Žarko Šešum otvorio dušu: Žalim zbog finala EŠ!

Rukomet je pre desetak godina bio sport „broj jedan“ u Srbiji. Bar nakratko. U beogradskoj Areni januara 2012. održavalo se Evropsko prvenstvo za rukometaše, a u decembru za dame. Tražila se karta više. Padali su rekordi po posećenosti neke rukometne utakmice, živelo se za ovaj sport. Beše nekad… Deo srebrnih „orlova“ bio je i Žarko Šešum.

Nekadašnji biser iz Sintelona čim se pojavio, skrenuo je pažnju. Ne samo u Bačkoj Palanci već kao kapiten kadetske selekcije Srbije i Crne Gore, zatim i član juniorske, iako po godinama kadet. I ko zna kakva bi karijera bila novopečenog rukometnog penzionera da nije bilo nepredvidivih povreda, zadobijenih van terena. Dečko iz Bačke Palanke uplovljavao je u rukometne vode u trenutku kada se ovaj grad dičio „drim timom“. Sa samo 16 godina debitovao je za seniore.

– U trenutku kada sam prekomandovan u prvi tim, za Sintelon su igrali Ratko Nikolić, Danijel Šarić, Dragan Sudžum, Danijel Anđelković, Nikola Kojić, da ne zaboravim nekoga… – priseća se Žarko Šešum u razgovoru za „Vesti“.

Širom otvorenih očiju

Kako ste u tom trenutku gledali na njih, odnosno oni na vas?

– Imam pozitivno iskustvo, bili su prijateljski i zaštitnički nastrojeni. Bilo mi je lepo. Poštovali su moje godine, ja njihove. Bio sam, onako, dečak širom otvorenih očiju, sve je imalo „vau“ efekat, jer tada je u Sintelonu bilo šest-sedam reprezentativaca, igrale su se evropske utakmice, hala je bila puna, a ja sam sa 16 godina prvo malo trenirao sa njima, pa dobijao priliku povremeno. Sve je išlo normalnim tokom. Ne samo da su me lepo prihvatili nego su me nekako čuvali.

Već tada je bilo jasno da Žarko odskače po kvalitetu u odnosu na momke iz iste generacije. Zato nije bilo čudno kada se koju godinu kasnije, posle učešća na svetskoj smotri za kadete, posle samo nekoliko dana, pojavio na Svetskom prvenstvu za juniore.

Član ste poslednje rukometne generacije koja se u mlađim kategorijama okitila zlatom?

– Bili smo evropski kadetski prvaci u Beogradu 2005, a onda godinu dana kasnije postali smo i svetski šampioni u Kataru. Nismo se ni raspakovali, a već smo bili u autobusu za Njiređhazu, gde sam sa juniorima osvojio svetsko srebro.

Kobna noć u Vespremu

Tokom karijere Žarka su pratile čudne povrede, koje su se rađale spletom nesrećnih okolnosti. Prvo, 8. februara 2009, kada se izlazak u diskoteku u Vespremu pretvorio u horor, u kome je život izgubio Marijan Kozma, rumunski rukometaš, Šešum je tada, u pokušaju da pomogne smrtno stradalom prijatelju, zadobio prelom jagodične kosti. Tokom EP u Beogradu, 2012. u poluvremenu polufinala protiv Hrvata, nepromišljeni potez nekog navijača, koji je bacio flašu na teren, koštao je srednjeg beka „orlova“ povrede oka, propuštenog drugog poluvremena i, što je najvažnije, finala…

Kako iz ovog ugla gledate na dešavanja u Vespremu, odnosno Areni?

– Sigurno su to dve stvari koje zapadaju za oko, jer su bile van sportskih takmičenja. Posle toga, bilo koja povreda na terenu, koje su u rukometu neminovne, one mehaničke prirode – nezgodan doskok, pa strada zglob, mnogo lakše sam prebrodio, jer to je sastavni deo onoga što radim. One dve, obe bizarne, bile su, pre svega, veliki šok za mene i okolinu, odnosno moje najbiže, posebno ona u Vespremu. Sreća je što nisam bio životno ugrožen, s obzirom na to šta se dešavalo. Naravno da to utiče na psihu.

Strah zbog oka

Koliko su vas poremetile te povrede?

– Sigurno su me usporile u karijeri, ali hvala bogu, vratio sam se i nastavio da igram. Da je bilo teško – jeste. Stalno se pitaš, zašto na taj način, što baš meni i tome slično. Rekoh, imao sam u okruženju prave ljude, uvek podršku i uspeo sam to da prebrodim i nastavim da igram.

Šta vam je prošlo kroz glavu kada se desila povreda tokom polufinala EP u Beogradu?

