Novak Đoković je u razgovoru sa Šarvinom Džafarijom otkrio i koji mu je poraz u karijeri najteže pao.
U pitanju je bio četvrtfinalni okršaj 2010. na Rolan Garosu kada je Novak izgubio od Austrijanca Jirgena Melcera.
Novak je priznao da je posle tog meča zaplakao u svlačionici i da su ga tešili Marjan Vajda i fizioterapeut Miljan Amanović.
– Imao sam mnogo izazova tokom svoje karijere. Jedan od njih je bio 2010. godine u četvrtfinalu koje sam izgubio na jednom od najvećih turnira, na Rolan Garosu. Imao sam osećaj kao da mi se svet i snovi raspadaju i da nisam dovoljno dobar da postignem to što želim. Tada sam bukvalno ridao u sobi svog trenera Marjana Vajde i fizioterapeuta Miljana Amanovića. Osećao sam se jako loše u tom periodu, bilo je kao da sam udario u zid i kao da ne mogu da krenem dalje – priznao je Novak u podkastu „Wake the Fake up with Chervin Jafarieh“.
Svetski broj jedan, koji je šest godina kasnije trijumfovao u Parizu, kaže da ne zna kako bi sve to podneo da tu nisu bili članovi njegovog tima.
– Pustili su me da se isplačem, da izbacim emocije i sve što sam osećao u tom trenutku. Veoma sam im zahvalan na tome, jer je to bio preloman trenutak. Pravilo je da je trener taj koji bi trebalo da te podigne i da ti pokaže kako da budeš jak, ali za mene je najbolji trener onaj koji je tu za vas kao čovek, prijatelj i rame za plakanje. Onaj koji vas razume i podržava i onda kada želite da izbacite sve iz sebe, da se isplačete. Veoma sam zahvalan jer sam u tom momentu osećao da nisam sam – dodao je Đoković. On je rekao i da je tada osetio koliki je pritisak javnosti na njega.
– Osećao sam da su moja očekivanja, kao i ljudi oko mene i teniske javnosti, toliko velika da biti treći nije dovoljno i nije dovoljno osvojiti samo jedan gren slem. Osećao sam preveliki teret na ramenima i sve se srušilo u tom trenutku. Prvi put sam tada osetio da želim da napustim tenis ili da napravim pauzu. Prvi put sam imao tako jaku emociju, do tada sam uvek razmišljao kako ću doći na sledeći trening i poboljšati se, a tada sam želeo da pobegnem od svega, da promenim okruženje – kaže Novak.
Ostalo je poznato, Novak je krajem 2010. osvojio Dejvis kup pehar sa Srbijom i od tada se nije zaustavljao.
– Tada sam naučio da je cilj važan, ali da je važnije putovanje i način na koji se dolazi do cilja, jer ako nije tako, onda se osećaš kao da svakog dana radiš, trošiš energiju, umesto da uživaš u tome što možeš da napreduješ. Posle toga mi je karijera krenula nabolje, u 2011. sam imao možda i najbolju sezonu u karijeri, postao sam broj jedan, ostvario san titulom na Vimbldonu i imao 43 pobede u nizu – zaključio je šampion Australijan opena.
