Kada je Vladislav Radak u najavi programa na književnoj manifestaciji Lirsko proleće, održanoj krajem marta u nemačkom Hildenu, predstavljen kao docent doktor, oni koji ga nisu poznavali pomislili su da se radi o nekom uspešnom lekaru ili profesoru književnosti, a ispostavilo se da je taj mladi čovek ni manje ni više nego doktor matematike i statistike. Pažnju je privukao pozdravnim govorom kojim je veličao značaj pisane reči u današnje vreme. Odmah da kažemo, Radak je Beograđanin, predavač finansijske matematike na Tehničkom univerzitetu u Dortmundu. Do sada je napisao tri romana, a na književnoj manifestaciji u Hildenu nije prvi put. Značajne uspehe postigao je kao režiser kratkometražnih filmova i televizijskih serija u Srbiji i Nemačkoj, ali i u matematici kao nauci. Rado je pristao za „Vesti“ da odgovori na nekoliko pitanja.
Novac nije motiv
On potvrđuje da je predavač na fakultetu, i naglašava da njegovo bavljenje umetnošću nikada, a posebno sada, nije zavisilo od zaposlenja. Prvo pitanje kako je uspeo da poveže matematiku i književnost nametnulo se samo od sebe.
– Odrastao sam u svetu gde su umetnost i nauka ne samo neodvojive, već za razvoj jedna drugoj i neophodne. Tek kad sam odrastao neki ljudi su pokušali da mi ukažu da to jedno uz drugo ne ide.
Oni to valjda vuku iz svog školskog obrazovanja gde su se ljudi nepotrebno delili na one talentovane za društvene i one za prirodne nauke. Jer kad pogledamo razvoj čovečanstva od Leonarda da Vinčija preko Njutna i Tesle do Ernesta Sabata vidimo da su to dve teško odvojive kategorije. Za obe su potrebni nesputana mašta i ideja o boljem svetu.
Posle diplomskog otišli ste u Nemačku. S kakvim ambicijama?
– Nisam imao nikakve ambicije. Želja mi je bila da proučim svet iz nekog drugog ugla i kad mi je stigao poziv velike finansijske institucije, delovalo je kao da će to biti još jedna dobra avantura i još jedno zanimljivo poglavlje. Plan mi je bio da se ne zadržavam duže i da nastavim da istražujem svet, ali je ubrzo stigao poziv da predajem na univerzitetu, a takvu ponudu bilo je teško odbiti.
Da li je karijeru lakše napraviti u Nemačkoj ili u Srbiji?
– Nikako. Što se nauke i umetnosti tiče, Nemačka je jedna od zemalja s velikom auorom koja privlači najinteresantnije umove iz celog sveta, koji su u bici za veću pozornicu spremni da daju sve od sebe. S druge strane, stvaralaštvo u Srbiji na neki način je osuđeno uglavnom na „domaću upotrebu“. Retko koji srpski pisac sarađuje s dvadesetak prevodilaca drugih jezika dok piše roman, a to je za neke čak i prosečne „svetske“ pisce uobičajena praksa. Zato se i većina naših naučnika i umetnika odlučuje da pođe u svet. I oni hoće na tu veću pozornicu na kojoj žele saradnju na globalnom nivou. Novac gotovo nikada nije motiv.
O „Štofu života“
Sa petnaest godina ste napisali roman „Plava vežbanka“, a kasnije i romane „Noć mrtvih snova“ i „Knjigu“. Koje su teme?
– Roman „Plava vežbanka“ je svedočenje jedne generacije o odrastanju u Beogradu na prelomu milenijuma, između bombardovanja i prvih ljubavi, između avanturističkog duha i žeđi za znanjem i stvaralaštvom. „Noć mrtvih snova“ je triler-horor koji prati likove u Moskvi, Budimpešti i Amsterdamu i njihovo nastojanje da kroz modifikaciju paralelnih univerzuma promene prošlost i spasu svoje voljene. „Knjiga“ je roman naučne fantastike o postapokaliptičnoj budućnosti bez knjiga i književnosti.
Pre dve godine počeli ste svoj najambiciozniji projekat, internacionalnu dokumentarnu seriju „Štof života“. Kakvi su vam dalji planovi?
– „Štof života“ je serija nastala iz moje želje da sa svetom podelim predavanja koja vezuju umetnost i nauku, a koja nisu deo nijednog vaspitno-obrazovnog programa na svetu. Moderne tehnologije su liberalizovale proces stvaranja, tako da ovako veliki projekti nisu više rezervisani samo za BBC ili National Geographic. Odlučili smo da sve bude na engleskom jeziku, kako bismo dotakli što više ljudi, jer su i teme univerzalne – od toga kako matematika može da pomogne u pandemiji, preko stvaralaštva velikih pisaca i naučnika, do tema o budućnosti tehnologije i našeg života s njom. Do sada je snimljeno 16 epizoda na tri različita kontinenta pre nego što je pandemija naše napore limitirala. Planiramo da se uskoro vratimo putovanjima, a naša sledeća stanica su piramide u Egiptu.
Deo ste i međunarodnog takmičenja u „Problem Solvingu“ (analiza korena uzorka) koji je započet u Srbiji?
