Nekoliko puta se dogodilo da mi je mlađa ćerka zaspala na grudima. Molila sam bivšeg supruga da sačeka da odspava, pa ću da je dovedem. Nije mi dozvolio. Otimao je od mojih grudi, pošto mi je isteklo vreme za viđanje sa decom. To je za mene bilo strašno!
Ovako za „Vesti“ govori Marija Komarac (38) iz Paraćina, kojoj je lična tragedija, oduzimanje starateljstva nad dvema kćerkama, bila motiv za umetničke slike. Ideja je u njoj sazrevala pet godina, slike je radila godinu i po dana, a onda je rešila da ih izloži i svima skrene pažnju na tugu i nemoć roditelja, kojima je oduzeto starateljstvo, i na patnje oduzete dece.
– Izložbu sam nazvala „Ljubav i istina“, jer govori o ljubavi koja je nedeljiva, koja ne treba da se rasparčava, niti da se otima. Začudila sam se što mi je posle izložbe mnogo očeva tražilo savet. Ipak, najviše me je dirnula poruka mladića koji mi je rekao da mi se obraća s pozicije deteta koje je sa samo dve godine pripalo ocu.
– Tri godine nisam želeo da idem da kod majke. Ali, kada sam otišao i ostvario kontakt sa njom, shvatio sam da su i otac i majka divni ljudi. Besmisleno je razdvajati decu od bilo kog roditelja – rekao mi je.
Zato sam još istrajnija u želji da skrenem pažnju da je bilo kakvo otimanje za ljubav besmisleno, jer oba roditelja imaju jednaka prava, a veliki je greh otimati nekoga kad je mali i kad ne može da odlučuje. Kada odrastu, imaju mogućnost izbora – priča Marija dok joj se oči pune suzama.
Dani patnje
Postavku izložbe, koja je trenutno u Paraćinu, čine 22 rada na kojima su, uglavnom, teme i motivi sa njenim ćerkama. Otvaranje je pratila intenzivna plesna koreografija od 4,5 minuta, koja je slikovito prikazala put od od rađanja beba, preko prve i druge presude, do momenta kada joj je sud oduzeo starateljstvo. U performansu Plesne škole Tu-tu-dens (dvoje za ples) iz Paraćina učestvovale su i njene ćerke.
– Moje devojčice, koje sada imaju devet i 11 godina, veoma su ponosne na izložbu. Posle otvaranja starija ćerka mi je postavila neverovatno pitanje – šta je istina? Sve vreme je, kaže, slušala da je sud tako odlučio. Na moje pitanje šta sada misli, odgovorila mi je: „Sada mislim da je tvoja istina ona prava. Dovoljno te poznajem da znam da se ne bi usudila da javno istupiš s neistinom.“ Njene reči su me toliko ganule. Uvidela sam koliko je prebrzo sazrela, a tek sada sam shvatila da je postojala „druga istina“, u koju su pokušavali da je ubede – dodaje Marija.
Tokom sudskog spora, kojim joj je oduzeto starateljstvo, a sud odredio da ćerke može da viđa dva puta nedeljno po tri sata i svakog drugog vikenda, i ona je verovala u „drugu istinu“ – da deca ne žele da je čuju, niti da dođu kod nje. Kad ih bivši suprug ne bi doveo u vreme koje je određeno za njihov viđenje, ona bi ga pozvala i molila da ih bar čuje preko telefona, a on joj je odgovarao da one ne žele. To je slomilo. Kad su porasle, ćerke su joj rekle da su plakale, da su tražile da je čuju i vide, ali da im je rečeno da ona mnogo radi i da nema vremena za njih.
– Tek sada sam saznala da su deca to podnosila veoma teško. Rekle su mi i da nisam bila uz njih onda kad sam im najviše bila potrebna jer nisu mogle da dopru do mene. Kad smo se viđale, nisam smela da prekoračim ni minut. Bivši suprug bi dolazio ispred moje kuće 10 minuta ranije. Deca su uvek želela da ostanu duže. Kad se ponovo oženio, po njih bi slao suprugu, s kojom me nikada nije upoznao. Svoju decu sam stavljala u automobil i poveravala ih nepoznatoj osobi. Sve to je za mene bilo strašno – iskrena je Marija.
