Iako je izašla ”davne” 2004. godine, sad već kultna priča Marka Milara, Supermen: Crveni Sin, spada u one stripove o kojima nikada nije kasno da se priča.
Supermen: Crveni Sin je uspeo mnogo toga. Supermena, a uz njega i još neke od naših omiljenih superheroja videli smo iz potpuno drugačije perspektive. Nisu promenjeni neki sitni detalji u vezi njih, već njihova okruženja i porekla. Ipak, uprkos svim tim promenama, superheroji i negativci ostaju verni svojim poznatim mitovima koje volimo.
Polazna tačka za glavni narativ ovog stripa nalazi se u vizionarskom preoblikovanju Supermena u Sovjetskog dikatora. Supermen je, više nego bilo koji drugi superheroj, oličenje pravog američkog heroja. Od svog nastanka 1938. on reprezentuje potragu za istinom i pravdom na ”američki” način. Takvim skokom na sam vrh lestvice moderne pop kulture može se pohvaliti još samo Betmen. Iako su mnogi drugi superheroji poznati širom sveta, Supermen ostaje odraz američkog idealizma.
U ne-kontinualnoj DC-ijevoj priči Marka Milara, koju su ilustrovali Dejv Džonson i Kilijan Planket, Supermen je umesto Kanzasa, sleteo u Sovjestku Rusiju (Ukrajina). Sve počinje tako normalno. Uoči hladnog rata, Amerika strahuje od ultimativnog superčoveka na strani Rusije, i unajmljuje svog najvećeg genija, Leksa Lutora da osmisli kako da unište Supermena. Supermen služi komunističkom režimu kao Staljinova desna ruka, ali uprkos idealima partije, on ima i svoje ideale. Supermen je još uvek dobro poznati Supermen, koji je odrastao na farmi uz skromne roditelje, koji vremenom otkriva svoj supermoći i sve što želi da čini jeste da pomogne u nevolji. Čitaoci se lako mogu zbuniti i očekivati da Supermen postane deo otpora protiv pravog ,,čeličnog čoveka”, dikatora Staljina. Ali dešava se ono od čega se najviše strahuje; Supermen postaje drug.
Supermen: Crveni Sin postaje političan kada Staljin umre, a Supermen nasledi njegovo mesto. Ono što se dešava je internacionalna ekspanzija Varšavskog pakta. Supermen veruje kako je socijalistički način jedini ispravan, kako samo stavljanjem sveta pod jednu istu kristalnu kuglu svi problemi običnog čoveka mogu biti rešeni. On posmatra i prati sve, ali bukvalno sve i tako postaje živa metafora orvelovskog ”Velikog brata”. Socijalistička utopija je dominantna u skoro svim državama sveta, ali kao i svi veliki vladari u istoriji, ni Supermen ne može vladati baš celim svetom.
Dok disidenti bivaju Supermenovi roboti, koje lobotomijom i reprogramiranjem uma prisiljava da se slože sa njegovom politikom, njegova priroda postaje korumpirana. On ne vidi šta je postao, ali svet ga vidi kao egoističnog dikatora.
Trku u nuklearnoj moći zameniće trka za jačim superherojem koji će pobediti Supermena. Ali na kraju, sa druge strane najveći protivnik Supermena je običan čovek, Leks Lutor. Leks se od uobičajenog Leksa razlikuje jedino što u Crvenom Sinu on legalno radi za vladu, i što je oženjen sa Lois Lejn. On je i dalje bolesni egomanijak, opsednut rušenjem Supermena. Ali, se ovde na to gleda kao na herojstvo. On je opozit sovjetskom Supermenu. On se bori da njegova zemlja bude slobodna. On je pravi američki heroj. Leks stvara negativce poput Bizara, Metala i Dumsdeja kako bi nadjačali Supermena. Ovi uobičajeni negativci su sada heroji.
Jedna od meni dražih stvari u vezi ovog stripa je siva zona Marka Milara u kojoj ni američki kapitalizam nije nužno dobar, niti je ruski komunizam nužno zlo. To se najbolje vidi kroz Leksa i Supermena. Supermen nije zao, on samo želi da popravi svet, samo to čini pogrešnim metodama. Isto tako Leks nije nikakav heroj, samo opsesivni egocentrik koji ne može da podnese da živi na istoj planeti na kojoj živi biće savršenije od njega, ali se iz njegove borbe za slobodu rađa nova filozofija ,,Lutorizam” koja na duge staze svetu donosi napredak. Pitanje koje se postavlja je koliki je uticaj samih ideologija Supermena i Leksa i njihovih razlika na ono što su postali. Koliko su vođeni svojom prirodom, a koliko društvenim uslovima u kojima se nalaze.
Supermen: Crveni Sin je divna priča, puna Supermenove mitologije i obrta koji čitaoce drže napetim. Mark Milar piše priču koja se proteže kroz nekoliko decenija. U svom britkom pisanju, Milar nije stvorio alternativnu priču o Supermenu, niti alternativnu priču o DC-ijevim likovima, već je stvorio alternativnu verziju realnog sveta. Ilustracije možda deluju standardno za stripove iz ovog veka, ali sa svakim sledećim čitanjem primećuje se jedan prelaz iz oldskul stila ka modernom stilu crtanja i kolora, koji se menja kako vreme u priči prolazi.
Komentarisao bih i kraj, ali tako bih pokvario sve onima koji strip nisu čitali. Oni koji jesu, znaće o čemu govorim. U pitanju je jedan od najboljih završetaka u superherojskim stripovima. Mane ovog stripa je jako teško pronaći, uglavnom zato što ih nema, ili su minorne. Supermen: Crveni Sin je jedinstven oblik stripovske književnosti koji se nalazi rame uz rame sa Murovim Nadziračima, Milerovim Mračnim Vitezom ili Rosovom pričom Carstvo Tvoje.
