Svetlana Jovanović Cemin (57) nekada je vladala modnim pistama Milana, Pariza, Tokija i Londona noseći haljine najjačih imena modne industrije ’80-ih, a poslednjih godina je sve zapaženije ime u svetu dokumentarnih filmova.
Trenutno je u Beogradu zbog svog filma „Otac Arsenije“ nedavno prikazanog na Beldoksu ispred Muzeja Jugoslavije i za „Vesti“ otkriva zašto je izabrala baš umetnika i rokera Aleksandra – Acu Jovanovića, danas monaha, da pravi film o njemu, ali i zašto je uspešnu svetsku manekensku karijeru zamenila sedmom umetnošću.
Svetlana i Aca družili su se u prošlosti, pa se nisu videli godinama. A onda ih je sudbina spojila 2018. na Menhetnu!
Moderni monah
– Čujem: „Sestro Svetlana, kako si?“ – okrenem se i vidim ga u mantiji, a znam da je bio umetnik. Šok! Pričao mi je kako je prolazio kroz neverovatne dogodovštine u Njujorku pre nego što se zamonašio i ja sam „videla“ film o umetniku, koji je rođen u imućnoj porodici, završio stomatologiju, svašta prošao u životu, na kraju se zamonašio i više ne luta. Otac Arsenije je moderan monah s Rej Ban crnim naočarima (koje nosi otkad mu je narušen vid nakon operacije kičme), i jakom pričom iza sebe kako je prevazišao autodestrukciju, kakva je to jeziva borba bila, a danas bez ikakve dogme priča mladima kako je izašao iz mračnih tunela. On me je oduševio. Neverovatno je kreativan. Divno piše i peva, napravio je predivne ikone i skulpture… Fascinantna je transformacija njegove umetnosti kroz pravoslavlje. Kroz smiren i strpljiv rad posvećen duhovnosti pronašao je novi pravac – puna divljenja priča Svetlana, za prijatelje Ceca.
Otac Arsenije interesantan je sam po sebi, a film poseban i zato što ju je vratio u Srbiju.
– Do pre devet godina sam dolazila nakratko, da obiđem roditelje. A onda su me oni iznenada napustili, pa je Beograd bio bolna tačka i dugo nisam dolazila. Posle mnogo godina, ponovo sam u svojoj zemlji. Film me je dubinski vratio mojim korenima, jeziku, kulturi i ljudima. I srećna sam zbog toga.
Harizmatična Ceca je dokaz da u životu treba biti fleksibilan, prilagođavati se datim okolnostima i da tada granice ne postoje. Imala je cilj i do njega je došla, ne brzo već postupno, preko modne piste, glumačke i pozorišne scene.
– Za 16. rođendan mama mi je umesto rođendanskog poklona uplatila kurs za manekene kod Tamare Bakić zato što nisam želela da nosim suknje. A i da naučim pravilno da hodam. U to doba bavila sam se intenzivno sportom, nosila farmerke i ogromne džempere, slušala Led cepelin. Bila sam stidljiva, a Tamara me je izvukla iz poslednjeg reda i uputila u tajne zanata – kaže naša sagovornica s ogromnim poštovanjem prema pionirki srpske mode, koja je sredinom 50-ih šetala svetskim pistama.
Sa 21 godinom Ceca je otišla u Milano.
– Tamo sam godinu dana radila poslove koje nisam želela – šou rumove, naslovne strane. Malo plaćena avantura. Otišla sam na probno snimanje u Pariz za fotografa Žan Luis Siefa posle kojeg su moje fotografije izašle u „Vogu“ i „Elu“. Tada počinju da me traže Dior, Iv Sen Loran, Montana… Svi su želeli da me vide, i te 1985. pa nadalje bila sam prebukirana. Nosila sam Valentina, Feregama, Živanšija, Lagerfelda, Trusardija, Koko Šanel, Pradu, Versaćea, Ferea, Gotjea, Kelvina Klajna, Oskara de la Rentu, a i neke koji su se tek pojavili poput Comme des Garsons ili Vivijen Vestvud – seća se Svetlana.
Manekenstvo most do glume
Kreatori su je obožavali i govorili da ima najluđu moć transformacije.
– Bilo je i lepših i zgodnijih od mene, ali nisu umele da iskreno komuniciraju, smeju se, da prihvate njihove uslove, a ja sam bila fleksibilna. Bukiraju me od 12 do 18, pa mi zatraže da ostanem do ponoći, a sutradan je revija. Ja sam ostajala. Mogla sam da stojim 100 sati na štiklama dok Živanši i Lagerfeld rade modele po meni. Nije bilo lako, ali se nisam bunila, volela sam svoj posao, a oni su to cenili. I voleli su moj karakter.
