Nesalomivi čuvari Partizana

Goran Kadenić, u fudbalskim krugovima poznat pod nadimkom Kadena, i u osmoj deceniji života ima nepokolebljivu volju i nesalomivi takmičarski duh u nadmetanju s drugima i sa samim sobom. Služeći otadžbini u vreme vojnog roka i u njenim bezbednosnim strukturama odlikovan je Ordenom za hrabrost, a podneo je rane od tri metka.

Na sportskom polju zadobio je višestruke prelome ruku i nogu i povrede glave i kičme. U januaru ove godine stradalo mu je sedam pršljenova, jer mu se padobran kasno otvorio za pravilan doskok. Đavo mu ne da mira. Već za septembar se prijavio za sledeće iskušenje na aerodromu u Batajnici. Iz odanosti crno-beloj boji, iako je u igračkim danima zabeležio samo jednu prijateljsku pripremnu utakmicu, kao stvoren je da operativno vodi brigu o Partizanovom timu veterana za koje ponosno ističe da su iskonski čuvar kluba i da im drugo ime – „nesalomivi“ – sasvim pristaje! Sekciju je posvećeno preuzeo potkraj 1992. Od 1994. pedantno se knjiži evidencija u kojoj stoji da je za četvrt veka odigrano više od 1.200 utakmica, a da je karavan bivših fudbalera prešao najmanje 300.000 kilometara u zemlji, regionu i inostranstvu.

Kadena, koji je dosegao i do omladinske reprezentacije u alpskom skijanju, po zvanju je arhitekta. Doktorirao je u Italiji. U poslu za koji se školovao ostvario se u nekoliko godina na projektima u Libiji i Iraku. S obzirom na bogato životno iskustvo u sportu i mimo njega reklo bi se da takav čovek i ne može da ima jedan rođendan nego minimum dva.

Kad ste došli na svet, dočekani ste fijucima.

– Rođen sam 1944, a u matičnu knjigu sam upisan 1946, koja mi stoji i u ličnoj karti. Majka, koja je bila u komitetu u Višegradu, porodila se u vojničkom kamionu u Sumbulovcu na putu ka Sarajevu. Četnici su zapucali, vozač je dao gas, a ja sam ispao iz njenog stomaka do zuba. Prvih sedam godina, do polaska u školu, živeo sam u domu, s košuljom do poda, pošto nam je to bila jedina odeća. Bela kafa, koju ste mi skuvali i kod vas u redakciji, budi mi posebna osećanja, pošto smo je dobijali samo za praznike.

Kakva su vam sećanja na poratni Beograd?

– Došli smo kad je otac u Korpusu narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ) prebačen iz Bosne. Znam da je mlađim generacijama teško dočarati to vreme nemaštine i u gradu koji se tek obnavljao. Od kuće do škole, recimo, išao sam bos. Nove kondure sam stiskao pod miškom da ih ne bih habao i da me učiteljica, Marija Vasiljević, ne bi ukorila da su mi cipele prljave. Skoro dve godine sam ih imao lepo očuvane, kao da su upravo kupljene.

Kao dete u kondurama, a kao mladić u kopačkama?

– Počeo sam na levom krilu u omladincima Grafičara pored Hipodroma kod Koleta Cenića. U mojoj generaciji bili su pokojni Dejan Bekić, kasnije half Crvene zvezde, pa braća Cale i Makarije Mitrović, prvi manekeni u Jugoslaviji. Zatim su me drugari s Dorćola, džeparoši koji su odlično znali fudbal, odveli na probu na teren Vojne gimnazije pored Partizanovog stadiona. Trener omladinskog tima crno-belih Kiril Džina Simonovski me je primio.

Razočaranje na „Hejselu“

Bili ste u predvorju tima koji je 1966. igrao s Realom u finalu Kupa šampiona u Briselu na čuvenom stadionu „Hejsel“.

