Ne tako davno, prošlog meseca, rukometaši Magdeburga popeli su se na krov Evrope. Između stativa nemačkog kluba stajao je Nikola Portner, švajcarski reprezentativac, sin proslavljenog jugoslovenskog rukometaša, Zlatka.
Nekadašnji član zlatne generacije Metaloplastike je, očigledno, ljubav prema rukometu preneo na sina. Ne samo ljubav, već i umeće. Iako pozicije srednjeg beka i golmana nemaju ništa zajedničko, „magični“ pravougaonik 40×20 mesto je gde se Portnerovi najbolje snalaze. U zbiru, otac i sin imaju pet pehara Lige, odnosno Kupa šampiona. Zlatko tri (dva sa Metaloplastikom i jedan sa Barselonom), Nikola dva (sa Monpeljeom i Magdeburgom). Nažalost, nekadašnji gorostas na terenu preminuo je u septembru 2020. Nikola je u Kelnu ostao uskraćen za nesebičnu podršku oca.
Šta bi tata rekao posle titule sa Magdeburgom?
– Mislim da mi ne bi ništa rekao, samo bi me zagrlio i pustili bismo zajedno pokoju suzu. I to je to. Za tako nešto nema reči. To sam osetio sa suprugom, majkom, sestrom koje su bile na tribinama u tom trenutku. Nema reči, samo pogled i sve je jasno. Razumeli smo se. To je to – počinje priču za „Vesti“ Nikola Portner.
San medalja i sa Švajcarcima
U kući Portnerovih trenutno je pet trofeja Lige šampiona. Otac je osvojio tri, sin dva. Da li možete do izjednačenja?
– Bilo bi lepo… Ljudi govore 3:2, ali otkada njega nema, ja na to ne gledam tako. Jednostavno, posmatram zbirno. Imamo pet pehara u kući. Neka bude šest, zašto da ne? I ove dve titule su već uspeh. Ni u najluđim snovima nisam zamišljao osvojiti, a kamoli dva puta se radovati uspehu u Ligi šampiona. Neki igrači, kao što su Ivano Balić, ili Mikel Hansen nijednom nisu stigli do klupskog evropskog trona, a ja sam dva puta. Neverovatno! Pri tom, ti momci su igrali u ekipama koje su bile „napravljene“ za osvajanje Lige šampiona. Saigrači i ja smo jednom sa Monpeljeom i sada sa Magdeburgom uspeli dva puta da iznenadimo protivnike.
U poređenju sa Hrvatom i Dancem nedostaje neki trofej sa reprezentacijom Švajcarske?
– Bilo bi lepo. Rekao sam, to mi je najluđi san, da i sa tom selekcijom osvojim bilo koju medalju.
Kako sa ove vremenske distance izgleda drugi trofej u Ligi šampiona?
– Neverovatan osećaj! Koliko god da se trudim, ne bih znao da vam objasnim. Emocije su bile totalno iste, kao i prvi put. Isto, sezona, da ne kažem komplikovana, jer nisam lično imao nekih problema, ali teška za tim. Mučili smo se prilično sa povredama i zaista je neverovatno da smo uspeli to da izguramo do kraja. Osvojili smo i klupsko Svetsko prvenstvo, savladavši Barselonu, igrali smo finale Kupa Nemačke i sa dva boda zaostatka za prvakom, zauzeli drugo mesto u Bundesligi. Takođe, izborili smo plasman u Ligu šampiona za narednu sezonu. Igrati takav rukomet, na takvom nivou, na svim frontovima cele sezone, za mene je neverovatno. Nisam mislio da je to moguće. To je dodalo još jednu dozu emocija koju nisam očekivao. Osećaj je, definitivno, isti, kao prvi put.
Zašto ne mi?
Možete li da napravite razliku između ta dva trofeja?
– Ne. Jedino što je drugačije je što sam, kada sam se sa Monpeljeom popeo na vrh, bio dosta mlađi, bio sam naivniji. Sve ti je novo, posmatraš, gledaš, a sada je drugačiji osećaj. Iskusniji si, znaš šta te čeka i znaš zašto si došao. Znao sam šta treba da radim, kakvu ulogu imam. U Monpeljeu sam bio uz Vinsena Žerara, on je bio prvi golman, iskusniji, francuski reprezentativac. Sada je obrnuto. Ja sam bio taj koji je morao da rešava situaciju, kojeg je klub doveo da brani veći deo mečeva i donosi pehare.
Da li je postojao trenutak u kome ste pomislili da nećete uspeti?