Četiri i po godine bavila se manekenstvom (do 26 godine), živela na relaciji Pariz-Milano-London i svašta videla na koktel partijima posle revija.
– Može se lako stići u svet droge, ali nisam iz te priče. Želela da radim i da se školujem – kategorična je dok pali cigaretu, svoj jedini porok.
Manekenstvo je napustila zato što je imala drugi plan za sebe.
– Radila sam editorijale, pretaporte i visoku modu. I štedela sam novac, jer nisam imala finansijsku zaleđinu za ostvarenje mojih ciljeva. Gledala sam u srednjoj školi „Gloriju“ Kazaveca i zaljubila se kako ljudi tamo rade. Želela sam da studiram glumu na Menhetnu i da se bavim pozorištem. Manekenstvo je bilo samo most do toga – seća se Svetlana.
Radila je (dok nije postala majka) 12 godina kao glumica u pozorištima, na Brodveju kao i u mnogim indi-filmovima. Stečena profesionalna iskustva i brojni seminari bili su baza da 2014. osnuje produkcijsku kuću 610FILM i da kao scenaristkinja i producentkinja ostvaruje svoje ideje u okviru eksperimentalne i dokumentarne filmske produkcije.
– Moji filmovi su o umetnicima, njihovim umetničkim delima u procesu stvaranja, o njihovim životima i pronalaženju odgovora na pitanje „Ko sam ja?“ – kaže, a nas zanima ko je Svetlana Cemin.
– To pitanje sebi postavljam svaki dan. Pre svega sam majka i supruga. Pišem i radim puno kao producent i reditelj. Volim da radim s kreativnim ljudima, a najviše volim da otkrivam neobične priče kroz koje negde mogu da se identifikujem… Bitna je kreacija u životu, zato snimam filmove o procesu, a ne o krajnjoj destinaciji.
Snimiću igrani film u Srbiji
Nakon osam nagrađivanih dokumentaraca, u njenoj glavi se već neko vreme „kuva“ ideja kojom će otići korak dalje – uradiće igrani film.
– Priča počinje u Njujorku. Kad sam se zimus zadesila u zapadnoj Srbiji, pomislila sam – zašto bih celu radnju radila u Americi, pa ovde je fantastično, ovde treba da se vrati glavni lik priče tako da će ključna radnja biti u Srbiji – otkriva ona, a pitanje se samo nameće: da li će se vratiti i glavni lik naše priče?
– Ne razmišljam o budućnosti, a i život ne dozvoljava. Planirali smo dve nedelje u Grčkoj, a ostali šest meseci zbog korone. Baš sam pričala drugarici kako mi je sada lepo u Beogradu. Oslobođena sam napora koji me je vezivao i uspomena iz ratnog perioda, bolesti, „odlaske“ prijatelja… Prodala sam roditeljsku kuću i pitala ćerku šta želi od tih para. Rekla je – stan u potkrovlju blizu Tašmajdana, jer voli Beograd. Našla sam jedan takav, tu ćemo sigurno dolaziti – kaže kroz osmeh, a nama sve jači utisak da je bacite na bilo koju tačku na planeti, ona će se snaći i dobro osećati.
– Treba tražiti lepo i odlučiti da vam bude dobro, ne patiti za „velikim imenima“ i mestima. Evo, rešila sam prosle godine da provedem odmor na Kopaoniku, iako mogu da idem u Sen Moric. I bilo mi je lepo!
Mladolika i negovana, Svetlana ne voli šminku, pogotovo karmine. I prelepa je! Prijatna, neposredna sa šarmantno naglašenim „š“ i „ž“, iznad svega spontana, toliko da se tokom priče rasplakala (pričajući o povratku u Srbiju i uspehu „Oca Arsenija“). Razoružala nas je osmehom, a osvojila pričom i energijom.
– Svima koji se osećaju izgubljeno u životu poručujem da traže kreativnost u bilo čemu. Od pravljenja bašte do neke vrste intelektualne aktivnosti ili umetnosti koja vas kao motor gura napred. Ako razmišljate samo o prošlosti, zatvorićete se i tad ste u problemu – savetuje.
Muž govori osam jezika, ona „samo“ pet
S vajarom Brazilcem Sant Kler Ceminom je 24 godine u braku. Film „Psiha“ je o njemu, tačnije njegovom procesu rada na mermernom brodu (7 tona težak). Ćerka Sara ima 20 godina, veoma je kreativna i svestrana. Rođena u Njujorku, odrasla u Parizu, trenutno studira u Edinburgu, gde se već bavi pozorišnom režijom. Dok muž priča osam svetskih jezika, ćerka i ona govore „samo“ pet. Srpski se ne računa.
