Operska diva i pedagog Biserka Cvejić planetarnu slavu stekla je u 77 uloga u više od 1.800 predstava izvođenih širom planete.
Pevala je sa najslavnijim pevačima svog doba, a pokorila je i muzičke hramove poput milanske Skale. Imala je čast da zatvori staru Metropoliten operu, kao i da posle renoviranja otvori novu.
Zbog ljubavi prema suprugu Dušku, operskom pevaču i lekaru, Biserka je u punoj snazi opersko pevanje zamenila pedagoškim radom. Odškolovala je brojne pevače, a njen učenik Novosađanin Željko Lučić postigao je svetsku slavu.
Đaci čuvene Biserke su i najdraži gosti na njenim rođendanskim proslavama. Iako je boravila u društvu slavnih svetskih ličnosti poput Grejs Keli, pevala Titu, Biserka je uvek bila najsrećnija sa Duškom i prijateljima u raskošnoj bašti svoje kuće na Senjaku gde su pevali vojvođanske i dalmatinske pesme. Nikad nije zaboravila svoje siromašno detinjstvo i zato brojnim đacima nikada nije htela da naplati nijedan čas pevanja.
Uloga Amneris u „Aidi“ Đuzepea Verdija, po mišljenju struke, možda je i najsjajnija u karijeri ove umetnice.
Detinjstvo u Liježu
– Rođena sam u Krilu Jesenice kod Splita 1923. Devojačko prezime mi je Katušić, a roditelji su mi, kao i velika većina u to vreme, bili veoma siromašni. Kad sam imala dve godine zbog želje za boljim životom odlazimo u Belgiju, u Lijež. Otac Stipe i majka Ivka naporno su radili da bi nam obezbedili udobniji život. Mada potičem iz pomorskog kraja, otac je bio rudar, a majka je kuvala za rudare. I ja sam joj pomagala tako da i dan-danas ne mirišem baš kuvarske poslove, jer sam se te rabote zasitila u detinjstvu.
– Kao dete sam bila nestašna, a kao mlada devojka počela sam da pevam uglavnom na ulicama i trgovima. Moji nisu bili srećni zbog toga, ali sam bila uporna. Smatrali su da treba da završim neki zanat, ali sam znala da igla i konac nisu za mene. Prvi džeparac koji sam zaradila od pevanja potrošila sam na ručak sa porodicom. U Belgiji smo se družili i sa Belgijancima i sa ljudima sa ovih naših prostora, uvek sam bila otvorena prema ljudima. Otac je mlad nastradao, a ja sam sve vreme čeznula da se vratim u Jugoslaviju. Posle rata 1946. godine vraćam se prvo u Zagreb, a odmah potom u Beograd.
– Putovala sam punih 12 dana, a u vagon sa humanitarnom pomoći, čuvenim Trumanovim jajima, ubacio me jedan američki vojnik. Da se vratim u Jugoslaviju odlučila sam kada je u Belgiji gostovao folklorni ansambl „Ivo Lola Ribar“ iz Beograda i tada sam upoznala divnu Nadu koja mi je dala svoju adresu i rekla da je obavezno posetim kada dođem u Srbiju. Željna domaće pesme i reči, vraćam se u domovinu. Veliki umetnik i pedagog Josip Rijevec prima me u svoju klasu i tako završavam Muzičku akademiju. Njemu dugujem mnogo, jer je bio izvanredan profesor.
– Direktor Beogradske opere Oskar Danon ponudio mi je stalni angažman. Na sceni sam debitovala sa 27 godina, bila je to 1950. Sećam se, prva uloga bila je Šarlota u operi „Verter“ 1954. godine. Već u sledećoj roli Eboli u operi „Don Karlos“, postižem veliki uspeh. Bila sam presrećna.
– Sa Beogradskom operom 1961. odlazim u Beč. Tu se snimala opera „Rat i mir“ Sergeja Prokofjeva. Već posle pola godine dobijam poziv Bečke državne opere da dođem i pevam kod njih. Tu sam pevala punih 18 godina sve do 1979. i bila sam vodeći mecosopran. Nizale su se uloge, imala sam više od 370 nastupa. Još dok sam učila pevanje na Muzičkoj akademiji upoznala sam mog supruga Duška, zajedno smo završili studije, a on je specijalizirao i otorinolaringologiju.
Susret sa Rokom Hadsonom
– Zaljubila sam se u Duška, ja vatrena Dalmatinka, a on Lala iz svešteničke porodice. Provodili smo zajedno svaki dan. Bio je veliki čovek u svakom pogledu. Kao lekar je pomagao ljudima, a nikad nije naplaćivao. Mnogo je Duško trpeo zbog mog posla. Proputovao je sa mnom ceo svet, pratio me na koncertima. Nije mu bilo lako. Muški k’o muški, često su ga pitali: „Gde ti je žena?“, ali moj Duško i ja prošli smo kroz sva iskušenja. Ljubav je bila jača od svega.
