Raritet: četvoročlana porodica – svi atletičari! Neki bivši, neki sadašnji, kojima pripada budućnost. Dragutin, Biljana, Angelina i Sofija Topić žive za ovaj sport i od njega.
To im donosi i mnogo zajedničkog vremena, jer osim kod kuće, svi su zajedno na atletskoj stazi kraj hotela Trim u Košutnjaku, na stadionu Čukaričkog, ili u SC Žarkovo, u zavisnosti od godišnjeg doba. Još jedna stvar im je zajednička: svi su članovi kluba Top džamp. U osnivanju ovog kluba, pored Biljane i Dragutina, učestvovao je i čuveni troskokaš Milan Spasojević. Kako je vreme prolazilo, „rok“ koji su sebi dali za postizanje uspeha bivao je kraći, pošto su rezultati dolazili i pre nego što se očekivalo. Već sada ovaj klub ima sportiste koji su ispunili norme za učešće na svetskim, evropskim prvenstvima.
Na jednom od treninga, kraj atletske staze u blizini hotela Trim na Košutnjaku, posetili smo Topiće. Pola sata pre zakazanog termina, članovi već pristižu. Na ulasku ih čeka „pištolj“ koji meri temperaturu, iz mera predostrožnosti. Kako ste se ohrabrili da osnujete klub?
– Posle Olimpijskih igara 2012. oboje smo rešili da završimo karijere. Posle toga sam rodila Sofiju, dok je Dragutin prestao zbog godina, posle šesti Igara – počinje priču Biljana.
– Reci, slobodno, zbog starosti – umešao se Dragutin i sve nasmejao.
Priča ide dalje…
– Normalan sled okolnosti nas je naveo da spoznamo da jedino što volimo i želimo da radimo je da ostanemo u atletici. Prve godine posle Igara, tačnije 2013, osnovali smo klub sa idejom da to bude mesto gde ćemo provoditi vreme, da to bude naš posao i zadovoljstvo. Na prvom treningu je bilo sedam-osam mališana, uglavnom deca naših prijatelja. Hvala Bogu, klub se razvio, postiže rezultat.
Lista čekanja
Nadovezuje se „leteći Top“:
– Na prvom zvaničnom treningu smo hteli da se ubijemo. Malo dece, a platili smo zakupe dvorane, za malo da se finansijski sahranimo.
Zato i pitamo odakle ideja?
– Bili smo hrabri. Nismo znali kako to funkcioniše. Srećom, uspeli smo. Dobar glas daleko se čuje. Prve godine je bilo napeto, na mišiće. Sada, ako izuzmemo globalnu situaciju zbog pandemije, nemamo probleme. Naši kapaciteti su popunjeni poslednje dve godine. Imamo i dugačku listu čekanja, limitirani smo brojem članova. Imamo ih 200.
Interesovanje je bilo veće od onoga što možete da pružite?
– Bilo je potrebe i zahteva da otvorimo i na drugim lokacijama i u drugim mestima, ali nismo hteli ovo da pretvorimo u biznis. Finansijski bi sigurno bilo dobro, ali to ne bi bilo ono što nas ispunjava, pa smo se zadržali na jednoj lokaciji. Treniramo sa decom i možemo sve da ih ispratimo – kaže Biljana.
Ta „jedna lokacija“ je zapravo na nekoliko mesta, u zavisnosti od doba godine.
