"Mnogo sam pio". To što više nije zavistan smatra jednim od najvećih uspeha, a dobitnik je više nagrada i priznanja.
Svirao je u grupi "Lutalice sa Une" i kad se raspala, već sa 17 godina kupio prvi automobil. Oženio se na drugoj godini studija. Otac mu je bio seoski učitelj, pokretač domova kulture. I pitomac zatvora u Zenici. Kao i junak predstave "Falsifikat", jer je sirotinji iz svog kraja davao lažne diplome da bi mogli da se zaposle!
Tihomir Stanić je dospeo u Novi Sad prateći tadašnju devojku koja je želela da upiše poljoprivedni fakultet, a Dejan Mijač ga je primio na Akademiju.
"Kad su me na prijemnom pitali šta ako te ne primimo, kazao sam – studiraću teorijsku fiziku. To sam mislio da mogu." Dok je polagao prijemni, ta devojka ga je ostavila!
U braku je sa Jelenom. Predstavlja se kao papučar i otac kome se deca penju po glavi. Ima dve kćeri. Kada je pričao kako je bivšoj supruzi Lilijani prao suđe i peglao veš, pokojni kolega i prijatelj Branislav – Ciga Jerinić mu je rekao: "Da, zato je bivša".
Rođen je u Laktašima novembra 1960, a već je odigrao više od sto uloga, od "Orestije" do "Opasnih veza". Kada je 16 puta ponavljao ulazak kralja Aleksandra Obrenovića u neki hodnik, reditelj Sava Mrmak mu je u očajanju ponudio da popije jedan konjačić. "Rekao sam da neću", priča Tihomir Stanić,"jer ne pijem konjak, a onda sam pred svima viknuo – ljudi, izbaciće me iz serije ako ne snimim ovu scenu. Ušao sam i snimio je. Od tada je sve išlo lako."
Igrao je "Kockara" Dostojevskog i "Detinjarije" Kusa. I naslovnu ulogu u drami "Bli" koju je napisala njegova supruga Jelena Mijović. Čitavo Andrićevo delo "Na Drini ćuprija" zna napamet! Učio ga je pet meseci po pet sati svakodnevno. Bio je predsednik Saveza dramskih umetnika Srbije i umetnički direktor Narodnog pozorišta Republike Srpske u Banjaluci. Član je ansambla Ateljea 212.
Detinjstvo u domu kulture
– Kada je tata bio u zatvoru, živeli smo u jednom domu između Dubice i Kostajnice, u Johovi. Od obe te zgrade, u Šeškovcima i Johovi, planiram da napravim filmski studio. Sad zbog ove krize i situacije u koju sam zapao snimajući poslednji film malo gubim veru, ali mislim da ću ipak uspeti.
– Mi smo se radovali kad je tata otišao. Čudni su mehanizmi u dečjim glavama. Tata ima nas pet sinova. Mama je održavala odnose sa njegovom decom iz prvog braka i sa njegovom prvom ženom. To je neverovatan talenat. Ona je iz Nikšićke Župe i onda su kolonizirali u Vojvodinu i ona se udala tamo, u Bosni. Čini mi se da nemamo neke traume iz tog vremena. Uspela je da to sve bude nekako kao u onom filmu "La vita e bella". Tata nam tu svoju tragediju nije predstavio kao tragediju. Nekako je sve to bilo zanimljivo.
Naš srednji brat je bio ljut na mene zbog predstave "Falsifikat", rekao mi je da se sprdam sa ocem. Sinoć je bila predstava, gledao je jedan rođak, pa pita da li je brat to gledao. Kažem, nije. Aha, zašto se onda ljuti? Tata je predstavljen kao najbolji čovek u Jugoslaviji. Uz celu tu njegovu kalvariju, on je mnogo pio, u stvari je umro kad je prestao da pije, jako mlad, to je doživljaj koji je, znači, dominantan. Zahvaljujući njemu verujem da su ljudi dobri, verujem da se svet menja na bolje.
