Tri minuta pesme. Tone šljokica. Mašine za dim. Koreografija do poslednjeg pokreta. I događaj koji uporno tvrdi da je „iznad politike“, dok oko njega bukte protesti, bojkot i geopolitičke bitke.
Takva je bila 70. Evrovizija u Beču — najveći evropski pop-karneval u kojem se, kao i svake godine, glasalo za muziku, ali se govorilo o mnogo čemu drugom.
Pobedila je Bugarska. Pop zvezda Dara donela je svojoj zemlji prvu evrovizijsku pobedu pesmom „Bangaranga“ — frenetičnim pop spektaklom koji poziva publiku da se preda blještavilu reflektora, zaboravi pravila i slavi pobunu. Zarazni ritam, vesela koreografija i nastup koji je podjednako osvojio publiku i žiri, pretvorili su bugarsku predstavnicu u najveće iznenađenje večeri. Do poslednjih trenutaka izgledalo je da će pobedu odneti Izraelac Noam Betan. Njegova rok balada „Michel“, izvedena na hebrejskom, francuskom i engleskom, dobila je snažne ovacije, ali i poneke zvižduke usred tenzija koje su pratile ovogodišnje takmičenje. Treće mesto pripalo je Rumunki Aleksandri Kapitanesku i provokativnoj rok numeri „Davi me“ („Choke Me“), pesmi koja je izazvala burne reakcije i van evrovizijskih krugova, jer se bavila zabranjenom temom – davljenjem tokom seksualnog čina. Australija je završila četvrta, Italija peta, dok su veliki kladioničarski favoriti iz Finske ostali tek šesti. Srpski bend „Lavina“ i pesma „Kraj mene“ završili su na 17. mestu.
Za poznavaoce Evrovizije, međutim, iznenađenja nisu novost. Istoričari takmičenja godinama podsećaju na jednu neobičnu zakonitost: Evrosong često ne voli najveće zvezde. Voli autsajdere. Voli umetnike u usponu, neočekivane pobednike i zemlje koje retko dobijaju svojih pet minuta evropske pažnje. Ali muzika ove godine nije bila najjača strana apolitičnog događaja.
Evrosong je sebe uvek definisao kao slavlje muzike, zajedništva i kulturne razmene, da bi ove godine najteže testirao tu tvrdnju. Dok su reflektori goreli u dvorani u Beču, na ulicama su trajali protesti protiv učešća Izraela zbog rata u Gazi. Demonstranti su nosili parole „Blokirajte Evroviziju“ i „Nema scene za genocid“. Bezbednosne mere bile su pojačane širom austrijske prestonice.
Usledio je i najveći politički potres poslednjih godina: pet zemalja bojkotovalo je događaj. Najveći udarac stigao je od Španije, članice „Velike petorke“, grupe država koje finansijski drže Evroviziju na nogama. Uz Španiju, povukle su se i Irska, Holandija, Island i Slovenija. Takmičenje koje godinama prodaje priču o jedinstvu, miru i povezivanju, nikada nije delovalo podeljenije.
I upravo tu počinje pitanje koje sve češće odzvanja i u Srbiji: Da li se Evrovizija promenila ili je publika prestala da se prepoznaje u njoj?
Evrosong u Srbiji nije mrtav. Daleko od toga. I dalje ima publiku, komentare, mimove, favorite i beskrajne rasprave po društvenim mrežama. Ali više nije ono što je bio početkom 2000-ih, a naročito ne od svog osnivanja 1956. Nije više gotovo obavezni porodični televizijski ritual. Nema onu vrstu nacionalne opsesije kakvu je imao u vreme pobede Marije Šerifović. Zašto?
Zato što deo publike smatra da se savremeni Evrosong udaljio od onoga što oni zovu „pravom pesmom“. Prva velika zamerka tiče se same muzike. Mnogi gledaoci u Srbiji imaju utisak da pesma više nije centar događaja. Nekada su se pamtili refreni, glasovi, melodije koje se pevaju godinama kasnije. Danas deo publike vidi nešto drugo: LED zidove, konceptualne performanse, kostime, viralne momente, šok-efekte i pažljivo dizajniranu estetiku za eru društvenih mreža. Muzički festival se pretvorio u festival svetlosnih efekata. Tu dolazi do prvog sudara ukusa. Balkan ima dugu tradiciju melodije, emocije, jakog vokala, balade, etno prizvuka i pesme koja „gađa pravo u srce“. Savremeni evrovizijski mejnstrim sve češće ide u drugom smeru: minimalistički elektropop, alternativni pop, eksperimentalni performans, hiperprodukovani dens zvuk i pesme koje kao da su skrojene za TikTok algoritam. Deo srpske publike to opisuje brutalno jednostavno: „hladno“, „veštačko“, „bez duše“.
Drugi, možda i najveći sudar događa se na terenu politike i vrednosti. Evrovizija tvrdi da nije politična, ali iz godine u godinu završava u centru kulturnih i ideoloških bitaka. Za deo publike u Srbiji, Evrosong više nije samo festival pesme, već pozornica progresivnih društvenih poruka — od LGBT tematike do kulture otkazivanja, što se ne uklapa sa pretežno konzervativnim, tradicionalnim i običajnim senzibilitetom dela srpskog društva.
Zbog toga publika u Srbiji, Evrosong sve više doživljava kao pozornicu društvenih poruka, identitetskih rasprava i kulturnog aktivizma, a sve manje kao čistu zabavu. Naravno, ima i onih kojima je upravo to najveća vrednost Evrovizije – sposobnost da prati savremeni svet.
Tu je i stara balkanska sumnja: da li se zaista glasa za pesmu — ili za zastavu? Regionalna savezništva, istorijske simpatije, političke tenzije, blokovsko glasanje… godinama kruži osećaj da Evrosong nije samo muzičko nadmetanje, već i neka vrsta diplomatskog ringa sa disko kuglom. Kada publika počne da veruje da pobednika ne određuje prvenstveno pesma, interesovanje prirodno slabi.
Postoji još jedan razlog. Mediji. I oni su se promenili. Nekada je Evrosong bio jedan od retkih trenutaka kada cela Evropa gleda isti program. Danas svako živi u svom algoritmu, svom žanru, svojoj plejlisti, svom feed-u. Generacija kratkih videa, striminga i personalizovanog sadržaja mnogo teže prihvata ideju zajedničkog televizijskog spektakla.
Na takvom društveno – političko – tehnološkom raskršću, Srbi se sve manje prepoznaju u dominantnom evrovizijskom ukusu. Još vode istu rasprava: da li slati baladu, etno zvuk, moderni alternativni koncept ili „evrovizijski proizvod“ napravljen po evropskoj meri?
Kada domaća publika ne vidi sebe u onome što Evropa nagrađuje i slavi, nastaje kulturna distanca.
Ne mora to da znači da Srbija odbacuje Evrosong kao ideju. Možda je problem mnogo jednostavniji. Deo publike više ne prepoznaje sopstveni muzički senzibilitet u dominantnom evropskom pop-kodu. U Srbiji, zemlji koja i dalje veruje da dobra pesma mora prvo da se sluša, pa tek onda da se gleda, to nije mala razlika.
Piše: Biljana Stepanović
