Za Mariju Miloševsku (40), umetnicu iz Skoplja koja se već 18 godina bavi filigranstvom, nakit je više od ukrasnog predmeta. „Nakit nas određuje, pokazuje svetu ko smo, kroz njega se poistovećujemo sa svojim precima“, kaže Marija, koja je filigranskom žicom u savršen sklad povezala drevni zanat i savremenu umetnost.
Izlagala je širom Evrope, a njene vešte ruke napravile su i nagradu koja je uručena Dejvidu Bouviju za životno delo. Izložbu Marijinih radova, pod nazivom „Mamka“, koja se bavi kontrastima, ali i sličnostima između dva stara zanata, filigrana i pecanja, imali su priliku da vide i Beograđani.
Mušica kao inspiracija
– Ovo je jedan pionirski projekat u Etnografskom muzeju, prvi put je prezentovan savremeni prikaz starih zanata, filigrana i izrade mušica za pecanje. Kritike su bile odlične, a ljudi zainteresovani da vide izložbu – zadovoljna je Marija, koja je u srpskoj prestonici održala i dve radionice filigrana.
Kolekcija „Mamka“, koja priča o najstarijem zabeleženom svedočanstvu o upotrebi veštačke mušice, dobila je prošle godine nagradu na takmičenju BIG SEE fashion design
u konkurenciji učesnika iz 23 zemlje.
– Naišla sam slučajno na podatak o poreklu najstarije ribarske mušice, poznate pod imenom Macedonia fldž. Počela sam da istražujem na tu temu razne izvore, istorijske podatke, oko tehnike, načina imitacije mušice, o nadmudrivanju prirode i nekako se sve sklopilo u ovu priču koju su Beograđani mogli da vide krajem avgusta i početkom septembra. Ovo je bila prva promocija projekta, a biće i u Skoplju, Ljubljani, Zagrebu, nadam se i u drugim etnografskim muzejima – objašnjava Marija, koja kroz svoju izložbu postavlja pitanje „Da li smo i dalje prirodni ili postajemo veštački?“.
Do sada nije pecala, ali kaže volela bi da proba mušičarenje, o kom je mnogo naučila.
– Ribari su uzeli pravu mušicu i stavili na udicu, ali riba nije zagrizla jer je osetila da je mušica mrtva. Zato su na udicu namotali crvenu vunicu i zalepili zlatno-žutim voskom i napravili prvu ribarsku mušicu. Ta savršena imitacija prirode me je inspirisala – priča Miloševska kako je nastala „Mamka“.
Srebrne niti
Tehnikom filigrana, od tanke žice vekovima je izrađivan nakit i ukrasni predmeti kojima se i danas divimo. Marija se sa ovim zanatom srela na studijama etnologije i antropologije, ali je tehniku naučila kasnije.
– Program revitalizacije starih zanata realizovan je u Skoplju 2005. godine. Tada nije bilo nikoga ko je radio filigran, pa je organizovan tečaj na koji sam se prijavila. Odranije sam imala iskustvo sa ručnim radom i uvek sam volela filigran, ali mi je delovalo nezamislivo da ja to mogu da radim. Sa tim tečajem počela je filigranska kultura u Skoplju koja je danas veoma razvijena. Mnogo ljudi u Makedoniji zna da radi filigran i izražavaju se na različite načine, klasično ili savremeno. Sama tehnika je klasika, ali pruža mogućnost kombinovanja sa savremenim motivima – objašnjava naša sagovornica kako se uplela u filigranske niti.
Nakit se na ovaj način i danas izrađuje kao i hiljadama godina ranije.
– Pinceta, klješta, nožice, žica i to je to. Potrebno je puno strpljenja i vremena. Kad znamo šta želimo da napravimo to ide brzo, ako nismo sigurni izrada može da potraje. Komad može da se počne pa da odstoji neko vreme, bar ja tako radim. Želim da osetim kontakt sa žicom i idejom, da li se uklapaju. To je umetnički njuh, isto kao što slikar zna kada je slika završena. Filigran se lepi dušom, dahom, vatrom, taj trenutak lepljenja je onaj ključni momenat da li će komad opstati ili će se stopiti – zaključuje ona.
Hladna žica i vreo ritam
Kroz svoja dela Marija govori o važnim temama savremenog doba, postavlja pitanja, podstiče na razmišljanje… Izražava se i kroz performans, a autor je i dokumentarca „Pesma srebra“. Njena prva samostalna izložba filigranskog nakita i instalacija „Ororok – hladna žica istopljena vrelim ritmom“, inspirisana rok muzikom bivše Jugoslavije, predstavljena je u Skoplju, Đevđeliji, kao i Ljubljani.
– Inspirisao me je način izrade filigrana i počela sam da sviram na žici, da izvodim razne zvukove, i to je preraslo u performans filigranskih tehnika gde na sceni prezentujem ceo proces u kombinaciji sa bit boksom, pantomimom, električnim strujnim kolima… Spojila sam nespojivo, što mi je uvek izazov. Filigran, mreža, žica, sve je to povezano iako na prvi pogled izgleda nespojivo – priča umetnica.
