Srđan Đoković, otac najboljeg tenisera sveta gosotvao u emisiji „Sportlight“ gde je odgovarao na brojne kritike sa kojima se suočava Novak, a otkrio je i zanimljive detalje iz karijere srpskog sportiste.
Đoković se prisetio Novakovih početaka i teškog vremena kroz koji je Srbija tada prolazila, kao i o mnogo odricanja porodice Đoković kako bi Novak uspeo i postao najbolji.
– Bilo je strašno teško to uraditi u najtežem periodu, ili jednom od najtežih perioda u istoriji srpskog naroda. U vreme bombardovnja, sankcija, užasno teškog života mi smo stasavali – i on kao teniser i mi kao porodica. Bili smo mlada porodica, naša deca su bila mala. Novak je imao 12 godina, Marko osam, Đorđe četiri. Zadesilo nas je užasno stanje, to bombardovanje.
– Zamislite, 20 najbogatijih zemalja na svetu je bombardovalo jednu malu, siromašnu zemlju Srbiju. U to vreme smo se krili po skrovištima, ali smo se najviše krili i odlazili na terene teniskog kluba Partizan. Čini mi se da nas je to psihički spasilo, i nas kao roditelje i našu decu u njihovom budućem životu i odrastanju. Bilo je strašno teško napraviti bilo šta u to vreme i ostati normalan u životu i sačuvati ga, a ne napraviti početak neverovatne svetske bajke, koja se dogodila kada je u pitanju Novak i ono što je on učinio u životu – kaže Srđan Đoković i nastavlja:
– Često držim predavanja na raznim fakultetima u Srbiji o tome kako ništa nije nemoguće kada se stvarno želi. U životu treba da imaš najveći cilj, onda će se on možda i ostvariti. Ako ga nemaš, neće se nikada ostvariti.
– Tom idejom sam se vodio ja, kao i moja supruga, deca i najbliža porodica kada smo kretali u taj posao. Namerno kažem posao, jer to više nije sport, nego je stvarno posao u svakom pogledu. Jer su obaveze njegove, kao neposrednog izvršioca posla i naše, kao pratilaca, bile neverovatno velike u tom strašno teškom vremenu njihovog stasavanja. To je bio najteži mogući posao, ali se nismo predavali nijednog momenta. Znali smo da nas na kraju tunela čeka sunce i tako smo se i ponašali sve vreme.
Upitan u kom momentu je ocenio da je Novak teniski genije, 59-godišnjak je rekao:
– Ono što ću vam reći može da bude jako poučno za roditelje budućih šampiona, nadam se. Pošto smo mi sportska nacija i prepuni smo talentovane dece u svim sferama življenja – u sportu, nauci, kulturi i tako dalje… Ne možete vi da odlučite da je vaše dete talenat za bilo šta u životu, pa i za tenis. Nego pitate najveće stručnjake svuda oko vas, a kada odlazite u svet i tamo pitate sve najrelevantnije stručnjake u tome da li je vaše dete talenat ili nije. Tako sam se i ja ponašao. Prvo mi je to rekla Jelena Genčić, pošto ga je ona trenirala od njegove šeste do jedanaeste godine. Kada više nije mogla, uputila ga je kod Nikole Pilića, koji je nastavio da ga trenira do njegove šesnaeste godine. Ustvari, ona je njegova teniska majka, a on je njegov teniski otac. Pokojna Jelena mi je u jednom momentu kazala: ‘Srđane, on je mene prevazišao, ja više ne mogu da držim loptu dovoljno dugo i na kvalitetan način da treniram sa njim. Vreme je da ima nekog muškog trenera, a ja poverenje imam jedino u Nikolu Pilića, koji ne prima decu ispod 14 godina.’ A on je tada imao nepunih 13. Ona ga je umolila da ode na probu na nekoliko nedelja i eto, ostao je četiri i po godine.
– Prema tome, ako pitate razne stručnjake o talentu vaše dece i to mišljenje se ne razlikuje, onda ulažite i budite potpuno posvećeni tome, rizikujte i šta vam Bog dâ. Ali, ako se mišljenje stručnjaka razlikuje, nemojte to da radite jer je to strašno skupa zabava. Zašto se dešava da se roditelji ponašaju potpuno suprotno? Zato što je prirodno i normalno stanje da svi mi mislimo da su naša deca najbolja, najtalentovanija, najpametnija, najlepša i tako dalje. Ali, nerealnost u ovom sportu upropašćava i porodicu i decu. Znači, roditelji, budite uz vašu decu i nemojte previše da forsirate tamo gde nema materijala za to.
On je dodao da jeste bio strog prema Novaku tokom njegovog odrastanja, što ni je bio slučaj sa ostala dva sina.
