Trofejni srpski paraolimpijac Draženko Mitrović za “Vesti”: Nikada ne odustajte!

Kada imate samo devet godina i maštate o fudbalskim potezima, terenima i stadionima širom sveta, oduševljenim navijačima koji nose baš vaš dres, a tuđom krivicom budete ranjeni, izgubite tlo pod nogama i metak u vama ostane sledećih devet godina, verovatno je da će i vaš život krenuti nekim sasvim drugačijim putem. Ipak, upravo je taj metak beskrajno simpatičnog rmpajliju, koga prijatelji zovu Rumeni, uputio na drugačiji put.

Taj putem kojim se ređe ide je Draženka Mitrovića odveo u sport i slavu i omogućio mu da, zaobilaznim stazama, ostvari dečačke snove. Postao je vrhunski atletičar, paraolimpijac, ispisao je stranice sportske istorije i postao uzor mnogima koji od njega mogu da nauče šta znači voleti život.

Takmičio se u tri atletske discipline: disk, koji mu je primarni, kugla i koplje, a tokom trofejne karijere popularni Rumeni osvojio je više od 20 medalja i pet puta je obarao zvanične svetske rekorde. Poslednjih dana aktuelne su Paraolimpijske igre, koje Draženko prati s velikom pažnjom i za „Vesti“ analizira dešavanja iz Tokija i otkriva svoju životnu priču:

– Pratim rezultate sve i mnogo mi je žao što su stonoteniseri pojedinačno ispali, ali su se bar dame Borislava Perić-Ranković i Nada Matić iskupile s ekipnom olimpijskom bronzom. Presrećan sam što je Dragan Ristić „upucao“ zlato, a Željko Dimitrijević dobacio čunj do srebra. Đurić se takođe takmičio u jednoj od mojih disciplina, bacanju kugle, i bio sasvim solidan šesti. Ali, do kraja POI još ima dana za megdana. Pre godinu i po dana sam dao jedan intervju i sada se, nažalost, ispostavilo da su se moja predviđanja pokazala kao tačna. Ovaj kovid je mnogo učinio da se sportisti poremete. Ništa se nije znalo, a uz to su se pojavili i novi, jači takmičari. Zato naši favoriti nisu baš svuda dobro prošli, što mi jako žao. Znam koliko je teško spremiti se. Osvojili smo medalje, ali verovatno nećemo ponoviti uspeh s prethodnih Igara. Ja sam se povukao. Dosta je bilo. Nisam više u atletici. Nema svrhe da radim i treniram kad su spojili kategorije i šanse bi mi sa jačim kategorijama bile minimalne.

‘

Kobni metak

Otkriva kako je sve počelo:

– Bio sam hiperaktivno dete koje je volelo sport, naročito fudbal, ali nisam stigao da ga igram, pošto sam doživeo nesreću i ostao u invalidskim kolicima. Komšija je dizao krov na kući, mi klinci smo se igrali u blizini na desetak metara. Zapucalo se, metak je iz rikomešta pogodio mene, to je bilo 1989. od tada do danas sam u kolicima.

Usledio je potpuni šok, a prvi dani posle nesreće bili su i najteži. Morao je da koristi kolica koja je, kako kaže, video prvi put u životu. Razmišljao je o svemu, karijeri, sportu, nesreći, ali optimizam ga ni tada nije napuštao:

– Odjednom ne možete da se pomerite. Nisam pomerao ni ruke ni noge, ništa. Bilo je jako teško u početku. E sad, moja prednost bila je što sam to doživeo kao klinac, a ne u kasnijem dobu. Vidim da ljudi u kasnijim godinama kada to dožive, veoma teško podnesu celu situaciju. Ja sam normalno nastavio, družio se, drugari su mi momci koji nisu bili u kolicima. Jedino što ne mogu da se popnem na neki stepenik.

Beograd novi početak

Posle tragedije koja ga je zadesila, na kolica je morao da se navikne, što je i uradio, pa je nastavio školovanje, družio se i želeo više. Tako je i stigao u Beograd 1998.

– U slučajnosti ne verujem. Došao sam u Beograd zbog operacije. Moji roditelji su stalno pokušavali da mi pomognu. Tetka je bila ovde, pa su hteli da vide mogu li da učine da prohodam. Morao sam da izvadim metak posle toliko vremena. To sam uradio na VMA. Odlučio sam da ostanem ovde. Prepoznao sam svoju šansu.