– Odmah mi je bilo jasno da neću igrati drugo poluvreme. Kada je doktor prišao i rekao mi da otvorim oko, a ja tom prilikom shvatio da ništa ne vidim, znao sam da je nešto ozbiljnije. Odmah sam išao u bolnicu. Prvo što mi je prolazilo kroz glavu je pitanje šta je sa okom, onda zašto da ne igram baš finale EP, koje se, ispostavilo se, igra jednom u životu. Prolaze, naravno, crne misli. Najviše me je brinulo da li ću moći da vidim na to oko. Imao sam, stvarno, vrhunsku negu ljudi koji su uspeli da spasu koliko je moglo. Posle, kada je to prenoćilo, prošlo nekoliko dana, kada sam se vratio, još sam realnije shvatao kolika je katastrofa što zbog toga nisam imao mogućnost da igram finale. Ipak, život ide dalje… Padneš, pa ili ustaneš, ili ideš dalje. Ja sam nastavio.

Koleno skrojilo kraj

Za čim najviše žalite u karijeri?

– Upravo zbog toga – što nisam bio akter susreta za zlato na EP protiv Danske, što nisam igrao drugo poluvreme polufinala sa Hrvatima, ali to su više sile, na koje ne mogu da utičem. Žalim za tim nekim velikim takmičenjima, gde je bilo to „na jednu loptu“ pa smo odlazili u donji deo tabele. Svetsko u Švedskoj (2011), svetsko u Španiji (2013) su mi kost u grlu.

Neki žale što vas više neće gledati na terenu. Zašto ste završili karijeru?

– Najviše zbog kolena. „Istrošio“ sam hrskavicu u levom kolenu. To je posledica teške povrede 2013. U poslednjoj sezoni je došlo do toga da ne mogu ni da treniram, imao sam problema i u svakodnevnici. Sa 35 godina nisam hteo da se podvrgnem nekoj intervenciji, koja bi iziskivala sezonu dana pauze, pitanje je šta bi bilo. Poslednja sezona je bila teška, treniram, pa ne treniram, seo sam i u konsultaciji sa svim relevantnim lekarima rešio da završim karijeru. To je uvek neka teška promena, ali bila je prava odluka za moje telo. Rešio sam da se vratim u Srbiju – zaključuje Šašum.

Žarko se u Srbiju vratio sa suprugom Milanom, sigurno najvećim osloncem u životu. Iz te ljubavi rodili su se sin Matija i ćerka Lena.

I mi sami smo očekivali više

Ekipa koja je bila druga 2012. je nekako ostala nedorečena. To srebro je jedino u njenoj kolekciji, a učestvovala je na brojnim šampionatima, čak i Olimpijskim igrama. Šta se desilo sa tim „orlovima“?

– Nekoliko godina pre te medalje, ali i posle, sigurno smo i mi sami više očekivali. Kvalitet je bio prisutan i u igračkom kadru i u svemu. Kad gledamo sve, do te 2012. RS Srbije i veliki broj tih igrača je prošao neki „pakleni put“, od nove države, formiranja saveza, krenuo je, ne od nule, nego iz minusa, pa dok se sve to malo iskristalisalo… Onda je, na kraju, posle šest-sedam godina kao kruna došla organizacija EP te 2012. i osvajanje medalje. To je bio proces, da se osvoji odličje.

Dobro je krenulo…

– U tom nekom naletu, prošli smo olimpijske kvalifikacije, onda opet, sve je stalo u jednu utakmicu. Nismo uspeli da uđemo među osam najboljih. To je neka priča koja se ponavljala i pre srebra i posle njega u Beogradu, gde je bilo i objektivnih razloga. U rukometu je takav sistem takmičenja, da zbog jednog lošeg rezultata, ili gola-dva budeš 13. umesto šesti, a zna se kako se kod nas podnose ti rezultati, odmah padaju glave, nije bilo nekog kontinuiteta. Bilo je do igrača, do svih. Pomenuo sam ranije, da smo imali nesreću da je 15-16 igrača dolazilo iz deset različitih liga, zemalja. Mislim da nijedna selekcija nije imala takav slučaj. Treba to sve uklopiti. Svako dolazi iz drugog kluba, naviknut na jedan sistem igre, onda česta menjanja selektora, sve je to uticalo i na kraju, jedna stativa i lopta u autu, igraš za 11. mesto, umesto da uđeš među osam.

Ponosan na prijateljstva

Na šta ste posebno ponosni?

– Srećan sam što sam i u tim teškim trenucima i kada je bilo turbulentno u repezentaciji i u svemu i dalje sa zadovoljstvom išao da igram za nacionalni tim, sakupio nekih 140-150 mečeva, igrao na velikim takmičenjima, što sam na kraju svega bio jedan od starijih u timu, bio kapiten „orlova“. Eto, na to sam ponosan, kao i što sam uvek bio uvek tu u mlađim kategorijama i sva ta leta odvajao za reprezentaciju, što mi je najviše pomoglo u daljoj karijeri. Možda, ipak, najviše na sva ta prijateljstva iz nacionalnog tima koja i danas traju.