– Nastupala sam u najvećim dvoranama sveta Kovert gardenu, Metropolitenu, teatru Kolon u Buenos Ajresu, milanskoj Skali, napuljskom „San Karlu“. Posebno pamtim nastupe sa Renatom Tebaldi i Frankom Korelijem. Saradnja sa Herbertom fon Karajanom, koji je bio među najboljim dirigentima, izuzetno mi je važna. Publika je punila sale čim bi čula da on diriguje. Volela sam da igram Karmen, bila sam srećna na sceni, a publika mi je donosila neverovatnu radost. Bila sam istinski srećna što svojim pevanjem donosim veselje ljudima. Aplauzi su me pokretali.
– Sećam se bila sam u Metropolitenu i neko mi je predstavio visokog krasnog muškarca. Pitali su znam li ko je to, a ja ko iz topa kažem da ne mogu da se setim gde smo nastupali zajedno, u kojoj operi. On mi se nasmešio i obećao da će zbog mene učiti pevanje. Duško mi je šapnuo da je to slavni glumac Rok Hadson.
– Kada sam napunila 90 godina, Narodno pozorište u Beogradu je napravilo koncert i izložbu o meni. Tu su prikazane moje fotografije, nagrade, plakati i lični predmeti. Ne pamtim kada me je u životu nešto tako obradovalo. Bila sam presrećna. Jedino sam bila malčice tužna što nisu pristigli moji učenici Željko Lučić i Milena Kitić. Željko je taj dan pevao u Skali, a Milena je bila u Kaliforniji, ali došli su mnogi moji đaci iz Nemačke, Francuske, Italije.
Radila sam kao profesor na Fakultetu muzičke umetnosti, a potom i na Akademiji u Novom Sadu, a vodila sam i Operski studio u Madlenijanumu.
Svetska putnica
– Veliku ljubav dala sam mojim studentima jer sam po završetku karijere mecosoprana, 1980. odlučila da se posvetim pedagoškom radu. Srećna sam što su mi uzvratili tu ljubav. Ne izgrađuje se mlad pevač se tri otpevane rečenice, treba zaista mnogo truda i ljubavi. Ovi naši prostori su prava riznica anđeoskih glasova, ali mlade treba voditi i usmeravati.
– Dobrog operskog pevača krase glas i muzikalnost, ali pored pevanja mora se razviti i njegov glumački dar. Danas se mogu pohvaliti da je moj učenik Lučić jedan od najboljih baritona u svetu. On je već na drugoj godini studija pevao na sceni. Ipak, studentima sam pomagala da postanu odlični pevači, ali ne i umetnici Lučićevog ranga. To se retko rađa. Snežana Stamenković je takođe izuzetan pevački talenat, Ivana Zarić, ma mnogo je mojih đaka pevača. Mnogi operski pevači dok su učili školu stanovali su u našoj kući po pet, šest godina. Držala sam besplatne časove brojnim pevačima, jer znam šta znači nemati.
– Leta, posebno kasna leta kad više nije tako vruće, provodili smo u Dalmaciji, a zimi sam išla kod mojih studenta u posetu. Njujork, Kalifornija, svuda sam bila. Nikad mi nije teško padao dug put. Pevala sam Titu i Jovanki, a da li su voleli operu to ne znam, ali znam da su pažljivo slušali. Nagrade ne brojim, bilo ih je mnogo. Ipak, nagrada za životno delo „Dositej Obradović“, koju sam dobila u Narodnom pozorištu u Beogradu, mi je veoma draga. I Francuska me je odlikovala svojim najvišim ordenom – Legijom časti.
– U životu me uvek pokretala ljubav, i prema muzici, i prema Dušku i prema mom radu sa studentima. I kada mi dođu teški momenti ja to preokrenem na šalu i smeh. Kada bih opet birala životni put izabrala bih isto. Opera me je ispunjavala, a pedagoški rad sam obožavala. Mog Duška upoznala sam 1948. i ostali smo zajedno sve do njegove smrti 1998. godine. Nikad nisam dopustila da naš brak pređe u rutinu. Čim bih osetila monotoniju ja sam stupala u akciju, našminkam se, doteram se i Duško i ja krećemo u izlazak. Muž mi je bio važniji od karijere. Sa Duškom bih opet bila, takav čovek se jednom rađa.
Kivi podseća na rodni kraj
– Baštu moje kuće krasi kivi koga je zasadio otac mog studenta Nikole Kitanovskog. Oni u Skoplju gaje isto to voće. Moj Duško i ja smo uživali i provodili brojne letnje večeri sa društvom. Sve me to podsećalo na moju rodnu Dalmaciju.
Ovacije u Berlinu
– Imala sam čast da pevam „Aidu“ pred više od 30.000 duša. Kada sam otpevala „Karmen“ u Berlinu doživala sam nezapamćene ovacije. Aplauz je trajao više od dvadeset minuta. Doživela sam velike počasti i u Metropolitenu. Ipak, najuzbudljivija mi je bila prva predstava u Beogradu. Do tada sam pevala u crkvi u Belgiji. Pevala sam i na ulici razne šlagere, dalmatinske pesme.
Đaci ukrasili rođendan
– Sećam se kada sam u kući slavila rođendane, glavni gosti bili su moji učenici. Na slavlju povodom 90. rođendana pevali su mi Ljuba Popović i Nikola Kitanovski.
Audicija u Frankfurtu
– Svog dragog Željka Lučića sam preporučila za audiciju u gradskoj operi u Frankfurtu 1997. godine. Njima je bio potreban bariton i dobili su najboljeg mogućeg.