I zaista. Živeo je u Domu za invalidna lica na Bežanijskoj kosi. Iako je bilo teških momenata, mogao je da se bavi onim o čemu je kao mali sanjao – sportom. Počeo je s košarkom u kolicima, a atletika je njegov život ušla potpuno slučajno.

– Pošalju me na Republičke igre, ovde na „Marakani“. Prvi put sam tada uzeo disk u ruke. Nisam ni znao kako treba da se baca i – pobedim! Ipak, u to vreme, za mene je to bilo čisto amaterski.

Potom se 2002. održavao se međunarodni miting u Zrenjaninu, na Proleterovom stadionu. I ovog puta, Draženko je trijumfovao u bacanju kugle, a sticajem okolnosti tu se našao selektor atletske reprezentacije tadašnje Jugoslavije Vlastimir Golubović.

– Otišao sam posle takmičenja u hotel da se istuširam, zvoni telefon u sobi, pošto mobilni nisam imao, a Žika Papaz koji je u streljaštvu kaže: „Rumeni, traži te selektor.“ Tada nisam ni znao ko je on. Ipak, siđem, upoznam se sa gospodinom Golubovićem. Strog čovek, samo što kiša iz njega nije počela da lije, to je bio moj prvi utisak. On mi kaže:

– Slušaj, gledao sam te danas, mlad si, imaš fizičku predispoziciju, ako budeš radio, imaš šanse da napraviš veliki rezultat. Nudim ti krv, znoj i suze.

Počnem da se smejem. Gde može gore od ovog što sam prošao u životu?!

Prva medalja

Mukotrpni treninzi brzo su dali rezultat.

– Pred Igre u Atini 2004. nismo ispunili norme, zakasnili smo s treninzima. Ali već dogodine smo imale norme za EP u Finskoj, moj prvi uspeh, prva medalja… Sledeće godine smo u Kragujevcu počeli pripreme za Svetsko prvenstvo u Asenu 2006. Jovica Brkić i ja smo povedeni samo da budemo tu pored ostalih favorita. Mene i Jovicu po tri metra tuku u disku na pripremama. Odemo na SP bez očekivanja, pritiska… Na žalost favorita, oni ostanu bez medalje. Ostala je još naša disciplina. Nas trojica, jedan koji je bolji od nas na treningu, Jovica i ja. Izađemo na takmičenje, ja poboljšam lični rekord za dva metra, bacim 25,43 m i uzmem srebro, a Jovica Brkić dobije Italijana za centimetar! Shvatio sam da se šampion postaje teško, ali sam shvatio reči trenera: krv, znoj i suze! Rezultat je došao. Uspeli smo i nismo hteli da se zaustavimo.

Srebro za oca

Mitrović je osvojio dva srebra na POI u Pekingu i Londonu i na desetine medalja sa velikih takmičenja. Ipak, dve posebno izdvaja. Prvu, koja mu je pokazala da se trud isplati i srebrnu iz Pekinga 2008. koju je posvetio ocu.

– Pre Igara, ostao sam bez oca za koga sam jako bio vezan. Cela ta godina bila je jako teška, a onda odlazak u Peking. Do poslednje serije sam imao odličje u koplju, ali me Meksikanac prebaci i završim kao četvrti. Ali, dođe glavna disciplina – disk, ja bacim svetski rekord, doduše Kinez posle mene baci bolje i uzme zlato. Ali, to je moja prva medalja sa POI i ona je posvećena mom ocu. Ta radost tokom tih nekoliko sati ceremonije ili nekoliko minuta mnogo znači. Nešto posebno je ta medalja, nagrada za taj rad. Posle samo nastaviš i ideš dalje, ali ostaje osećaj da ste radili nešto vredno. To traje za vreme ceremonije, posle toga idemo na drugo nadmetanje.

Ispunjen svaki dan

I danas, kada se zvanično ne takmiči, Draženkov dan je ispunjen. Trenira, vratio se košarci u kolicima koja ga je uvela u svet sporta. Bio je deo delegacije na Igrama u Riju, za koje kaže da su nešto najlepše što je prošao osvojio je medalje na EP u Berlinu 2019. Proputovao je skoro ceo svet, od Indije, skandinavskih zemalja, Južne Amerike, Kine, Londona…

– Volim život, volim da živim. Smatram da ovaj život nema reprizu i treba da se živi. Svi mi jurimo i trčimo za nekim glupostima, a ovamo mnogo bitnih stvari prođe pored nas – kaže ovaj trofejni sportista, svetski putnik i veliki čovek.

