u prvobitni rang, iznad greha, pada, smrti. Stoga, po svojim zagledanostima, moja poezija je daleko drevnija i daleko modernija od Starog zaveta. Ovo je pet drukčijih knjiga u jednoj jedinoj.
Ali to, dabome, nipošto ne znači da su netačna ili nelegitimna tumačenja koja pominjete. Kao što reče apostol: „Ispitajte pisma, tragajte“.
Među brojnim hvalama za Vašu knjigu, mogla se čuti i opaska, možda zamerka, da u njoj ima „malo Srbije“. Šta Vi kažete?
– Šta ćete, i mitraljezi napunjeni ćorcima moraju da štekću. A sve u mojoj poeziji je (i) Srbija. Tu ishode i skončavaju svi moji putevi. Srbija je stolp sa kojeg sozercavam svet. I mleko kojim sam podignut, i vatra u kojoj gorim, i nebesa kojim se pokrivam zovu se Srbija. Moja sledeća knjiga, čiji je radni naslov „Seme i pleme“, tematski je sva u srpskim zemljama. Metaistorijski i metageografski. Iznad Istoka i Zapada.
Ostrvo je izašlo u čuvenoj biblioteci Atlas Srpske književne zadruge. Koliko Vam to znači?
– Ako pogledate na kakav niz velikana se nadovezujem u toj staroj i uglednoj biblioteci, ili kakvim krugom književnih majstora sam danas tu okružen, razumećete kolika je čast i odgovornost objavljivanje u Atlasu i uopšte u Srpskoj književnoj zadruzi. U Atlas sam ušao po pozivu Uredništva Zadruge. Zahvalan sam im na dubokom čitanju, prepoznavanju i poverenju. I uzdam se u Gospoda da nisam uprtio više no što mogu da nosim.
U „Hiperborejskom letopisu“ i „Ostrvu“ pesme ste posvećivali Vasku, Milovanu, Rajku, Miodragu, Draganu, Dragošu, Beli, Horheu, Stevanu, Ljubomiru, Verešu, Ivi, Momčilu, Milošu, Danilu, Jovanu, Novici… Kriju li se iza tih imena Vaša pesnička sabraća, Vaši stvarni „saputnici i sapatnici“?
– Ne kriju se nego pokazuju. Moglo bi se tu dodati ili oduzeti poneko ime, ali postoji to „bratstvo ozareno nekom tragičnom vedrinom“. Ono pomaže pesniku da čuje sebe i podnosi svet. Krepi ga nadom da nije sam, čak ni kad je ostrvo, i da nije sve uzalud. Isturen iza granica istraženog i sigurnog, što mu je vaseljensko poslušanje, pesnik živi u doslusima i od njih. Na ovom svetu postoji sve što je neophodno da on, pesnik, ispuni ono zbog čega je tu. Kao što napisa Petar Džadžić povodom Branka Miljkovića: „Postojala je i jedna žena. Uvek postoji jedna žena koja pesniku nanosi bol onda kada mu je taj bol potreban“.–
Kako Vama izgleda sve ovo kroz šta svet?
– Đavo se opasno zaigrao. Tek ovlaš prerušen, zbunjuje naivnog čoveka svojom upornošću da stigne sopstveni rep i ugrize ga. Svoj urlik proglašava za muziku ove epohe…
