Posle romana „Nizvodno“, koji je doživeo veliki uspeh i veoma zapažene promocije u Beogradu, Beču, Rimu i Bariju, Đorđe D. Sibinović se oglasio novim delom u kojem prati tešku sudbinu jedne porodice. Reč je o romanu „Roditelji“ koji, poput prethodnih Sibinovićevih dela, na književnu scenu vraća porodični roman.
Prema rečima autora, „Roditelji“ su velika-mala pobuna protiv kulture i poretka neupitnih vrednosti koje kontrolišu i dizajniraju licencirani genijalci u raznim uniformama.
– Ovaj roman je napisan iz velikog jada i nemoći kao trag budućem vremenu da samosvest nije po pravilu jeres i da bunt ne znači uništenje bilo čije inauguracije. Ovaj naš svet nije dobar i mi nismo dobri ljudi. To je jasno svima. I pored toga, mirno, kao ovce, slušamo izveštaje sa samita vodećih sila, pamtimo propovedi činodejstvujućih božijih izaslanika, sa posebnom pažnjom pratimo spori ritam teatralno izgovorenih mudrosti roditelja nacije iz redova zvaničnh umetnika. Pošto nemamo snage da se okupimo i kažemo im da „potraže neko drugo mesto u svemiru“, mi se napijamo, ubijamo, kurvamo i pazimo da to niko ne sazna.
„Roditelji“pljuju na „multiplikaciju multiplikatora“ koje nije moguće zaustaviti zbog kulturoloških inhibicija i snage predrasuda koje pobeđuju prirodu i život vraćaju u naručje užasu. Hrabrost, snaga i motiv za suprotstavljanje zlu, zlikovcima i zločinu nestaju u kontroverzama procedura i okoštalih društvenih reakcija sakrivenih iza ideološke frazeologije standarda kvazi civilizacijskih dometa. Kao i sa pojedincem koji zbog potiskivanja samoočevidne istine završava u porocima i destrukciji, tako i istorija ciklično otvara poglavlja samouništenja, lakše pristajući na pogrom nego na mirnodobsku korekciju.
Roman prati Milankine roditelje koji žive u saglasju s prirodom i njenim zakonima.
– Osećaju više nego što uviđaju da je život jedina svetinja i da apsolutno nema alternativu. Paze ga u kravi i teletu, u semenu i plodu, u rodu kukuruza. Ali, odustaju od njega, čak i kada je rođena „krv“ u pitanju, ako je cena koju treba da plate za svoju postojanost društveni prezir protiv ćerke „kurve“ i unučeta „kopileta“! I nepobitno dobri ljudi odustaju samo da ih sredina, čitaj „kultura“, ne bi žigosala kao stoku. Nastavljaju da bodre život krave, a odbacuju život unučeta. Privremeno, na ovozemaljskoj moralnoj lutriji, da bi svi jednako unakaženi zlom koje nisu zaustavili večnost provodili u grobu jedni pored drugih. Iz te pozicije sam pisao „Roditelje“ – kazuje Đorđe D. Sibinović.
U poimanju sreće i ljubavi je odnos muškarca i žene, odnosno roditelja i dece. „Roditelji“ pričaju o nesrećnoj ženskoj sudbini i to nesrećnoj zato što su na putu „sreće“ jedne devojke isprečio muškarac koji je ni manje ni više nego krojač i njene i sudbine cele njene porodice.
– Mesto žene posle matrijarhata nesporno je pravilno shvaćeno kao neobjašnjena žrtvena orgija bezumlja. Taj rezultat vekovima nije doprineo čak ni pokušajima da se položaj žene promeni ili poboljša. Zato je ženska emancipacija neupitni cilj, ali je nedostatak rodne samosvesti učesnika tog procesa limit koji svaku epohu zaustavlja pred ciljem. Međutim, shvatiti „Roditelje“ kao omaž ženskoj nesreći, zaustavlja, čini mi se neopravdano, njihov domašaj. Naime, učinak pojedinačnog zla u sadejstvu sa neslobodom koju proizvodi licemerje, beskonačno i nezustavljivo šireći krugove pakla na genereacije i periferne učesnike pretvarajući sve zajedno u bespomoćne žrtve, jeste središte nesreće o kojoj govore „Roditelji“.
Šta reći o plodu začetom zločinom? Kakve su šanse takvoj sudbini u svetu koji jedva čeka povod da razvije koncentrične učinke pakosti i bezrazložne zlobe, da realizuje nadoknade umesto mogućnosti, da pljune umesto da pomiluje, da se baci kamenom umesto da se upita? U „Roditeljima“ostaje otvoren konkurs za „prvu žrtvu romana“. To je valjda jedini konkurs u našem vremenu koji nije namešten, najmanje zbog toga što u njemu učestvuju dobri ljudi, najpre zbog toga što niko nije zainteresovan da korumpira u to ime. Doboro je dok još ima ljubavi za kravu i tele – zaključuje sagovornik „Vesti“.
Suze zbog realnosti
Tuga i žal nad sudbinom nesrećne devojke Milanke, njenih roditelja i činjenice da je to što doživljavaju junaci istovremeno i srpska realnost. Sibinović ističe da ne zna da li da se zbog toga raduje kao pisac, ili da se stidi kao bar povremeno čovek.
– Mnogo je suza već proliveno zbog „Roditelja“. Niko me od čitalaca nije pozvao, a da prvo nije govorio o suzama, baš onim kojih nije bilo u Milanki. Baš zato da možemo da se bar jednom isplačemo verujući da plačemo zbog romana, zbog Milanke, verujući u sopstvenu empatiju, da plačemo i isplačemo, pa da se posle umivanja setimo da smo plakali zbog sebe i svoje sudbine. Kada čovek ima neku fiziološko zdravstvenu smetnju, uzima sredstva koja mu pomažu da se problem reši ili zaustavi. „Roditelji“ su sredstvo za suze zbog drugih da bi plač dovoljno dugo trajao i za nas same. Više ne opažam pauze između dve brige.