– U toj mojoj klasi su bili i Budimir Belojević, braća Miodrag i Slobodan Petrović, Milorad Tošić, Nikola Budišić, Danilo Đaković, Dragan Jojić… Zovem je izgubljenom generacijom. Zašto? Imali smo privilegiju da stasavamo uz „bebe“ koje su igrale u najvećoj utakmici evropskog klupskog fudbala. Zadovoljno smo trljali ruke u nadi da ćemo ih naslediti pošto odu u inostranstvo, ali realnost je bila surova po mladost mnogih od nas. Doživeli smo sudar s profesionalizmom. „Tehniko“ mladog tima Stevan Ćele Vilotić nas je okupio da nam izdiktira gde ko ide na kaljenje. Bilo je i suza. Dragoslav Profirović je morao u Bor, Budišić u Maribor, Slobodan Eskić u zrenjaninski Proleter…

Partizan je tog leta napustilo pola tima s „Hejsela“ (Šoškić, Jusufi, Galić, Vasović, Kovačević)… Ubrzo je „sidro digao“ i Bečejac. Klub se u potonjim godinama nije proslavio organizaciono. Izostala su zvučna pojačanja, a mnogi iz omladinskog pogona nisu dobili pravu šansu.

– Meni je ponuđeno da odem u Radnički iz Kragujevca. Završavao sam fakultet i bio sam svestan da imam odstupnicu iz fudbala. Pošto sam polomio levu nogu na tri mesta na skijanju na Šar planini, godinu i po sam odlazio u Igalo da je zalečim. Zatim je pokojni čika Ćele radio sa mnom i individualno, verujući da mogu da se vratim. Bio sam izraziti levak, a morao sam da naučim da igram desnom. Već je bilo kasno za mene. Otišao sam u vojsku, zatim doktorirao u Milanu, a tada sam formu održavao u Monci. Igrao sam posle još neko vreme desnog beka za Dorćol i Železničar iz Bara Venecije. Sa 38-39 godina sam konačno batalio aktivno igranje.

U prvom timu Partizana imate jedan meč protiv vama nesuđenih?

– Praksa, i naša i Zvezdina, bila je da pripreme sprovedemo kroz što više utakmica s domaćim timovima. Sastali smo se u leto 1967. s Radničkim. Vilotić, koji me je najbolje znao, bio je prelazno rešenje između odlaska Abdulaha Gegića, trenera i na „Hejselu“, i povratka Stjepana Bobeka na jesen. Iako nisam postao zapaženi igrač, sebi ne zameram ništa. Bio sam posvećen i akademskom obrazovanju, a u fudbalu sam imao čast da na treninzima igram i sa i protiv jednih od najvećih u Partizanovoj istoriji. Za mene je to bila vasiona.

Kad ste preuzeli veterane, počeli ste i aktivno da igrate u sekciji.

– Tadašnji glavni rukovodioci Nenad Bjeković i Žarko Zečević su me bespogovorno podržali u nameri da se zauzmem. Do tada su okupljanja bila sporadična, jednom-dvaput godišnje. Bavili su se time Ratko Čolić, Bjeka, Milan Vukelić, bivši golman Vojislav Marković… Naše utakmice postaju češće i uvek su praznik za manje sredine. Ljudi su tamo srećni kad vide makar jednog iz vremena koje pamte. Obaveza koju sam zadržao jeste da pozovem našeg bivšeg igrača iz tog mesta. Taj je uvek u početnom sastavu, pa makar izdržao i minut. Među njima je i sijaset onih koji su nosili igru Partizana u mlađim selekcijama, bili njihovi kapiteni, ali nisu učinili odsudni korak ka seniorskom timu. Svi zaslužuju da im klub oda poštovanje.

Ko su s vama bili prvi polaznici?

– U mojoj prvoj generaciji su igrali Miodrag Radović, Dragan Arsenović, Dragi Kaličanin, Predrag Tomić, Aco Trifunović, Admir Smajić, Nebojša Uške Vučićević, Miloš Đelmaš… Kasnije su nam se priključila dva partizanovca koji su ostavili dubok trag u OFK Beogradu. To su Zoran Zekić, koji je u crno-belom upisao osam prijateljskih utakmica, i Goran – Giga Zelenović, vođa navijača na jugu sedamdesetih, koji je imao i zapaženu karijeru u švedskom Jenćepingu.

Ko se sada najčešće odaziva?

