Iako ga je u detinjstvu sve zanimalo, Gordan Kičić je nakon završene gimnazije izabrao svet glume. I nekako odmah je znao da je to ono pravo, jer kako kaže ne birate vi posao, nego posao bira vas. Već nakon popularne serije „Lisice“ bilo je jasno – zvezda je rođena.
Mnogi ga pamte po kultnim filmovima srpske kinematografije kao što su „Do koske“, „Rat uživo“, „Ona voli Zvezdu“. Najviše se istakao ulogama Coleta u „Maloj noćnoj muzici“, Sumpora u „Kad porastem biću kengur“ i ulogom Kaluđera u „Senkama nad Balkanom“.
Teško je pobrojati nagrade koje je dobio, ali ipak treba izdvojiti „Car Konstantin“ za uloge u filmovima „Čekaj me, ja sigurno neću doći“ i „Turneja“. Velika povelja za ulogu u filmu „Nataša“, nagrada za najboljeg glumca u novosadskoj Areni u filmu „Mala noćna muzika“. Zanimljivo, nagrade je dobijao ne samo za uloge u filmskim ostvarenjima, već i za one u pozorišnim predstavama. Izdvajaju se dve nagrade. Reč je o priznanju „Zoranov brk“ na manifestaciji Dani Zorana Radmilovića koji se održavaju u Zaječaru. Ovu nagradu dobio je za ulogu samoubice u predstavi „Nevinost“.
Sa koleginicom Ninom Janković dobio je „Zlatnu antenu“ za ulogu u seriji „Jagodići“.
Glumio je u brojnim poznatim srpskim filmovima, serijama i predstavama. Stalni je član ansambla Ateljea 212. Oženjen je Zoranom, ekonomistom, i ponosni je otac dve kćeri Sofije i Lee. Govori ruski i engleski jezik.
U društvu sa legendama
– Rođen sam u Beogradu 5. avgusta 1977. kao jedinac u majke Bojane i oca Branislava. Kao dete bio sam nestašan, voleo sam da probam sve, ali sam se uvek nekako izvlačio na šarm. Majka mi je bila advokat, a otac je pozorišni, televizijski i filmski režiser. Jedna sam od poslednjih generacija koja je imala priliku da putuje po Jugoslaviji. Kao dete sam letovao u Hrvatskoj na moru u našoj kući. Moj deda Miroljub Kičić bio je lekar, načelnik Vojnomedicinske akademije, endokrinolog i general-pukovnik.
– Imao je tu čast da bude Titov lekar. To su zanimljive uspomene, jer velika je bila obaveza biti u timu maršalovih lekara. Tita naravno nisam upoznao, imao sam svega tri godine kada je umro. Završio sam osnovnu školu „Drinka Pavlović“, a prvi razred u Petoj beogradskoj gimnaziji, a potom sam školovanje nastavio u Moskvi, gde sam se preselio sa svojim roditeljima.
– U Beogradu je 1992. i 1993. godine bilo jako teško vreme za život. U Moskvi sam prvo godinu dana bio u američkoj gimnaziji, a onda u pravoj ruskoj školi. Dakle, u Rusiji završio srednju školu a potom se vratio u Beograd gde sam diplomirao glumu na Fakultetu dramskih umetnosti.
Prve glumačke tajne naučio sam u grupi kod čuvenog Mike Aleksića. On je odličan, pravedan učitelj i zaista sam mnogo naučio od njega.
Na Akademiji sam bio u klasi profesora Predraga Bajčetića, koji je zaista bio legenda, a asistent je bila danas poznata profesorka Biljana Mašić.
– Uz profesora Bajčetića sam napravio prve korake ka profesionalnom životu. S druge strane, kao mlad glumac imao sam priliku da igram s velikanima našeg pozorišta poput Dragana Nikolića, Petra Kralja i Bate Živojinovića. Reč je o legendama s kojima sam delio scenu. Oni su stvarno bili veliki profesionalci u svakom smislu te reči i nama mladim glumcima su dozvoljavali da uđemo u njihov prostor i da budemo s njima. Šalili su se s nama i prihvatali kao sebi ravne. To je nešto što mi je bilo najupečatljivije, a to što sam s njima mogao da igram, te da delim scenu i kadar, dalo mi je vetar u leđa. Ljudski nivo i širina koju su te generacije glumaca bili su fantastični.
Dosledan sebi
– Imao sam sreće da na početku karijere igram u nekoliko žanrovski različitih filmova. Serija „Lisice“ mi je donela najveću popularnost. Onda su došli filmovi „Ona voli Zvezdu“, „Rat uživo“ i „Mala noćna muzika“. Paralelno sam radio i u pozorištu. Imao sam sreće. Faktor sreće je važan, a ne samo talenat.