Kapitenska traka u Gepingenu

Bili ste kapiten Gepingena. Pored vas i Nenada Vučkovića, u poslednjoj deceniji, u Bundesligi, nije zabaleženo da je neko od Srba imao tu čast. Retkost je da Nemci ukažu takvo poštovanje strancima.

– Poslednju godinu ugovora u Gepingenu sam odradio kao kapiten. U pravu ste, nije slučaj da stranci, posebno ne posle tri godine, kao ja, imaju tu čast. Ne samo mi Srbi, već balkanci, uopšte. Zaslužio sam to, verovatno. Klubovi u Nemačkoj poštuju tradiciju i negde tamo je upisano da je Šešum bio kapiten Gepingena. I na to sam ponosan.

Svuda lepo na svoj način

Šešum je igrao za Sintelon, Vesprem, Raj Nekar Leven, Gepingen i Kadeten. Gde vam je bilo najlepše?

– Svuda je bilo lepo, na neki način. Bilo je lepih, naravno i onih teških trenutaka vezanih za sport, kao serija loših rezultata, ali ni iz jednog kluba nisam pobegao. Negde je bilo lepše na privatnom, negde na poslovnom planu. Možda je privatno, što se tiče okruženja i svega, najlepše bilo u Švajcarskoj, jer je to predivna zemlja. Tad su već i deca porasla, pa smo mogli da uživamo malo i u tim stvarima. Bilo je manje napora, manje putovanja, nego u Bundesligi.

Uplovio u trenerske vode

Šta radi Žarko Šešum trenutno?

– Uključio sam se u rad RK Lavovi, iz Bačke Palanke. To je klub koji je nasledio onaj veliki Sintelon, gde je grupa entuzijasta počela da radi, sa željom da rukomet u Bačkoj Palanci i dalje živi. Uključio sam se u rad, pre svega, mlađih kategorija. Uglavnom, da svi zajedno promovišemo taj sport i omasovimo ga. Radim sa prezimenjakom Perom Šešumom, koji je tu 10 godina. Nismo rođaci, ali smo generacija. On dugo trenira mlađe kategorije. U ženskoj selekciji je Ana Tešanović, devojačko Batinić, bivša reprezentativka naše zemlje, koja je posvećena radu sa devojčicama. Nas troje se, za sada, trudimo da omasovimo školu i pružimo deci kvalitetan rad. Lepo mi je i uživam.

Može li Bačka Palanka da ima novi Sintelon?

– Onakav klub će se teško ponoviti, ne u Bačkoj Palanci, nego u Srbiji. Bio sam i „preko“ dosta godina i takvu organizaciju i posvećenost klubu, takav rad, broj dece u školi i takvu dominaciju, što su imale te generacije Sintelona, teško će neko ponoviti. U Srbiji i dalje ima talenata i lepo se radi sa decom na tom nivou, bar ono što sam video do sada. Ostali sportovi, koji su uspešniji, jednostavno odvlače mališane. To je ono sa čim moramo da se borimo, da bismo ih vratili rukometu.

Dug Bačkopalančanima

Da li postoji neko kome, uslovno rečeno, dugujete za sve što ste postigli u karijeri?

– Pitali ste me zašto sam se vratio u Bačku Palanku? E, pa zato što mi predstavlja uživanje da radim sa našom decom, zato što osećam da dugujem nešto mom gradu, tom bivšem klubu. Neko je ulagao vreme, energiju i znanje, da bih se razvio kao ličnost i rukometaš. Sigruno je najbitnije to odakle smo krenuli. Taj Sintelon, Predrag Peljanski, Aleksandar Savić, kasnije Jovica Elezović, to su ljudi koji su meni u nekom prvom kontaktu sa rukometom najviše značili, koji su mi usadili ono osnovno što sam nosio kroz karijeru.

Selo najjači utisak sa Igara

Olimpijske igre nisu privilegija svakog sportiste. Šta je u Londonu na vas ostavilo najveći utisak?

– Prva pomisao je – „haos“! Svi negde jure, prepuno Selo sportista, različitih, svi negde idu, rade, a opet sve dođe na svoje. Prisustvo svih tih zvezda, različitih sportista, kultura, kuhinja, ta neka organizacija svega mi je najviše zapala za oko. Zbog našeg rasporeda nismo mogli da obilazimo druga takmičenja, sa te strane ne mogu da kažem da sam gledao mnogo sportskih događaja, ali to što se dešavalo u Selu mi je ostavilo najjači utisak.

Bogata karijera

Tri titule prvaka države sa Vespremom, jedna sa Kadetenom, jedan Kup Mađarske, jedan Švajcarske, Superkup te zemlje, dva Kupa EHF sa Gepingenom i jedan sa Raj Nekar Levenom, kao i jedan Kup kupova sa Vespremom ostaće upisano u CV Žarka Šešuma, kada su klupski rezultati u pitanju. Na jednom završnom turniru Kupa EHF, 2015/2016 Šešum je bio proglašen za MVP. Da nije bilo korone, verovatno bi iz Švajcarske stigao još neki trofej.