Srpski pohod na Kilimandžaro uspešno je završen. Branko (Kokir), Bleča (Damjan Blečić) i ja uspeli smo da dođemo do najvišeg vrha afričke planine. Nažalost, Goca (Gordana Kokir), Maksa (Vladimir), naš vodič David (Kovačević) stali su korak do cilja.
Po silasku sa Kilimandžara, bio je planiran jednodnevni odmor. Vodiči su logično razmišljali da je vreme za punjenje baterija. Međutim, mi nismo obična ekipa. Za naš drim tim (Blečić i Kokir familiju) bilo je važnije da upijemo što više afričkih čudesa, pre nego se vratimo u okrilje našeg udobnog doma.
Ljubazni domaćini
Po ko zna koji put naši vodiči pokazali su koliko su fleksibilni i, pre svega, dobri domaćini, spremni da nam ispune svaku želju. Ona je bila usko povezana sa onim u šta verujem, a to je da će znanje spasiti svet, da se čovek uči dok je živ i da sistem obrazovanja nepogrešivo otkriva stanje u društvu. Pogađate, posetili smo afričku školu. Krenuli smo automobilom, izvan Aruše u posetu državnoj srednjoj školi. U automobilu saznajemo da će nas vodič Paulo odvesti u školu u kojoj kao direktor radi njegov nekadašnji razredni starešina. Kako kaže, to je čovek koji je mnogo uticao na njega i podstakao ga da ostvari svoje snove, i mi se unapred radujemo susretu sa njim.
Posle vožnje od 45 minuta, po prašnjavim kolskim putevima i uz mnoštvo prizora prave, sirove Afrike, stižemo ispred seoske škole. Pažnju nam odmah privlači ogroman natpis na ulazu, citat Nelsona Mendele „OBRAZOVANjE je sjajna mašina ličnog razvoja. Ja nikada ne gubim. Ili pobedim, ili naučim.“ Da, još jednom potvrđujem da je životna mudrost na svakom koraku, svakom kontinentu, da je primeti onaj ko je spreman da vidi.
Ulazimo na veliko imanje, pravac u zbornicu, da upoznamo profesora fizike koji je zadužen za naš obilazak. Širok osmeh i neverovatna ljubaznost, ono je što pleni. Ipak, nedovoljno da ne primetimo trošnu prostoriju sa starim oronulim nameštajem, polomljene prozore i zemljani patos. Prvi šok – da li je moguće da je ovo kancelarija?
Zemljani patosi, polupani prozori
Nastavljamo dalje, do školske biblioteke. Na ulazu nas pozdravlja nekoliko žena, ljušte i seckaju povrće. Da, da, dobro ste pročitali. Da je ovo biblioteka zaključujemo samo na osnovu jedne dotrajale, krive, klimave police prepune starih, izgužvanih, požutelih knjiga. Postaje nam jasno da ništa u ovoj školi nije nalik onome što nosimo u sećanjima našeg detinjstva, ili što danas viđamo na roditeljskim sastancima.
Sledeće – ulazimo u školsku kuhinju. Još jedna u nizu prostorija sa zemljanim patosom, polomljenim prozorskim staklima uz veliki kazan koji stoji po sredini. Prilazimo vatri na kojoj se krčka tekućina (kasnije saznajemo da je u pitanju pasulj) koja će biti današnji obrok za nešto više od 500 đaka. Knedla u grlu, počinjemo tiše da pričamo, prosto kao da nas je stid svih onih slatkiša, sokova i grickalica koje smo poneli na ovaj put. Ova deca gladna znanja, na meniju danas imaju pasulj, koliko stane u jednu šaku. Pokušavamo da skrenemo misli, da vratimo osmeh, jer na redu je poseta odeljenjima. Dočekuju nas nasmejani, nestašni, nemirni đaci i to je jedino što zaista liči na prizore u našim školama. Deca su univerzalno i najvrednije blago svake kulture, zaključujemo.
Predstavljamo se, Branko im objašnjava da su Damjan i on rukometaši, govori da je rukomet isto što i fudbal, samo se igra rukom, smeju se. Dodaje i da je igrao za nacionalni tim, da je jednom bio i treći na svetu. Oči im se šire u neverici i polako promalja se aplauz. Njih po troje-četvoro u jednoj klupi, u učionici bez prozora u musavim i prašnjavim uniformama, gurkaju se, smeškaju, šapuću – začuđeni i zadivljeni u isto vreme kada smo im rekli da smo prethodnog dana osvojili najviši vrh Afrike. Dajemo im čokoladice da se posluže, mašemo i… Idemo dalje.