– Kao sjajnu stvar izdvajam i ulogu u seriji „Senke nad Balkanom“. Bilo je to vrlo dragoceno iskustvo i veliki izazov. Radnja serije „Senke nad Balkanom“ dešava se u prošlom veku, ali je savremena po mnogo čemu, po konstrukciji likova, priči, problemima kroz koje junaci prolaze u onom vremenu, ali i u ovom današnjem. I negativci su slični, zapravo isti, a meni je to bila inspiracija. Zahvalnost dugujem piscima i Draganu Bjelogrliću. Alimpije Mirić, odnosno Kaluđer, sjajno je napisan lik, ja sam samo mogao da ga nadogradim. A takvi likovi postoje u svakom vremenu.
– Oprobao sam svoju sreću i kao reditelj i snimio svoj prvenac „Realna priča“ u kojem sam ujedno i producent, ali i glavni glumac. Bila mi je veoma važna saradnja sa kolegama i moram priznati da smo film snimali na obostrano zadovoljstvo, Veoma sam zahvalan kolegama koji su imali sluha da isprate tekst i moju rediteljsku zamisao. Snimio sam film kakav sam želeo. „Realna priča“ ima veoma mnogo emocija u sebi, vrlo iskren film, melodrama uvijena u komediju.
– Publika koja izlazi iz bioskopa je meni najvažniji pokazatelj. Oni koji su se smejali i plakali tokom mog filma. To je u neku ruku dovoljno za moj rediteljski debi. Tako da mislim da sam uspeo da ostanem dosledan sebi i ideji koju sam hteo da ispričam i uradim. Nisam hteo da napravim suviše komercijalan film. Nikako nisam hteo ni da suviše sve ode u tugu. Držao sam ga u objektivnoj vizuri, da se ljudi poistovete sa likovima i da navijaju za njih.
Voli da kuva
– Najlakše mi je biti glumac, to da se razumemo. Već od ranije sam bio sam producent počev od „Ustaničke ulice“, a reditelj mi je veoma omiljena rola,
pogotovo kad sam ušao u montažu. To je jedna potpuno drugačija pozicija, našao sam se u situaciji kada vidite sve što ste radili, dva meseca rada, natenane, birajući uglove, praveći scene, praveći ritam filma, to je stvarno veliko zadovoljstvo. Film ima veoma zanimljivu muziku, tako da ima jako dosta noviteta u ovom delu.
– Verujem da je pozorište pravo mesto gde se glumci formiraju, njihov zanat i posao, jer mi nemamo takvu produkciju da snimamo mnogo filmova godišnje i gde bismo bili u nekom stalnom glumačkom treningu. Za razliku zemalja koje imaju veliku produkciju, mi u Srbiji imamo priliku da paralelno radimo obe stvari, tako da je pozorište mesto gde se gluma realno dešava, prava stvar. Ovo sve ostalo je tu i tamo. Mnogo je lakše i isplativije igrati na televiziji i filmu, ali gluma se nalazi u pozorištu.
– Ovim poslom se bavim duže od 20 godina i imao sam sreću da sarađujem s različitim rediteljima u različitim filmovima i serijama, a o pozorištu da i ne govorim. Uvek sam nastojao da ne idem unazad, nego napred i da vidim šta je to što me interesuje i profesionalno uzbuđuje. Otac sam dve kćerke i neću se mešati u njihove profesionalne izbore, ali šta god odluče i čime god budu želele da se bave podržaću ih. Volim da kuvam, ali kuva i supruga, tako da ravnopravno delimo poslove. Evo sada smo svi u ovoj situaciji kada smo u izolaciji. Kod kuće smo, starija ćerka prati nastavu putem televizije, a mi radimo od kuće. Svi moramo da ozbiljno shvatimo ovo stanje i da ostanemo kod kuće.
Serija na malim ekranima od jeseni
– Film „Realna priča“ od sada je dostupna za gledanje svim našim ljudima u dijaspori putem platforme Cinesseum. Sa samo jednom kupljenom kartom možete da uživate u najlepšem mogućem ambijentu, sa svojom porodicom i prijateljima u toplini doma. Od filma „Realna priča“ napravljena je i serija „Mama i tata igraju se rata“ i već od jeseni gledaoci će imati priliku da je gledaju na RTS- u.
Slavi Vavedenje
– Vernik sam i poštujem sve običaje. Slavim Vavedenje, u našoj porodici oduvek su se poštovali verski običaju. Roditelji su mi Beograđani, a deda po ocu je iz Vranja, dok je deda po majci iz Kragujevca.
Vredni ljudi u dijaspori
– Naši ljudi koji su otišli u beli svet su vredni i radni ljudi koji su se dokazali kao dobri radnici. Većina njih je otišla u potrazi za boljim životom, ali nikada nisu zaboravili rodnu grudu. Rodbinu i prijatelje pomažu nesebično.