– Treniramo na atletskoj stazi kraj hotela Trim ili na stadionu Čukaričkog, sa starijim uzrastom. U hali Žarkovo smo, uglavnom, najviše. Tamo su nam mališani od septembra do maja i preko zime najbolje sportiste vodimo u atletsku dvoranu na Banjici. Pored nas, tu su treneri Marko Popović, Sara Sinđelić, Danijela Čurović, a pomažu nam Pavle Tasić i naša devojka, koja je završila karijeru, sada upisuje fakultet, Tanja Denić. Bavimo se onim što najbolje znamo, što se tiče vrhunske atletike, skokovima i ono što to prati, to je sprint. Imamo jaku i bacačku sekciju. Ne bavimo se dugim trčanjima, srednjim prugama i maratonima. Za to nemamo ni uslove, ni znanje. Verovatno znamo kao i ostali, ali nas osrednjost ne interesuje. Sa mališanima radimo opšti trening, da razvijemo njihovu motoriku i da ih osposobimo za dalji sport, da, ako odu budu edukovani, da se mi ne postidimo. Da znaju da trče, da padaju, skoče… Ne mogu svi da budu vrhunski sportisti, to je jasno, ali da budu korektni. Naš zadatak je da ih motorički opismenimo i te neke čari sporta približimo.
Kratka veza, uspešan brak
Saznali smo kako je došlo do Top džampa, a kako se desila ljubav između supružnika?
– Iako nismo trenirali u istoj grupi, neka takmičenja su nam bila zajednička. Dragutin je u tom periodu bio kvalitetniji takmičar, imao je iza sebe već OI, Svetsko prvenstvo, a ja sam tek počinjala, nisam bila taj nivo sportiste. Nismo se sretali svakodnevno. Dugo smo se znali pre nego što smo krenuli da se zabavljamo. Iskreno, možda smo i prebrzo stupili u brak. Vrlo kratko smo prethodno bili zajedno, ali ispostavilo se da je za nas to bila dobitna kombinacija. Ne preporučujem, ali nama se pokazalo kao uspešno. Upoznavali smo se kroz brak, ali hvala Bogu nije bilo vremena da jedno drugom dosadimo – kroz osmeh će Topićka.
– Moramo da budemo ludo hrabri. To je tako – „ubacuje“ se suprug.
Uh, pa vi ste previše hrabri. Klub, brak…
– To je odlika sportista. Ne bismo bili vrhunski, da nismo bili hrabri. I kada smo kretali sa klubom jasno smo rekli da ćemo da se povučemo, ukoliko ne budemo uspeli u onome što smo zacrtali. Za sada se ne povlačimo.
Kakav je Dragutin bio prema vama kao trener?
– Pa… – šali se Biljana. – Sticaj okolnosti je bio takav da sam promenila više trenera, više disciplina. Tek kada sam počela da radim s njim, otišla sam i na Olimpijske igre i skočila državni rekord u troskoku, ušla u finale SP, bila četvrta na prvenstvima u svetu i u Evropi. Za mene je bio najbolji, s obzirom na to da sam najbolje rezultate postigla sa njim. Imao je još dobrih sportista, svetskog šampiona skoku uvis…
Dragutin se ponovo uključuje:
– Moja prednost kao trenera, kad već pričam sam o sebi, jeste da znam šta ne znam. Mnogo više ne znam, nego što znam. Ono što ne znam, to ne praktikujem, tako da pokušavam da učim iz dana u dan. Imao sam priliku da učim i na sopstvenim greškama i na greškama mojih trenera. Imao sam mnogo dobrih trenera, prvo pokojnog Mihajla Švraku, sa kojim sam bio najduže, kasnije od Grka Georgi Pomaškog, nekolicine sa kojima sam izuzetno sarađivao.
Trenerske muke
Da li je teško da trenirate suprugu, sada ćerku, s obzirom na to da treba da razdvojite kuću od terena?
– Suprugu je veoma teško, jer, kao što mi je jedan prijatelj rekao, koji je takođe bio trener ženi, ti probleme koje imaš sa njom na stazi, treba da preneseš u spavaću sobu. To je malo problematično. Sa ćerkom je donekle lakše, jer imam veliku grupu, pa ono što bih njoj rekao, kažem kroz ostale članove kluba. Nismo još došli do toga da radimo „jedan na jedan“. U praksi se, generalno, izuzev nekoliko izuzetaka, nije pokazala kao dobra kombinacija roditelji-deca, ali ukoliko shvatim, pošto nisam glup, da me dete prevazišlo, biću voljan da je prepustim boljem treneru od mene. Imam dobre prijatelje za koje znam da dobro rade. Ukoliko se bude pokazalo da je problem što radi sa mnom, onda ću da je prepustim nekom drugom.