Za kraj, Draženko je imao poruku koju bi svi trebalo dobro da upamte:

– Poruka je jednostavna za sve mlade sportiste i osobe s invaliditetom koje se još ne bave sportom. Trebalo bi da svi izađu iz kuća i počnu da se bave sportom. Nikad se ne zna ko će danas ili sutra otići na EP ili POI. Trebalo bi da se radi, bez predrasuda što su osobe sa stečenim ili urođenim invaliditetom. Svi su oni podjednako važni i trebalo bi da probaju jer nikada se ne zna gde mogu da stignu!

Što jače to bolje

Kako u životu, tako i na atletskim borilištima, Draženko je uvek morao da se bori. Zanimljivo je to da je najveće rezultate ostvario ne na treningu već u presudnim momentima takmičenja, kad je to bilo najpotrebnije:

– To je moj adrenalin. To se pokazalo na svim nadmetanjima. Što je takmičenje jače i što je konkurencija bolja, ja jače bacam. Ne mogu to da objasnim, da li je to neki moj inat ili nešto drugo, ali kada sve to vidim – publiku, navijače, sportiste, borilišta – podivljam!

Posle „kraljice“, košarka u kolicima

Danas je 42-godišnji Draženko akademski građanin, diplomirao je na Visokoj sportskoj i zdravstvenoj školi u Beogradu, a želja mu je da stečeno znanje i iskustvo prenosi na mlade sportiste. Takođe, predsednik je Sportskog saveza osoba sa invaliditetom Beograda i ponovo se bavi košarkom u kolicima:

– Igram košarku. Bili smo na EP u Grčkoj, zauzeli smo 7. mesto u B diviziji. Pre dve godine smo ušli u tu diviziju i sada smo uspeli da se u njoj zadržimo. Baviću se ovim sportom još neko vreme dok ovi mlađi ne stasaju. Tu sam da im pomognem.

Život je lep

Glavna zvezda vodilja uvek mu je bila želja za životom, čelična volja i motiv koji uvek pronalazi u običnim stvarima:

– Pokušavam da prevaziđem samog sebe. Cilj mi je sebe da pobedim. To je volja za životom. Od malih nogu sam voleo sport i da se ovo nije desilo sigurno bih se bavio sportom. Ne žalim ni za čim. To je neka sudbina. Nikada nisam ni sanjao da ću živeti u Beogradu, a kamoli da ću ići na takmičenja za Srbiju i da ću da putujem po svetu. Ne znam šta bi bilo da je drugačije.

Na vezi sa Tokijom

Draženko s velikom pažnjom prati dešavanja na POI u Tokiju na kojima smo do sada osvojili tri medalje. Kako kaže, u stalnom je kontaktu sa našim timom.

– Pričam sa njima. Teško je vreme, velika vlažnost, vremenska razlika. Svi su u obavezi da se testiraju. Nažalost, i Dejan Jokić nam je izostao sa takmičenja zbog kovida, a bio je favorit za osvajanje medalje. Atmosfera je OK, kao i uvek uostalom, došle su i medalje.

Tokom karijere Draženko je osvojio brojna odličja. On i stonoteniserka Borislava Perić-Ranković osvojili su prve dve medalje za Srbiju od kako je samostalna država, 2008. u Pekingu. Od tada do danas, mnogo toga se promenilo.

– Od tada je krenulo i svake godine broj medalja i sportista se povećavao. Mnogo se toga na bolje promenilo. Država je mnogo počela da ulaže. Izjednačene su nagrade, nacionalna priznanja… Mislim da se još nedovoljno ulaže u razvoj sporta. Nešto malo ulažu klubovi, rade sa mladim sportistima. Mogu da kažem kao predsednik Saveza za sport i rekreaciju Beograda da bi trebalo raditi na razvoju i da se povede računa na mlade koje bi trebalo privući da se bave sportom. Neka moja želja, vizija i cilj jesu da ne bude na POI samo 20 sportista, već da bude 50 ili stotinu. Mislim da naša zemlja ima taj kapacitet i da može, samo da se u samom početku pomogne mladima da dođu do rezultata. Kad oni naprave rezultat, prokrčili su put i pomoć im je sve manje potrebna. Na konto jakih sportova, moraju da se razvijaju slabiji sportovi. Tu mislim i na ekipne i pojedinačne, sve je jednako važno.