Filigran se ne može izraditi ako srebro nije čisto, pa je nabavka sirovina i alata pravi izazov za filigraniste.
– Srebro ima svoju mekoću i svoju draž, ono te vodi i pokazuje kako treba da se savije. Sa iskustvom dolazi i osećaj koliko je srebro čisto i kvalitetno, a mora biti čisto. Dovijamo se na razne načine da ga nabavimo, kupujemo u Grčkoj, Solunu, putem interneta, otkupljujemo od ljudi nakit pa ga pretapamo – objašnjava naša sagovornica.
Priznanje za legendu roka
Festival rok dokumentaraca DORF u Vinkovcima poverio je Mariji da bude deo kreativnog tima i dizajnira nagrade, a ta saradnja dovela je i do prilike da izradi priznanje koje je u julu 2015. dodeljeno Dejvidu Bouviju na festivalu Skoplje Cinema Citdž.
– Javili su mi se u ponedeljak da napravim nagradu do srede, morala sam brzo da uradim. Bilo je i uzbudljivo i haotično i stresno, ali svakako životna prilika. Bilo je i kriznih momenata, ja ne znam ovo, kako ću ovo da uradim, pa odma zatim naleti entuzijazma i ideja. Na kraju sam bila zadovoljna i ja i organizatori. Nadam se da je video, dodirnuo, ali to možda nikada nećemo saznati – priseća se.
Nagradu za Bouvija napravila je od drveta i aluminijuma, a na njoj je naravno i mali komad filigrana od srebra. Kombinovala je motive njegovog prvog filma „Lavirint“, njegove različite oči, bila je to, kaže umetnica, njena percepcija Bouvija.
– Bilo je zaista uzbudljivo, mislim da mu je to bila poslednja nagrada za životno delo. Preminuo je već u januaru naredne godine.
Porudžbine iz Australije
Iako smatra da bi podrška institucija umetnicima mogla da bude veća, Marija kaže da od umetnosti i starih zanata može da se preživi.
– Ja volim da kažem, ima posla ko hoće da radi – uz osmeh kaže umetnica koja izrađuje i nakit po porudžbini.
Najčešće joj se obraćaju neveste i maturanti, a zahtevi za izradu nakita stižu i sa drugih kontinenata.
– Dijaspora Balkana naručuje dosta. Imam puno kupaca iz Australije, jer što su ljudi dalje, to ih nešto više vuče zavičaju.
Miloševska sarađuje i sa brojnim hotelima u Skoplju pa njen originalni nakit često završi i u koferima turista. Njen rad se može videti i na Instagram stranicama ORO njorkshop
i MacedonianFldž Mamka.
Povratak korenima
Kako ističe Mileševska, sve nas spaja nevidljiva mreža i u filigranu, ali i životu, a nakit nosi i neku posebnu, pomalo mističnu energiju.
– Jedna žena iz Mančestera mi je putem Fejsbuka poručila da joj napravim broš. Ja sam počela da radim, ali sve se nešto odlagalo. Onda je jedna moja prijateljica krenula za London i ja sam završila broš i poslala po njoj. Nekoliko godina kasnije sretnem se sa ženom iz Mančestera, koja mi je danas prijateljica, i ona mi kaže: „Nećeš verovati šta mi se dogodilo sa tvojim nakitom. Imala sam zdravstveni problem, operisala se, a tumor koji su mi izvadili izgledao je identično kao broš koji si mi napravila.“ Jezivo je čuti tako nešto, ali to je samo dokaz da postoji neka viša sila – seća se Marija.
Prema njenim rečima, nesvakidašnja situacija dogodila joj se i pre nekoliko godina kada je htela da odustane od filigrana.
– Nakita koliko hoćeš, povećao se broj filigranista u Skoplju i htela sam da odustanem. Jedno veče prijatelj me upozna sa nekim čovekom, Jevrejinom, koji mi ispriča da mu je ukraden porodični nakit i zamoli me da prema fotografijama napravim isti. Rekao mi je: „Molim te da mi vratiš moje roditelje, to mi je ostalo od njih.“ Ta njegova rečenica dala mi je odgovor zašto ovo radim i zašto bi trebalo da nastavim. Shvatila sam da se u stvari bavim nasleđem, da ljude vraćam njihovim korenima.
Masovna ekspanzija
Od 2005. do 2010. u Skoplju se odvijala prava ekspanzija filigranske kulture.
– Sjajno vreme za mlade dizajnere. Bila sam deo grupe koja je prva izučavala filigran, a kasnije je Privredna komora otvorila školu i ti kursevi su postali masovni i počela je da se gubi draž – navodi Marija.
Kako kaže, danas je veliki broj onih koji se bave ovim zanatom, ali je ona ipak našla svoje mesto spojivši izradu originalnog nakita i multimedijalnu umetnost.