Šta se desilo na OI u Atlanti 1996?
– Tu sam doživeo lični debakl. Stvarno sam bio spreman, doduše povređen kao i uvek, ali splet nesrećnih okolnosti je učinio da na takmičenju na kome sam baš spreman, nisam mogao da pronađem sebe. Padala je kiša, a ne volim je. Bila je mokra trava na zaletištu, nisam našao ritam, što je vrlo važno u mom sportu i skočio sam manje od onoga što sam mislio da mogu. Siguran sam da sam tog dana vredeo i za visinu evropskog rekorda, ali skočio sam 10 santimetara manje i bio četvrti.
Da li biste danas nešto drugačije odradili taktički?
– Moj drug, stonoteniser Aleksandar Karakašević, sa kojim sam tamo često igrao preferans kaže „koliko si kukao, prizivao si kišu“. Nijedan dan nije pala, samo tada. Ti si sam sebe izmalerisao. Eto, ne bih ništa menjao, samo ne bih prizivao dodole. Plašio sam se kiše, pošto nikada nisam znao da skačem po kiši. Imao sam publiku uz sebe. Neki moj luckasti trener iz Amerike je došao čak iz Čikaga da me bodri i podigao je tih 35.000 gledalaca koji su bili smešteni na toj tribini za skok u vis, pa sam imao veću podršku nego Amerikanac. Nemam na šta da se žalim, kockice su se pogodile da se ne pogode!
Osetljiva Angelina
Na koga je Angelina po karakteru?
– Mislim da je na tatu, iako on to neće da prizna. Vizuelno je na mene, a karakterom na njega. Sada je u pubertetu… Iako Dragutin ne priznaje, ja živim sa oboje, pa znam da je na njega – kroz osmeh će Biljana.
– Ona je svoja. Ne možete da kažete da je na mamu ili tatu. Ono što je važno za sportistu, ima taj ne pobednički mentalitet, nego vrlo dobro reaguje na stres. Vrhunski sportista ne može da bude, ako nema tu odliku. Ima pozitivnu tremu. Angelina je, stvarno, ćerka za ponos. Pametna je, đak generacije… Naravno, imamo mi zamerke što neće da opere sudove ili izbaci smeće ili nosi kratak šorts, a tata bi voleo da je malo duži, ali to je druga priča. Shvatamo da ima 15 godina i da je to normalno. Osetljiva je na mamu, a razdražljiva na tatu – smeje se Top.
– Generalno je dobra, kako u školi tako i u sportu – dodaje mama.
Tu je i Sofija. Iako se tek sprema za polazak u prvi razred, na atletici je odavno redovna.
– Ona je preosetljiva. Nadam se da će da postane čvršća, da ojača. Preosetljiva je.
– Sofija bi, kao sve manekenke, mir u svetu. Iako nema još sedam godina, ona je vegetarijanac. Neće da jede koke i prasiće, rasplače se kad krene ručak – otkriva tata.
– Sada je u toj fazi. Voli da jede meso, ali joj je žao. Ljubav prema hrani i ljubav prema životinjama se sudaraju, pa je trenutno vegetarijanac – zaključuje mama.
Bolji bez sankcija
Da li mislite da bi vaši rezultati bili još bolji, da u svetu nekoliko godina nije bila paklena konkurencija u skoku uvis?
