Dalibor Maslan nekadašnji vaterpolista "Jadrana" iz Herceg Novog, koji je poslednja dva meseca novi stanovnik Melburna, to objašnjava kontinuiranim kvalitetnim stručnim radom, kao i zalaganjem i entuzijazmom samih sportista.
Od kako je pristao profesionalno da igra vaterpolo, umesto u zasluženu sportsku penziju Dalibor je odlučio da svoje dugogodišnje sportsko iskustvo kao trener prenese na mlade talente.
Dalibor danas sa porodicom živi u Australiji, gde pokušava da u novoj sredini pokaže koliko zna i pomogne da vaterpolo i u ovoj zemlji dobije zasluženo mesto. Po dolasku u Sidnej bio je angažovan u lokalnom vaterpolo klubu "Dramojn", sa kojim je ostvario zapažene rezultate. U Melburn je došao sa daleko težim zadatkom, da kao glavni vaterpolo trener na Institutu za sport Viktorije, pomogne razvoju ovog sporta na nivou države. Dalibor je novi izazov prihvatio oberučke i ne strepi da će i u Melburnu "napraviti reprizu uspeha iz Sidneja".
Uz pomoć prijatelja, Dalibor pre skoro četiri godine dolazi u Australiju, gde nastavlja sa trenerskim poslom u Sidneju.
– Australija me je uvek privlačila kao zemlja, znao sam da ovde vaterpolo nije na zavidnom nivou i da ću teško naći neki klub koji je spreman da izdvoji neka sredstva za trenera. Uz pomoć prijatelja ovde, stupio sam u kontakt sa VK "Dramojn" iz Sidneja, koji je bio spreman da izdvoji sredstva. Klubu je trebalo 10 meseci dok nisu uspeli da me dovedu. U "Dramojnu" sam krenuo od početka, od razvoja juniorskog programa, bez koga nema budućnosti za klub, i doveo sam ih do nekih granica do koji oni nisu mogli da stignu od svog osnivanja 1904. godine. Za tri godine, koliko sam radio s klubom, osvojili su 19 medalja i nisu preskočili nijedno finale, bilo u juniorskom ili seniorskom nivou.
Melburn i SidnejDalibor živi sa suprugom Milicom i sinom. |
Iako Australija ulaže puno u sport, vaterpolo je tu izuzetak.
– Australijanci su dobri individualci, a kako nemaju novac za trenere često kolektivni sport ne igraju timski, pa se njihov uspeh svodi na sreću. Ja u to ne verujem, mislim da smo mi svi kreatori svoje loše ili dobre sreće. Ako namestimo sve kako bi trebalo da bude, onda možemo 90 odsto da utičemo na krajni ishod – kaže Dalibor, koji je zbog mnogobojnih profesionalnih obaveza stalno u avionu između Sidneja, Kanbere ili Melburna.
Trening u zoru– Vaterpolisti ovde moraju da rade kako bi preživeli. Zbog toga je veoma mali prostor pre ili posle radnog vremena kad mogu da treniraju, a tada su na bazenima svi, treniraju plivanje, gnjuranje, svi hoće da vežbaju u vreme koje im odgovora. Ne možemo da zakažemo u 9 ujutru, kad vaterpolista mora da bude na poslu. Zato treniramo u 5 ili 6 ujutru, što je naporno za igrače. Koji organizam može u 5 ujutru da pruži svoj maksimum. Posle posla treba ponovo doći na trening… – kaže Dalibor. |
– Sada ne treniram klupski već reprezentativni vaterpolo Viktorije, a ti igrači, takođe, reprezentuju i svoju državu zbog čega su pozivani na razne kampove po Australiji, tako da imam obavezu da idem za njima i učestvujem. Malo je teško da se usklade porodične obaveze zbog putovanja, ali moja supruga koja me zna još dok sam bio igrač prihvatila je to kao životnu realnost. Biti trener u Institutu za sport Viktorije, u vaterpolu koji je još uvek u razvoju, znači da moramo da radimo od početka. Jedan trener je za oba pola, tako da moram da izađem u susret svima, što udvostručuje obaveze – kaže Dalibor.
Najzaslužniji što se Mladen našao u vaterpolu bio je njegov otac Mladen.
– Rođen sam u Herceg Novom, a otac je bio jedan od velikih sportskih radnika u lokalnim vaterpolo klubovima. Verovatno je on inicijator zbog čega sam baš u ovom sportu – kaže Dalibor Maslan.
Posle pokazanih juniorskih uspeha, Dalibor je počeo da igra u lokalnom klubu "Jadran" u Herceg Novom.
– Oni su jedini imali program koji je išao cele godine, što je bio jedini način da se napreduje u sportu. Uz njih sam došao do nekih reprezentativnih selekcija u mlađim kategorijama. Naravno, u to vreme je bilo izuzetno teško doći u "A" reprezentaciju. Još je postojala stara Jugoslavija i bila je izuzetno velika igračka konkurencija – kaže Dalibor.
Ptice – druga ljubavDalibor ima i jedan zanimljiv i redak hobi, zaljubljenik je u ptice. Pre dolaska u Australiju bio je i sudija Srbije za ocenjivanje kanarinaca boje i bastarda. Bio je redovan posetilac mnogih ornitoloških takmičenja. Nažalost, vreme mu to sada baš i nedozvoljava. |
Sa 17 godina Dalibor je talentovani vaterpolista, 1990. godine priključio se beogradskom timu "Crvene zvezde", u kojem je tada počeo da radi jedan od najboljih svetskih vaterpolo trenera Nikola Stamenić.
– Onda mi je 1995. godine stigao poziv da pomognem osnivanju vaterpolo kluba Niš. Za godinu dana uz pomoć saigrača iz Kotora i dubrovačkog "Juga" uveli smo ih u Prvu ligu. Sa dolaskom Nenada Manojlovića, koji je tu ostao četiri godine, postigli smo najveći uspeh kao polufinalisti turnira LEN trofeja i drugoplasirani vicešampioni u domaćem prvenstvu i domaćem Kupu.
Iz Niša Dalibor odlazi u Katanju, gde je godinu dana proveo u italijanskoj vaterpolo ligi.
– Vratio sam se ponovo u Niš, jer sam bio prezasićen igranjem, koji je rastao iz godine u godinu, a ja postajao stariji i stariji.
Dalibor je 2005. godine zvanično zakačio vaterpolo kapicu o klin, završio je svoju igračku karijeru i posvetio se trenerskom poslu.
Praviće i srpske vaterpoliste– Ako deca imaju volju da igraju vaterpolo nije kasno da počnu i sa nekih 10-12 godina, ako imaju afiniteta i malo talenta. Talenat je dva posto, ipak ako ga nema onda je uzaludan rad. Svako je talentovan za nešto, samo je potrebno da to pronađe. Tako je u svakom sportu. Iako vaterpolo nije nacionalni sport, kao fudbal, sigurno je da je jedan od najlepših i najzdravijih sportova. Dobar je za socijalizaciju, međuljudske odnose, sticanje prijateljstva. Bilo bi lepo da kao nacija koja je zaljubljena u vaterpolo, i ovde imamo svojih igrača – poručuje Dalibor.
|
