Ko još ne zna muziku na početku filma „Odiseja u svemiru 200“ Stenlija Kjubrika? Rihard Štraus je napisao te zvuke „Svitanja“ za svoje delo „Tako je govorio Zaratustra“, inspirasno Ničeovom knjigom.
"Svitanje“, se smatra jednim od najblistavijih početaka u istoriji muzike i svakako je jedno od najpoznatijih. Za Voltera Verbeka koji je u jubilarnoj godini napisao knjigu „Rihard Štraus – priručnik“, kompozitor je u svojoj muzici sa puno zamaha i energije povezao „čulno dejstvo“ i „orkestarsku briljantnost“: „To je muzika koja nagoveštava novu eru muzike i koja je u pogledu orkestarskih tehnika i tehnologije zvuka, nadmašila sve – čak i Vagnera – što je do tada bilo nezamislivo.“
Povodom godišnjice – pre 150 godina, 11. juna 1864. rođen je Rihard Štraus – širom sveta izvode se njegova dela. Njegove bogato orkestrirane simfonijske poeme, njegove pesme, kamerna muzika, i iznad svega najpopularnije opere kao što su „Arabela“, „Salome“, „Elektra“, „Žena bez senke“ – ali i manje poznata od 16 scenskih dela, neizostavni su na svim svetskim pozornicama klasične muzike.
PR prototip
Štraus je imao nepogrešiv osećaj za ono što je moglo da pomogne njemu i njegovoj muzici, vodio je veoma moderan marketing. Dobar poznavalac Štrausovog lika i dela, Danijel Ender, koji je objavio knjigu o „Majstoru insceniranja“ u intervjuu za DW, ga naziva „prototipom Pi-ar čoveka“: „On se trudio da bude prisutan u javnosti. On je to postigao tako što je izgradio mrežu novinara s kojima je bio prijatelj i koji su o njemu stvarali sliku skromnog, pozitivnog karaktera. Oni su njegova dela unapred predstavljali publici, koja bi time bila zagolicana. „Upotreba egzotičnih muzičkih instrumenata, kao što je mašina za vetar u ‘Alpskoj simfoniji’, bila je najavljena u štampi2, kaže Ender.
U jedan od najvećih, namerno izazvanih skandala i uspeha Riharda Štrausa, nesumnjivo spada opera „Salome“: Sa svojom očaravajuće – uznemirujućom erotikom u muzici i u radnji, 1905. i 1906. to je bio scenski događaj par ekselans. Opera i svetski poznat „Ples sedam velova“ sa svojom ubistveno zavodljivom moći, privremeno su bili zabranjeni, ali ipak hit na scenama širom Evrope. Dovođenje na scenu biblijske figure Salome kao fatalne žene bilo je „veoma moderno i stoga veoma atraktivno“. Nasuprot tome, u drugim operama, kao što je „Rozenkavalir“ (Kavaljer s ružom), Štraus je na scenu postavo svet prošlosti „koji je zapravo u vreme premijere 1911. već bio nestao, ali je ipak pružao pomalo nostalgičan pogled na naizgled netaknute svet“, kaže Ender u intervjuu za DW.
Angažovao se i za druge
Štraus je dugi niz godina bio veoma aktivan dirigent i promoter drugih kompozitora, bavio se kulturnom politikom i zalagao za prava umetnika. U cilju poboljšanja društvenog položaja kompozitora, on je doprineo izmeni zakona o autorskim pravima. Verbek kaže da ga je to angažovanje navelo da 1933. s radošću pozdravi dolazak Hitlera na vlast „koji je sebe nazivao umetnikom i bio poznati obožavalac Vagnera“ nadajući se da će „tako umetnost, posebno muzika, dobiti veoma visok prioritet kod novog režima“. Štraus je postao predsednik muzičke komore Rajha, centralnog organa u nacističkom sistemu u kojem su bili organizovani svi muzički stvaraoci. Ali ubrzo je došalo do raskola. Jedan od razloga je što posle prvih uspeha sa zaštitom autorskih prava, nije mogao da realizuje dalje reforme.
Gebels je s omalovažavanjem govorio o Štrausu, Hitler takođe. A i Štraus je isto tako govorio o njima dvojici. Pored toga, Štraus se sa režimom sukobio po pitanjima ukusa ili pitanja koja su se ticala kulture. Štrausu je veoma bilo stalo do finih manira i tu su ga nacisti razočarali. U godinama kada više nije bio predsednik muzičke komore, Štraus je ipak sarađivao sa režimom, verovatno da bi zaštitio svoju snaju i unuke koji su bili jevreji.
„Sudeći po onome što znamo, on nije bio ubeđeni nacista, to treba jasno reći“. Njemu je tokom nacističkog režima posebno bilo važno da mu, se komadi dovoljno izvode“.
Nasleđe
Pored sve ambivalentnosti u njegovom ponašanju, Štraus je celog života bio uveren, da je on poslednji veliki kompozitor zapadne muzičke tradicije. Njegov jak ego je imao tragove oholosti što mu je donelo odbacivanje i prezir mnogih kompozitora i muzikologa 20. veka. On je uporno nastavljao muzičku tradiciju kasnog romantizma, decenijama nakon što je proglašena mrtvom. Njegove opere i instrumentalnih dela, međutim, preživele su sva neprijateljstva. Ona su dirljiva i zavode čak i posle jednog stoleća.