– Ne, smatram da bih bio mnogo bolji skakač da sam imao bolje uslove. To je sigurno. Da nije bilo rata, sankcija… Tek posle mnogo godina sam sebi objasnio neke stvari, shvatio koliko su važni psiha i stabilnost. Kao klinac to bacaš u zapećak, ali posledice su ostale. Znam da me je jaka konkurencija učinila boljim. Drago mi je što sam bio deo baš te istorije. Znao sam da moram da budem mnogo dobar, da bih u toj konkurenciji osvojio medalju. Zadovoljan sam karijerom – tvrdi Dragutin.
Bronza nije moja
Čija je bronza sa SP 2009? Biljana se smeje toj situaciji:
– Bez obzira na sve, nije moja! Tada sam bila četvrta i to mi je, iskreno, ostao najveći žal. Dva puta sam „za malo“ ostajala bez bronze, na Svetskom i Evropskom prvenstvu. Posle nekoliko godina se ispostavilo da je devojka koja je bila treća naknadno uhvaćena u doping kontroli. Analizom njenog uzorka iz 2009. utvrđeno je da je imala pet anabolika. Međutim, nekom odlukom suda i presedanom, njoj je to delo abolirano, tako da je ostala treća, a ja četvrta. Žalili smo se, ali… Od naše antidoping agencije sam dobila repliku te medalje, kao utešnu nagradu.
Višak muških hormona
Setio se Top i da se njemu svašta dešavalo u životu:
– Imao sam maler, ono za šta sam optužen ja sam „odrobijao“, što bi rekla Bilja, a da ni danas ne znam za šta sam optužen. To me najviše boli u celoj karijeri. Nisam imao dobrog advokata, pa sam suspendovan dve godine. Žao mi je što je ostala ta mrlja. Ja sam najsmešniji primer dopinga, jer je u uzorku nađena nedozvoljena supstanca, plastično, ako je granica 2,5, ja sam imao 5, a najmanja količina zbog koje je neko suspendovan bila je 50. Suspendovan sam zbog viška muškog hormona.
Tata strog trener
Starija ćerka, Angelina, već je upisana u atletske knjige. Ona je vlasnik najboljeg svetskog rezultata u skoku uvis za ovu godinu u njenom uzrastu. Kada je skok udalj u pitanju, tu je treća. Kada se kod vas rodila želja da krenete maminim i tatinim stopama?
– Kao sasvim mala, trenirala sam neke druge sportove, gimnastiku, pa balet, ali mi se ni jedno ni drugo nije svidelo. Oduvek sam gledala atletiku na TV sa roditeljima. Kada su osnovali klub, ja sam bila drugi razred osnovne škole. Počela sam da treniram i svidelo mi se – priča Angelina, dok se priprema za trening.
Mala Topićeva se trenutno takmiči u nekoliko discplina:
– Idem u više disciplina, skoku uvis, skoku udalj, ponekad troskok i trčanje, ali trenutno mi najbolje ide skok uvis. Tu imam najbolje rezultate.
Najbolji rezultat u svetu u disciplini skok uvis za ovu godinu, 15-godišnja Angelina je skočila na državnom prvenstvu.
– To se desilo na stadionu Vojne akademije i skok iznosi 180 cm.
Tata je u jednoj godini osvojio zlato u juniorskoj i seniorskoj konkurenciji. Da li Angelina prati tatu?
– Valjda idem njegovim stopama. Dobar je i troskok, ali više volim skok uvis.
Kakav je tata kao trener?
– Strog, prema meni posebno! Nije da mi popušta, na treningu se ponaša kao sa ostalom decom. Iskreno, mislim je da je meni teže, jer pokušava da se ponaša kao sa drugima, onda nekako ispada više strog prema meni, da se ne primeti da sam mu ćerka.
Iako još nije profesionalac, Topićeva je već spoznala mane života sportiste
– Ima dosta odricanja. Dosta rođendana sam propustila, često kada me zovu da izađem ja ne mogu, ali prijatelji već znaju da mi je to bitno, da volim „kraljicu sportova“ – zaključuje buduća učenica Četvrte beogradske gimnazije.