Suze jače od nas
Nastavljamo bez reči. Bleča vidno potresen, Goci i meni oči su pune suza. Branko nam govori: „Dajte, saberite se, pa nemojte tako pred decu.“ I mi ne bismo, ali jače je od nas. Ulazimo u sledeći razred, pa u sledeći, naredni… Svuda isti prizor, svuda previše đaka i odsustvo minimalnih humanih uslova. Govorimo profesoru fizike da nam je neprijatno, da ne želimo da ih ometamo. „Oni su presrećni što ste tu. Čitav dan, od jutros vas čekaju,“ i mi nastavljamo dalje. Predstavljaju nam dve devojčice koje će nam otpevati pesmu u znak dobrodošlice. Jedna repuje, a druga nas miluje anđeoskim glasom. Kažu, to je najbolja učenica u školi, odmah bi to rekla po njenom bistrom pogledu i stavu „znam šta hoću“.
Završavamo naš obilazak u zbornici, istoj onoj iz koje smo krenuli u ovu avanturu. Na stolu postavljeno za ručak, danas smo njihovi gosti, ne pristaju na drugačiji odgovor. Iznose pred nas pasulj, pokušavamo da odbijemo, u želji da ostane više za decu, no vidimo da bi ih to uvredilo i odustajemo. Pridružuju nam se učenice koje su pevale. Objašnjavaju nam da su one dobile tu čast (ej čast) da ručaju sa nama zbog izvođenja. Sedaju do mene i odmah počinju sa pitanjima: „Kako je na Kilimandžaru? Ooo… kako bismo i mi volele tamo. Imate li decu? Možemo li da vidimo sliku? Baš vam je zgodan ovaj stariji sin“, kažu i smejulje se onako tinejdžerski. Ja im kažem da pevaju anđeoski, kao Vitni Hjuston. Gledaju me zbunjeno, ne znaju ko je ona. Puštam im snimak, gledaju, ne trepću, i onda me ona, najbolja učenica pita: „Mislite li da ja zaista mogu ovako, mislite da mogu da postanem čuvena pevačica?“ Ja bih na jedan svakom rekla: „Da, možeš dokle god veruješ da možeš, pokušavaš i ne odustaješ od svog sna.“ Al’ osvrćem se oko sebe, sagledavam njenu realnost i nije mi lako da dam odgovor. Na kraju izgovaram baš te reči, jer verujem da pojedinac može promeniti svet, tako što menja sebe.
Pozdravi, osmesi, nada…
Devojčica me pita kakva je Aruša (mesto u kome se nalazimo pripada Aruši, udaljeno je nepunih 40 km). Krećem da joj objašnjavam, onako turistički, svoje impresije i najednom shvatam da ona ne pita za moje utiske, već kako je zaista tamo. Nažalost, za njenih 15 godina nije uspela da stigne do Aruše. Na rastanku je zagrlim, a ona mi šapne: „Ako sledeći put dođete, hoćete li molim vas da organizujete da posetimo Arušu i jednu fudbalsku loptu za moje drugare?“ Hoću, sve hoću… Pozdravi, osmesi, zahvalnost, nada, očekivanja – to je ono što pamtim na rastanku.
U povratku u kolima ćutimo. Guše nas iste emocije i sopstvene misli. Goca i ja dajemo novac Paolu da dvema učenicama kupi mikrofone na poklon od nas, kako bi mogle da vežbaju da postanu svetske zvezde.
Razgovaramo na koji način bismo mogli da pomognemo da ova deca odu na ekskurziju 40 km dalje i odigraju fudbal sa pravom pravcatom loptom.
Misli beže i ka kući, ka Beogradu, našim školarcima.
Odjednom su mi pred očima reči Duška Radovića „Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu bilo bi neskromno.“
Humanitarna akcija
Ni po povratku u Beograd nije splasnula želja da se pomogne deci u ovoj afričkoj školi. Ne da nije, nego je još veća. Zato je u planu i humanitarna izložba fotografija, kako bi se prikupio novac za ekskurziju mališana i fudbal. Nadam se da ćemo naići na interesovanje i da će sredstva biti skupljena u što kraćem roku. Ta deca zaslužuju da im, bar nakratko, ulepšamo detinjstvo.
Svakodnevna zahvalnost
Otkako sam se vratila u Srbiju, svakog dana sam zahvalna što sam tu. Radujem se sitnicama, na koje ranije nisam obraćala pažnju. Pomislim, kako imam jastuk, kako mi lepo miriše posteljina… Prezahvalna sam na svemu što imam
Četa mala, ali odabrana
U pohod na Uhuru Pik iz Beograda krenula je ekipa u sastavu dva bračna para: Gordana i Branko Kokir, Ivana i Damjan Blečić, zatim Vladimir Maksa, Janez Kranjc, David Kovačević, Aleksandar Petrović i Andrea Ileš. Pored penjanja na najviši vrh, prilikom boravka u Africi, ekipa je obišla i Safari.