– Bio sam malo manje strog prema Marku i Đoletu zato što smo mi živeli njegov život 15 godina. Oni su, kao i mi, osećali strašnu tegobu i teskobu svih tih 15 godina zato što smo sve što smo mogli – svu našu energiju, materijalnu dobit, sve što smo imali – dali Novaku i njegovoj karijeri. Nije nam krivo, ni slučajno. Moglo je da se desi da se ne uspe na kraju jer je to lutrija. Mogla je da se desi povreda, izvrnuće zgloba, ili da u doba puberteta, sa 15, 16 godina kaže: ‘Tata, ja više neću’, što je bilo realno da se dogodi. Ipak, nije se dogodilo. On je od početka do kraja bio savršen, fantastičan u svakom pogledu, vredan, radan, posvećen poslu koji radi. Opet kažem ‘posao’. To je i sâm rekao u onoj emisiji kada je imao devet godina. Na pitanje novinara: ‘Šta je tebi tenis? Zadovoljstvo, razonoda ili posao?’, on je rekao da je posao. A na pitanje: ‘Kada se igraš?’, odgovorio je: ‘Igram se noću zato što danju treniram, učim i nemam vremena.’ Posvećenost i apsoutna vera u sve to čime se baviš u životu dovodi do uspeha, sigurno.
Ipak, kao roditelj je morao da pronađe ravnotežu i da ga ne optereti težinom koju je porodica nosila.
– To je bila jedna od odluka koja je morala da se sprovede u delo. On do 17. godine nije imao pojma šta se dešava jer da je znao u kakvoj situaciji živimo zbog toga što se on bavi tim poslom, ko zna kako bi se to odrazilo na njegovu psihu i kako bi mogao da bude pravi na terenu. Sve do 17. godine mu ništa nije rečeno. Kada god je dolazio iz Minhena, mi smo u to vreme živeli i radili na Kopaoniku po sedam, osam meseci godišnje. Imali smo tamo neke radnje, to je sve bila ‘svila i kadifa’. Bilo je mnogo ljudi, mnogo para, a on nije imao pojma da se dešavaju strašno teške situacije, da je to njegovo bavljenje sportom bilo mnogo skuplje od prihoda koje smo mi imali na godišnjem nivou. Pa to snalaženje, pozajmljivanje po užasno visokim kamatama na mesečnom nivou, ništa od od toga nije znao sve do 17. godine, do kada nisu počeli da ga vode neki naši treneri, koje sam ja zaposlio.
Otišao je na Vimbldon sâm sa njima, pa su ga oni huškali da je on sada odrastao, da treba da preuzme sve sâm, da mu ne trebaju roditelji, otac pre svega. To mi je rečeno kada se vratio. Onda smo seli za sto i rekao sam mu nekoliko stvari, ne sve, sigurno. Onda mu je postalo sve jasno. Tada je već bio zreo, pošto je on mentalna gromada. To se pokazuje sada, u najtežim momentima njegove igre, da je toliko psihički jak, da su svi ostali bebe za njega. Jer, ne pobeđuje forhendom ili bekhendom, nego pobeđuje time što ima u glavi. Razlika između njega i ostalih tenisera je u tome što su ostali teniseri samo teniseri, a on je samo trenutno teniser.
Novakova neverovatna mentalna snaga ogleda se u najodlučnijim trenucima velikih mečeva. Federer je na US Openu i na Vimbldonu imao 40-15 meč lopte, ali mu najbolji srpski teniser nije dozvolio da trijumfuje.
– Novak je kompilacija najboljih osobina moje supruge i mene. To se skupilo u jedno, u njemu, a ono što ne valja ostalo je kod nas. Ono dobro je uzeo za sebe. Zašto se to dešava sa Federerom, koji je i dalje najuspešniji i najbolji teniser na svetu? To je činjenica po rezultatima, što neće biti još dugo. Zato što on gaji toliki animozitet prema Novaku. Oni jesu tokom godina razvili neku vrstu poštovanja, ali šta mislite, zašto on i dalje igra u 40. godini? Zamislite to, čovek od 40 godina i dalje igra tenis, kada može da ode kući i da se bavi nekim zanimljivijim stvarima. Ali, pošto mu i Nadal i Novak dišu za vratom, on jednostavno ne može da prihvati činjenicu da će oni biti bolji od njega. Idi čoveče, gaji decu, bavi se nečim drugim, idi skijaj, radi nešto. Tenis nije ceo život, to je samo trenutna zanimacija mog sina. On je samo trenutno teniser. Zašto moj najmlađi sin Đole nije uspeo u profesionalnom tenisu? Ne smem da budem potpuno otvoren, ali to je za njega bilo suviše obično. Kada mu krene lopta, on ima deset varijanti u glavi. Dok razmisli u tom deliću sekunde, lopta prođe. Nije ni tenis neki vau. Đole je to na vreme shvatio i sada se bavi nekim drugim stvarima. Novak čime se god bude bavio u budućnosti, posle svoje teniske karijere, koja će trajati još dve, možda tri godine, posle toga će biti isto toliko uspešan koliko je bio uspešan u tenisu – naglasio je Srđan Đoković.