Predstava o očevoj sudbini
– Kad se tata vratio iz zatvora u tom zapuštenom domu kulture ponovo je okupio omladinu. To smo renovirali, napravili i pozornicu. Tatin cilj je bio da nas tu zadrži, kod kuće i da kod nas dolaze na igranke, priredbe, u bioskop, a ne da idemo desetinama kilometara dalje, po drugim selima. Tu je obnovljena pozornica i tu sam sa nekih 13, 14 godina igrao u nekom skeču i na tu pozornicu sam, snimajući film "Turneja" pre tri godine doveo glumce koje sam gledao na televiziji i zajedno smo igrali u toj sali. To je sad napušteno, krov je provaljen, sve je propalo. Ponekad se stidim…
– Te priče o našem ocu koji je delio školska svedočanstva, a nije to naplaćivao, mnogo znače za mene i brata mog, Bogdana Stanića koji se vratio iz Engleske i sad živi u Dubici i pomaže mi u ovoj produkciji u "Balkan filmu". Nas dvojica smo počeli da razgovaramo o mogućnosti da o tome napravimo film, pa sam ja to ispričao Goranu Markoviću, pa je Goran od toga napravio pozorišnu predstavu, igrana je s uspehom, već smo gostovali i u Drezdenu i u Sofiji. Gete institut je uvrstio u ciklus o padu Berlinskog zida i onda smo se našli među 17 zemalja od kojih je naručena predstava na tu temu. Sad Goran radi na scenariju za film "Falsifikat".
Ilegalac među studentkinjama
– U svet glume sam slučajno zakoračio. Krenuo sam sa devojkom da upiše poljoprivredni fakultet. U nju sam bio zaljubljen. Zato sam otišao u Novi Sad. Ostavila me je u toku prijemnog, nedavno sam pričao s njom o tome, a klasu je primao Dejan Mijač za koga nisam bio ni čuo. Nisam pre toga ni bio u pozorištu. Imao sam šprahfeler, nisam znao da kažem r, nisam se uopšte spremio, a Mijač me je primio. Nedavno mi je, kad sam ga pitao zašto, rekao – imao si nešto. A sad je život namestio da ta ista devojka, sad već žena sa odraslom decom, stručnjak, vodi računovodstvo, radi za našu kompaniju "Balkan film". Znači, moje finansije su u njenim rukama. Ona tvrdi da ja ne govorim istinu i da sam ja bio taj koji je nju ostavio, ali posle toliko godina to je potpuno nevažno.
– U studentskom domu, kod nekih mojih zemljakinja upoznao sam devojku iz Belgije koja je došla na postdiplomske studije. A jedan moj drug s klase je skicirao moj profil i to sam poklonio svojoj prijateljici, a ona mi je rekla da je ta Belgijanka rekla – u, što je ovaj lep. Ja sam odmah došao tamo da nju vidim i ostao sam tako dve godine u ženskom domu kao ilegalac sa tom devojkom, Lilijan. Onda smo našli stan, venčali se i živeli smo zajedno otprilike dok nisam upoznao Jelenu. To je bilo devedesetih. Sad ona živi u Kanadi, ima ćerku Juliju. Zadržali smo jako dobre odnose.
– Ja sam mnogo pogrešnih stvari uradio u životu sigurno i naneo sam, ponekad svesno, ponekad nesvesno mnogima i bol i nepravde. I razne gluposti sam radio. Ali, kad je čovek spreman da plati svaku svoju grešku onda ima nade za njega. Znate, ne može se ništa nekažnjeno uraditi. Ne može se bez posledica spavati u snegu, ići bos po trnju. Sad kad me bole reume, artritisi, setim se kako sam u 13. godini uradio ovo ili ono. Verujem i u ono: čini dobro i dobru se nadaj.
Sad mi je sve lako
– Mislim da je najvažnije ispuniti obećanja deci. Mlađa ćerka hoće da bude glumica, a starija je dugo pričala da će da bude reditelj, a evo sad i sinoć i juče i ovih dana priča samo o veterini. Ma, samo da su žive i zdrave. To ljudi naprave krš kad svoje ambicije kroz decu hoće da ostvaruju. Bilo mi je zanimljivo da gledam kako to starije dete prolazi kroz razne faze. Kćerke sam učio, kako je mene učio moj otac, tri stvari: azbuku, da je istina najjače oružje
i treće – da u životu nikoga ne smeju da izdaju.
-Pio sam mnogo. Ispočetka iz navike, možda tu ima i genetskog nasleđa. Mislim da je alkohol možda najveći problem po selima, po kućama. Velika zla baš nosi. Polako je navika postala potreba, pa sam postao zavisnik. Godinama sam pokušavao da se od toga otarasim i onda sam uspeo, napokon. Piće čoveku onemogući kontrolu nad postupcima, čak nad fizičkim gestom, a nekmoli nešto drugo. I potpuno pomeri vizuru i mišljenje kao i svaki opijat. To je to. Ta činjenica meni sad daje veliku snagu. Ja sad imam neke nerešive probleme, ali verujem da ću ih rešiti zato što, kad god uporedim brige koje sad imam sa činjenicom da sam, eto, bio na ivici da se raspadnem od alkohola i uspeo sam, uz pomoć neurologa i malo B vitamina, da se oporavim, onda sam optimista. Sad kad sam uspeo, to je lako i jednostavno. Ali, dok nisam uspeo da prestanem, bilo je čupavo.