Zona sumraka
Kad je napustila porodičnu kuću bivšeg supruga, dogovorili su se da se sporazumno razvedu. Jedna ćerka imala je tri, a druga pet godina. Povela ih je sa sobom. Kad je odlazila, skrenuta joj je pažnja da ima na umu da izlazi iz advokatske porodice. Telo joj je uzdrhtalo od neke nepoznate jeze, ali te reči nije shvatila kao pretnju. Mesec dana kasnije bivši suprug je zamolio da malo odlože odlazak kod advokata jer se tek zaposlio, pa mu je potrebno vreme da se snađe. Ponovo je poverovala u „drugu istinu“ i pristala. Za to vreme, deca su nedelju dana boravila kod nje, a nedelju dana kod njega.
– Jednog dana me pozvao i rekao da će mi uzeti starateljstvo nad decom i da će me tužiti. To se stvarno i dogodilo. I to uoči Nove godine, a rok za žalbu je bio osam dana. Jedva sam uspela da nađem advokata i da odreagujem u određenom roku. Ubrzo je podneo zahtev za privremene mere, optužujući me za neuračunljivost. Centar za socijalni rad u Paraćinu decu je poverio meni. Međutim, na predlog bivšeg supruga, otišli smo na veštačenje na Odeljenje psihijatrije u Jagodini. Lekari su konstatovali da smo oboje podobni roditelji. Ali, u fusnoti izveštaja navedeno je da su mišljenja da bi deca, ipak, trebalo da ostanu u porodičnoj kući jer ne mogu lako da se priviknu na drugi prostor. To bi hipotetički moglo da znači da smo ostali u braku i da smo se zaposlili u drugom gradu, morali bismo decu da ostavimo u toj kući – seća se Marija teških trenutaka.
Nažalost, Centar za socijalni rad u Paraćinu ubrzo se pozvao na mišljenje veštaka, promenio svoj izveštaj, sud je usvojio privremene mere i odlučio da deca budu sa ocem, a da on odredi model po kome će ona moći da ih viđa. Za tih godinu dana, tvrdi ova nesrećna majka, nikada nije dozvolio da deca prenoće kod nje, a videla ih je jedva desetak puta. Bivšem suprugu je slala poruke u kojima ga je molila da ih vidi. Bila je to, veli, zona sumraka.
Na stubu srama
Razveli su se, a sudska parnica je nastavljena. Onda je otac dobio apsolutno starateljstvo. Ona je uložila žalbu, ali su je svi sudovi, uključujući i Apelacioni sud u Kragujevcu, odbili kao neosnovanu.
– Smatram da je Osnovni sud u Paraćinu doneo neosnovanu odluku na jedan vrlo perfidan način jer navodno nemam nijedan validan dokaz. Pored toga što sam ostala bez dece, kako je Paraćin malo mesto, bila sam na stubu srama. Ljudi su me izbegavali jer su verovali da sam zaista luda i neuračunljiva. Počela sam da se povlačim u svoju tišinu, da se osećam postiđeno. Bilo me je sramota da izađem na ulicu. Imala sam utisak da me gledaju ispod oka i osuđuju ni sama ne znam za šta. Ni dan-danas mnogi ne veruju da se majkama često oduzima starateljstvo. Kad kažem da su mi deca oteta bez osnova, slegnu ramenima i prokomentarišu da je morao da postoji neki razlog. Tek kada pomenem da sam bila u advokatskoj porodici, kažu: „E, sad nam je sve jasno“ – veli Marija.
Ipak, njena borba je mnoge roditelje podstakla na razmišljanje. Sad joj prilaze, pitaju je za savete i traže svoj put i način na koji će se boriti za svoju decu. Najviše ju je, kaže, pogodila hrabrost, snaga i iskrenost majke, koja ima podeljeno starateljstvo. Kako je bila lečena na psihijatriji, njen bivši suprug je vreme koje je provela u bolnici iskoristio da decu udalji od nje. Ona je smogla snage da Mariji kaže:
„Želim da svojoj deci budem roditelj dok mogu.“
Možda bi njene reči mogle da dopru do svih roditelja koji zloupotrebljavaju svoju decu i kroz njih se svete bivšim partnerima. Neka siđu u najdublje okno svoje duše, prodru u čežnjama probdevene noći i suzama okupana svitanja svojih bivših supružnika, shvate da im deca lutaju ulicama u kojima „stanuje“ mrak i beznađe i ne dozvole da ostatak već umrlog života, roditelji koji su izgubili decu, provedu tumarajući ka ponoru bezizlaza. I neka ne dozvole da u njihovoj deci godinama bride ožiljci zbog ućutkane istine. Jer, istina je jedna. I ljubav je jedna i nedeljiva.