– Nekadašnji golmani Darko Belojević i Rade Zalad sada su igrači. Zalad, s fantastičnim osećajem za igru i odličnim šutom, dugo je bio naš najbolji strelac, a ističem da na druženjima posle utakmica besprekorno peva sevdalinke. Dođu Aco Trifunović, Vladimir Jocić, Đorđe i Ivan Tomić, Milan Stojanoski, Uške Vučićević… Onda Željko Budiša, bivši omladinac Partizana, kome nikada nije problem da zapuca iz Novog Sada svojim autom. Za štopera angažujemo Kuzmana Babeua iz šampionskog Obilića. Levi half je Zoran Đurić. Igra i Miroslav Čermelj. Napred su Nikola Grubješić i Miloš Bogunović. Zoran Bata Mirković je ređi, jer ima problem s mišićem, a on ne ume da daje sebe manje od 110 odsto kako god bilo. Popunjavamo se igračima koji su bili svojevremeno u omladinskom pogonu, tako da nas uvek ima. Tako računamo na Aleksandra Ristovskog, koji je bio kapiten u generaciji Save Miloševića. Nikad ne otkazujemo. Finansiramo putovanja iz svog džepa. Klub ponekad pomogne.

„Na nož“ sa Modričom

Koje su vam najupečatljivije utakmice?

– Igrali smo u Italiji, Cirihu, Kavali, Beču, u Sofiji, gde smo CSKA s Hristom Stoičkovom savladali s 5:2. Ipak izdvajam duele s Modričom. U njenom timu je bio i Milan Jelić, koji je taj klub podigao na nivo bosanskog premijerligaša, šampiona BiH 2008. U Beogradu smo odigrali tesan meč s neizvesnim ishodom. Jedva smo pobedili. Modriča je grizla kao da je svaki njen fudbaler imao premiju 1.000 evra. Mi smo krenuli kao zvezde Partizana, a oni veoma motivisano, razigrani s njihovih džombi na našem perfektno ravnom igralištu. To je i normalno pošto naši rivali u nama ne vide veterane nego Partizan koga žele da dobiju.

Pamte li se bravure?

– S Vardarom smo 1994. igrali pred 14.000 gledalaca na Gradskom stadionu, u predigri susreta skopskog tima s Askolijem. Ostalo ih je 8.000. Ljudi su se i u Makedoniji poistovetili s dobom jugoslovenskog fudbala. Pamtim s tog meča majstorstvo Vladimira Jocića, koga se sećamo i po tome što je u igračkim danima imao gustu bradu, pa otuda i nadimak Jocke Brada. Elegantno je prevario Zorana Bankovića, sklonivši loptu dok se ovaj kao lokomotiva, grebući kramponima travu s obe noge, ustremio ka njemu klizećim startom od četiri-pet metara. Jocićeva opaska je bila: „Majstore, evo me ovde.“ Kad je Vardar došao kod nas, Banković je već u svlačionici u šali zamolio Jocketa da ne ponavlja taj vanserijski potez. Tada je Ljubiša Tumbaković odigrao poslednji meč za veterane, jer koleno više nije moglo da mu trpi napor.

Zvezda nije neprijatelj

Kroz veterane negujete romantizam večitog rivalstva sa Zvezdom iz Bobekovog i Mitićevog vremena?

– Kad je Dragan Stojković Piksi bio Zvezdin predsednik, dao sam mu naš statut na utakmici veteranskih reprezentacija protiv Bugara u Nišu. Rekao sam mu da belilom precrta Partizan, a da na tim mestima upiše Crvena zvezda i imaće gotov dokument za pokretanje njene sekcije. Piksi je u prvi mah bio nepristupačan, ali upravo u njegovo vreme počinje konstituisanje Zvezdinih veterana, koji su danas sjajno organizovani. Vaspitan sam da ne mrzim. Zvezda mi je uvek bila imperativ da budem bolji. Kad su krenuli, sa zadovoljstvom sam im dao svoj imenik s kontaktima u celoj bivšoj Jugoslaviji. Važno je da i Zvezda igra, pošto se i tako neguju naše veličine i rivalstvo.

Nema zle krvi, a ima drugarskog začikivanja?