– Ne, nemaš vremena za razmišljanje. Čini mi se, kada bi kod svakog kod nas došlo do toga da pomislimo, ne bismo uspeli. Znali smo, šta god da se desi, možemo više da dobijemo, nego što možemo da izgubimo. Sama činjenica da smo došli do fajnal-fora bila je prosto neverovatna, a kamoli osvojiti. Znali smo da možemo, da imamo ekipu, roster da pobedimo svakoga na svetu. To sam rekao momcima u svlačionici pre početak meča: Zašto ne mi? Zašto ostali? Zašto bi to bio slučaj? Glavom kroz zid da probijamo, da se borimo, damo sve i jedino pod tim uslovom, uspeh će doći. Moramo da dođemo u situaciju da posle finala ne možemo da hodamo, što znači da smo dali i više od onoga što smo mogli.
Liga šampiona vrh svih vrhova
S obzirom na to da je Bundesliga najjača rukometna liga i da tu u svakom kolu imate teške utakmice, da li je teže biti najbolji u nemačkom šampionatu, ili u Ligi šampiona?
– Najteže je biti prvi u Ligi šampiona, jer je to vrh vrhova. Potpisujem. Ti se boriš protiv ekipa kao što su PSŽ, Barselona, Vesprem, Kjelce, koje su pravljene da se osvoji najjače klupsko takmičenje u Evropi. Neću da kažem da njih prvenstvo ne interesuje, ali domaća titula je formalnost, podrazumeva se, Liga šampiona je prioritet.
Kakve su ambicije kluba za sledeću sezonu?
– Kada igraš za Magdeburg, jasno je da uvek imaš najviše ciljeve, da se dođe do svakog trofeja. Nismo osvojili Bundesligu, lično bih voleo da u tome uspemo. Branimo pehar u Ligi šampiona i klupsko Svetsko prvenstvo, idemo u Saudijsku Arabiju. Nismo osvojili Kup Nemačke, izgubili smo na penale od Rajn Nekar Levena… Voleo bih da i to ispravimo – zaključuje Nikola Portner.
Između Srema i Banata
Pauzu između dve sezone Nikola je iskoristio da obiđe Hrtkovce, mesto odakle potiče porodica Portner…
– Bio sam na sedam dana. Familijarno smo uživali, obilazili. Bili smo na relaciji između Srema i Banata, pošto roditelji moje supruge potiču iz Banata, pa smo malo išli i tamo. Što se tiče Hrtkovaca… Dolazim iz Berna, tamo sam rođen, ali volim da obiđem selo odakle potiču moj otac, deda…
Srbija na dobrom putu
Pratite li igre selekcije Srbije?
– Naravno! U suštini, posao mi je da pratim sve reprezentacije – kroz osmeh će Nikola. – Moram da budem u toku, da gledam ko igra, analiziram protivnike… Mislim da je Srbija u poslednje tri-četiri godine napravila veliki korak napred. Ranije je bilo pitanje da li će „orlovi“ uspeti da se kvalifikuju, sada je redovni učesnik velikih takmičenja. Na dobrom su putu, videćemo kako će situacija da se razvija. Sledeći korak je plasman u neko četvrtfinale, ili polufinale na predstojećem Svetskom prvenstvu, da savladaju neku od velikih selekciju kao što su Nemačka, Španija, Francuska, Danska, Švedska, kako bi izborila plasman na završnicu. Fali taj „sledeći korak“. Ono što je Sigurno, Srbija ima igrače, ima kvalitet, treba samo da se poklope neke kockice. Verujem da će uskoro uspeti u tome.
Bez poziva iz RSS
Jedno vreme, pre desetak godina, bilo je priča da biste mogli da stanete na gol Srbije?
– To što su mediji pisali, ljudi govorkali, mada se ne sećam, pošto je bilo davno. To su samo spekulacije, jer me iz RS Srbije niko nikada nije zvao da popričamo, ili da to bude tema. Izbor nikada nije postojao, jer nikada nisam bio pozvan pod zastavu Srbije. Nije bilo priče!
Uvek smo se razumeli
Da li je tata bio kritičan prema vama?
– Nije se nikada mešao u to kako branim, jer je znao da nije isto biti golman i bek. Učio me je osnovnim stvarima dok sam bio mali. Kasnije, kada je video kako analiziram neke igrače, znao je da ne treba da se meša. Više je umeo da komentariše igru u polju, šta bi trebalo ko da radi, pošto on je bio trener. Znao je da komentariše, zašto se igra ovakva odbrana, onakav napad, ali u moj sektor nije zalazio. Jednostavno, znao je da se u golmanske taktike bolje razumem od njega, pa se držao po strani. Ono što je najvažnije, uvek smo se razumeli. Recimo, za stolom, uvek smo počinjali i zaršavali obrok zajedno i nikada se nismo posvađali – kategoričan je Nikola.
