Dokumentarno-igrani film „33 Anđela“ o stradanju srpske dece od strane ustaša u NDH i u nacističkim logorima u Norveškoj za vreme Drugog svetskog rata nedavno je prikazan u nekoliko gradova u Srbiji. Idejni tvorac i producent ovog projekta Branko Dimović Dimeski, novinar i književnik, poreklom sa Kosova i Metohije, koji sada živi u Norveškoj, dobio je poziv da film bude prikazan u Vranju, Beogradu i Inđiji. Svaku projekciju obeležile su suze, teški uzdasi i na svakoj projekciji su autori sreli srodnike ili komšije onih koji su stradali i potomke malobrojnih koji su strahote preživeli.
U Vranju je projekcija organizovana povodom obeležavanja 25. godišnjice bombardovanja SR Jugoslavije. Uz Branka je stiglo nekoliko članova filmske ekipe, među kojima i Milka Kajganić, književnica i svetski priznat viktimolog, koja živi i radi u Švajcarskoj i koja je sa njim radila scenario. Njih je primio i episkop vranjski Pahomije. Organizacija je bila odlična. Na projekciju su stigli Srbi čak i iz Kosovskog Pomoravlja.
– Ovo je još jedna teška priča o srpskom stradanju, preteška jer se vide stradanja dece – naglasio je vladika Pahomije.
Udruženje boraca Krajine u Republici Srbiji i Milan Gaćeša, predsednik udruženja, organizovali su projekciju u jednoj od sala Opštine Zvezdara. Tom prilikom je Gaćeša uručio plakete scenaristima filma Branku Dimoviću Dimeskom i Milki Kajganić. Na plaketama između ostalog piše „iznošenje istine i pravde je na ponos celom srpskom narodu“.
Treća projekcija bila je u Inđiji, u tom sremskom gradiću publika je bila najbrojnija, a među posetiocima bilo je najviše Kordunaša. To su Srbi i njihovi potomci koje je tužna kolonizacija posle Drugog svetskog rata dovela u ravnu Vojvodinu, kao i nesrećnici koji su stigli posle „Oluje“. Bilo je mnogo glasnih uzdaha, a suza napretek. Tek kada su pogledali film ti ljudi su saznali za sudbine svojih predaka, ali i dece svojih komšija koja su stradala u Norveškoj, a ne u Jasenovcu kako su mislili.
Da nam se ne ponovi
Vesna Mikić, psiholog, saradnik na filmu, organizovala je projekciju u Belom dvoru.
– Mudri ljudi su mnogo puta rekli da istoriju moramo znati da nam se ona ne bi ponovila. Zato je ovaj film toliko važan ne samo za naš narod i našu zemlju, već i za budućnost čovečanstva – ovim rečima je prestolonaslednik princ Aleksandar Karađorđević otvorio projekciju filma. Zajedno sa princom i princezom Katarinom, „33 Anđela“ su gledali: vladika toplički Petar, kao izaslanik patrijarha Porfirija, Ivana Cvetković, ataše za kulturna i politička pitanja švajcarske ambasade, Darko Spasić, član Krunskog saveta, Milan Gaćeša i drugi gosti.
Godinama istraživali arhive
Podsetimo, posle pogroma na Kosmetu Branko je sa suprugom i decom morao da napusti rodno Gnjilane. Po dolasku u Norvešku saznao je da su u nacističke logore u toj skandinavskoj zemlji deportovani mnogi Jugosloveni. Pretražujući državne arhive Norveške došao je do broja od 4.049 logoraša i otkrio da je među njima 95 % bilo onih sa srpskim imenima. Branko je pripremio dokumentaciju i snimio dokumentarni film „Logor smrti u Karašjoku“. Čeprkajući dalje po arhivskim dokumentima otkriva i imena srpske dece sa područja Like, Banije, Korduna i Kozare. Tada stupa u kontakt sa Milkom Kajganić i zajednički istražuju arhive, Milka u Hrvatskoj, Branko u Norveškoj. Utvrdili su da se u logorima u Norveškoj našlo i 239 maloletne srpske dece, od kojih je preživelo samo njih 43. Branko i Milka su oko tri godine istraživali po arhivama, a onda su martu 2023. počeli da pišu scenario, a već u oktobru je film bio gotov. U prvom momentu nisu pronađena sva imena stradalih mališana i njihovi grobovi, već samo 33, pa je odlučeno da se film nazove „33 Anđela“, aludirajući i na Hristovo stradanje u 33. godini.
Snimano u više zemalja
Film je sniman na više lokacija, u Norveškoj, u Beogradu, pa u Nišu i okolini. Zatim u Sisku, na Petrovoj gori, Kordunu i Republici Srpskoj. Učestvovali su amateri, ali i profesionalni glumci iz Niša, Banjaluke i sa Kosmeta. Realizaciju su novčano pomogli i naši ljudi iz rasejanja.
Posle prvih projekcija u Srbiji 2023. film je prikazan u pet gradova u Norveškoj gde su bili logori, a na festivalu u Švedskoj je i nagrađen. Ponude za prikazivanje ovog potresnog filma stigle su iz Brisela, Moskve, Roterdama.