– Rado sam odgovorio na poziv mojih kolega matematičara iz Beograda da se priključim takmičenju „Brainfinti“, (takmičenje učenika u rešavanju problema solving) koje za cilj ima da motiviše mlade ljude da se takmiče u oblasti koja ne postoji u obrazovanju, da koriste znanje iz matematike, računarstva ili biologije da reše probleme s kojima se globalna nauka i velike kompanije suočavaju. Rezultati su fantastični. Mnogi naši petaci pokazuju svežija razmišljanja nego mi ili njihovi nastavnici. Problemi kao što su izrada plana za izgradnju solarne elektrane u Sahari ili investicije velikog kapitala na berzi, izazovi su s kojima se naši učenici lako nose.
Pouke pandemije
Kako srpsku decu sačuvati od asimilacije, naročito sada kad korona pred školstvo postavlja ozbiljne probleme? Možete li možda vi naučnici da pomognete savršenijim kompjuterskim simulacijama?
– Asimilacija je jedan komleksni društveni fenomen, jer je star koliko i civilizacija. Obrazovanje prolazi kroz poslednju metamorfozu koja može da donese samo promene nabolje, ukoliko izvučemo potrebne zaključke. Neke obrazovne institucije će se pokazati kao nezamenljive i moraćemo više da ih cenimo. Druge će se otisnuti u zaborav. Pandemija je pokazala da se ljudi razlikuju po tome koliko kapitala poseduju i kolike su društvene razlike među kastama, a manje prema tome ko je rođen pod kojom zastavom. Lekar u Indiji podjednako pati kao i lekar u Nemačkoj, dok vlasnici velikih kompanija uživaju u svojim letnjikovcima savetujući ljude preko veb kamera da izdrže i da se ne predaju. Nama nisu potrebne bolje kompjuterske simulacije, nama treba više razumevanja i empatije.
Možete li, uslovno rečeno, da bar statističkom metodom verovatnoće izračunate svoj povratak u Srbiju?
– Naravno, većina događaja će se desiti u budućnosti koja je do određenog nivoa podložna proceni verovatnoće, ako koristimo podatke iz prošlosti. Ali hajde da ne odgovorim na ovo pitanje – radije bih ga postavio čitaocima „Vesti“ – slično kao što bih za problem zaintrigirao i moje studente. Da biste izračunali šansu mog povratka u Srbiju prvo morate da imate dovoljno podataka. Na primer koliko se ljudi godišnje odseli iz Srbije, a koliko ih se vrati. Onda da izdvojite one visokoobrazovane i da vidite koji su tu procenti. U tim procentima je i moj povratak.
Deca se nisu plašila bombi
Posvetili ste roman „Plava vežbanka“ vremenu u kojem se dogodilo i bombardovanje vašeg rodnog Beograda. Kako ste vi doživeli i preživeli bombardovanje?
– Veoma je teško opisati moj lični doživljaj, sa ove distance. Ja sam tada imao 11 godina i jedino čega se sećam, to je da moji roditelji nisu dozvolili ili nisu pokazali da su podlegli strahu. Igrali smo se u školskim dvorištima više nego ikad, pošto nije bilo nastave, dani su nam bili ispunjeni razonodom. Svako detinjstvo je bezbrižno jer deca nemaju osećaj straha. Oni nemaju s čim da porede. Tek kad sam odrastao shvatio sam da smo živeli u jednoj vrsti horora, ali tada je već bilo prekasno da se uplašim.
Bik uvek počinje ispočetka
– Pisanje nije ništa drugo, do davanje čovečanstvu plodnog tla da posadi i uzgaja svoj emocionalni univerzum. Pre desetak godina kad sam otišao u Frankfurt na promociju mog drugog romana, imao sam čast da sretnem Umberta Eka, jednog od najvećih literata i mislilaca našeg doba. On je tada u jednom dahu razotkrio misteriju ljudskog prosperiteta. A rekao je: „Mi nismo evoluirali zato što smo se uspeli na noge ili zato što smo otkrili vatru. Mi smo napravili pomak zato što smo za razliku od vukova ili ptica uspeli da sačuvamo naše priče. Te priče koje su se prenosile sa generacije na generaciju inspirišu nas da nastavimo dalje i više u svojim snovima ili budućim poduhvatima. Kada ostareli bik umre njegovo novo pokolenje kreće ispočetka – citirao je Radak slavnog Italijana na Lirskom proleću u Hildenu.
Lična karta
Vladislav Radak je rođen 25. 12. 1987. u Beogradu gde je završio osnovnu školu „Vuk Karadžić“, a zatim i Matematičku gimnaziju. U rodnom gradu diplomirao je i na Matematičkom fakultetu. Završio je i harmoniku u muzičkoj školi „Dr Vojislav Vučković“. Pisanjem se bavi još od petog razreda. Pisao je kratke priče, a kasnije i recenzije. Napisao je tri romana, a bavi se i snimanjem televizijskih emisija i dokumentarnih filmova. Koautor je knjige „Formula života“, za sve koji vole matematiku i žele da je poklone drugima“. Na filmskom festivalu Hemtons 2007. u Njujorku, dobio je prvu nagradu za kratkometražni film „Blue Lory“.