– Pozdravljam ih unutrašnjim delom raširene šake. U šest susreta do sada, na velikom i malom fudbalu, trijumfovali smo pet puta. Jedinu pobedu Zvezda je postigla s 1:0 u poslednjoj utakmici, u Beranama, diskutabilnim golom. Ali, neka. Zadovoljstvo je i jednima i drugima bilo što je 3.000 gledalaca ostalo na tribinama uprkos gromovima i kiši kao iz kabla. Naši dueli su u duhu sporta i bez tenzija. Kad bi uprave i navijači nas gledali, odnosi između dva kluba bi bili sasvim drugačiji – zaključuje Kadena.

Ispravljanje krivine s Ajdinom Pašovićem

Ajdin Pašović (63), koji se u skijanju izveštio na Jahorini, okitio se 1975. titulom pojedinačnog seniorskog državnog prvaka u spustu. Iduće godine, na Igrama u Inzbruku, postao je prvi jugoslovenski zimski olimpijac izvan Slovenije. U Sarajevu 1984. bio je poslednji nosilac olimpijske baklje gradskim ulicama do postamenta za oganj ispred „Skenderije“. Sutradan, 8. februara, na Koševu je priređena ceremonija svečanog otvaranja.

– Moram da se pohvalim. Kao bivši omladinski skijaški reprezentativac imao sam tu privilegiju da s Pašovićem radim tzv. homologaciju staze za spust na Bjelašnici. Mi smo i jedini prošli originalnu stazu, koja je zatim modifikovana. Ustanovljeno je da ima jedan prelaz gde u trenutku doskoka posle skoka od 15 metara ostaje samo desetak da se savlada desna krivina. Ako se to ne uspe, dalje je ponor od 300 metara. Ni zaštitna mreža ne bi pomogla pri tolikoj brzini. Došla je armija da minira taj ćošak i potpuno ublaži skretanje. Nas dvojica smo uspeli jer smo – Bosanci. Svojeglavu kuraž smo stekli na Jahorini.

Čime je Karasi uštopovao loptu?

Kadena razdragano govori da su gosti u timu Partizanovih veterana bili i zvezdaši. Igrali su Dejan Musović, Saša Zorić, Vladan Lukić, Jovica Nikolić… Najveće ime svakako je Stanislav Karasi:

– U Cirihu, devedesetih, protiv tima iseljenika s našeg područja, koji su se takmiči u tamošnjoj Četvrtoj ligi pod imenom Jugoslavija, Stane je dao gol s centra. I to kako! Umirio je visoku loptu zadnjicom, lobujući golmana u tren oka iz kolena. Stane je tad imao 50 godina i patelu od titanijuma. Takvo štopovanje patent je proslavljenog bugarskog napadača Ivana Koleva i to baš na Stadionu JNA 1962!

Moć Džajinog „pola stopala“

U predigri za utakmicu poslednjeg kola u sezoni 1962/63. OFK Beograd – Rijeka (6:1) sastali su se omladinci Zvezde i Partizana. Dragan Džajić je bio punu godinu među crveno-belima, a sva je prilika da je upravo dan ranije, na istom mestu, debitovao za prvi tim (8. jun 1963). Odigrao je ceo meč protiv Budućnosti (0:0), koju je Zvezda, dok je još bila domaćin na Stadionu JNA, dočekala na Karaburmi. Zadatak da zadrži golobrado čudo od igrača iz Uba poveren je Kadeniću.

– Pošto sam bio sam najbrži u timu, trener me stavi na desnog beka uz uputstvo: Nemoj ništa da razmišljaš, samo ga čuvaj. Tad sam upoznao šta je to Džajino pola stopala. I dan-danas govorim da mu je to bila najveća vrlina. Svaki put kad mislite da ste ga ukrotili, njegovog pola stopala je ispred. Imao je tu produženu nogu, nešto neverovatno.

Za Miloja

Zvonko Milojević (49), svetski klupski prvak sa Zvezdom 1991, sijao je od sreće među Partizanovim veteranima jednog majskog dana 2014. na stadionu Voždovca. Crno-beli su se skupili da u čast bivšeg golmana crveno-belih, svog rivala početkom devedesetih, odigraju prijateljski meč s Tventeom. Rezultat nije važan. Važno je da je pružena podrška Miloju, koji je u invalidskim kolicima od teške saobraćajne nesreće na nemačkom drumu pre 13 godina. U gomili fotografija koje je poneo Kadenić se za tu prvo uhvatio da nam je pokaže u svetlu dobrotvorne veličine svojih veterana.