Majke koje su posustale
Mariju je veoma potreslo kad je čula da je jedna Paraćinka skočila sa terase jer joj bivši suprug nije doveo decu na Uskrs. Pogodilo je ne samo što ta žena nije izdržala već zato što su mnogi Marijini prijatelji zvali njenu prijateljicu jer su pomislili da je posustala. Bila je tužna što su ljudi pomislili da ima samoubilački nagon. Nije verovala da misle da je psihički toliko labilna. S druge strane, bilo je dobro da su ljudi prepoznali tu bol. Tek sada, kad je obelodanila svoju borbu za decu, mnogi joj odaju priznanje i kažu da oni ne bi izdržali.
Spasla život ćerki
Marija bivšem suprugu najviše zamera što je nije zvao kada su deca bila bolesna, pa čak ni kada je starija ćerka imala operaciju slepog creva. Nije mogla da joj ublaži bol toplinom majčine ruke. Nije znala ni da je posle primala infuzije. Slučajno ju je videla kad ju je otac vodio na kontrolu.
– Videla sam da nešto nije u redu s njom. Pozvala sam bivšeg supruga i rekla mu da nikada više ne mora da mi da decu, samo da uradi krvnu sliku jer dete nije dobro. Tek tada me je shvatio ozbiljno i poslušao savet. Ispostavilo se da je nešto ostalo u njenom telu, da je rana zagnojila. Lekari su odmah intervenisali – priča Marija još u neverici kako je ćerka mogla da strada.
Mural u vinariji u Jovcu
Marija Komarac je na drugoj godini Srednje muzičke škole u Kruševcu shvatila da ne želi da se bavi muzikom, već slikarstvom. Angažovala je profesora i počela da se sprema. Završila je Višu školu likovnih i primenjenih umetnosti, a potom i Fakultet primenjenih umetnosti, na smeru Zidno slikarstvo. Od prošle godine kao nastavnik likovne kulture radi na određeno vreme u OŠ „Vuk Karadžić“ u Bračinu i Viteševcu.
– Najponosnija sam na četiri slike i mural u vinariji u Jovcu kod Ćuprije na temu vino i žene. Uradila sam slike najvećeg formata do sada kad je reč o ulju na platnu, 1,30×1,60 metara, a mural od desetak kvadrata predstavlja mistiku, na koju sam stvarno ponosna. Ponosim se i mnogim drugim muralima koje sam radila na privatnim kućama. Teme mi jesu izazov, ali još veći je kada moram da radim na skelama jer se plašim visine. Ali, ljubav prema slikarstvu učinila je da pobedim i taj strah – ponosno će Marija.
Poziv iz Beča
Zemljaci iz Ćuprije koji su otvarali restoran blizu Pratera, po kome je i sam restoran nazvan, videli su portret Gavrila Principa koji je radila u jednom ćuprijskom lokalu, pa su je lane pozvali da na njihovom restoranu oslika bečku katedralu i Prater u kombinaciji sa skulpturom na fontani. Ona je pristala, uradila mural i dobila nove ponude. Zbog pogoršanja epidemiološke situacije, rešila je da se vrati u Srbiju.
Veliko interesovanje
Prva izložba „Ljubav i istina“ bila je u Arilju. Istoričarka umetnosti Sanja Sofijanić, koja radi u Kulturnom centru, pozvala je da izloži radove. Ne znajući koncept izložbe, kad je trebalo da napiše kritiku, pozvala je da je pita da li je dobro razumela temu. Marija joj je potvrdila. Sofijanićeva je odgovorila da obično posle trećeg dana posećenost opada, a da se s njenom izložbom dogodilo suprotno. Na njen savet, Marija je svoje radove potom izlagala u Ćupriji, a sada i u rodnom Paraćinu. Ali izložba ide dalje, a Marija radi na 23. slici, koja će kao nastavak priče biti još bliža istini.