– Naravno da Sara priča srpski, i to fenomenalno. S mužem pričam na italijanskom ili engleskom, ali kad dođe u Beograd, i on „propriča“ srpski – kaž dok nam pokazuje prepisku sa Sarom na telefonu. Na srpskom!
– Strašno mi je što ima naših ljudi koji su otišli u Ameriku, idu redovno u crkvu, daju donacije, a ne žele decu da uče srpski. Pitala sam poznanike: „Zašto deca ne znaju srpski, oboje ste Srbi.“ Od tada više neće da se druže sa mnom…
Prijatelj za ceo život
Osim mentora, u Tamari (84) je stekla prijatelja za ceo život.
– U životu imate ljude koji su vam slični po duši, moralnosti, nacinu razmišljanja i celicnoj disciplini. Prema Tamari imam specijalnu ljubav. U mom životu je od moje 16. godine, uvela me je u manekenstvo, štitila. Imala sam čast da dođe na premijeru „Oca Arsenija“, kaže da ju je film dirnuo u dušu. Tamara mi je bila uzor, pa mi je mnogo drago kad kaže nešto lepo za mene, osetim da sam ispunila očekivanja – kaže ponosno.
Htela sam da se zamonašim
Predstavljajući film „Otac Arsenije“ mediji pišu o njegovom putu „od droge do crkve“.
– Aca je lutao kroz svoju putanju, ali to ne znači da je bio narkoman, iako je bio u takvom društvu, pa ga je poziv božijoj službi i sama crkva spasila. To je autentična priča jednog Beograđanina koja nema veze ni sa kakvom dogmom i skandalima. Izmišljaju, mislim da hoće da degradiraju pojam naše crkve. Mene to boli. Verujte da je i meni padalo na pamet da se zamonašim, da nisam imala dete. Bilo mi je dosta sveta koji je toliko iskvaren i bezobrazan.
Izdaja najviše boli
Nije joj, kaže, bilo lako kao ženi i producentu. Bilo je finansijskih promašaja, ali i prevara, a čini se da su joj najteže pale izdaje ljudi.
– Postoje takvi karakteri koji se ne libe da vam ukradu projekat ili novac, čak i identitet, ali ipak se prevarantsko lice kad-tad razotkrije. Patila sam posle takvih situacije, ali me je rad izvukao… Treba uvek slušati sebe i nema greške. Za sve! Pogrešila sam uvek kad nisam poslušala intuiciju ili sam ignorisala znakove pored puta. A njih uvek bude, samo ih treba videti i razumeti.
Kraj kao početak
Prošla sam kroz tri paklene godine kada su mi oba roditelja i brat preminuli. Znala sam da ne smem sebi da dozvolim da živim u očaju, oni to ne bi prihvatili, tada sam počela da pišem, i po povratku u Njujork iz Pariza osnovala 610FILM i skupila saradnike. Želela sam da se izvučem iz tačke u kojoj sam se našla. Disciplina i kontinuitet su fundamentalni. Motivacija je vrlo bitna, želim da ostavim nešto iza sebe – kaže naša sagovornica.
Druženje sa modnim facama
Sa Montanom i Žan Polom Gotjeom sam lepo sarađivala, a sa Klodom (Montanom) i Iv San Loranom sam bila veoma bliska. Družili smo se, zvali su me na proslave, a s Gotjeom se redovno srećem na Hidri (grčko ostrvo gde imaju kuću), uvek se izljubimo i ispričamo.
Mini iskorak
Mali iskorak u trenutnom poslu desio se 2005.
– U Parizu, u našoj ambasadi, Tamara i ja smo učestvovale na reviji Ivanke Jevtović u dobrotvorne svrhe za naše manastire. Imala sam tada 42 godine. Ni na kraj pameti mi nije bilo da opet stanem na pistu, ali sam uradila to zbog Tamare i naših manastira. I bilo je vrlo zanimljivo.
Fali SKC u Njujorku
– Nemamo više srpski kulturni centar u Njujorku, koji je bio fenomenalan. Sada imamo konzulat gde su počele da se održavaju promocije knjiga i nakita iz Srbije. Obnavlja se taj segment, ali nije ni blizu Centru do rata – ne krije žal Svetlana.
Želeli su da glumim žrtvu
Ubrzo pošto je počela kao glumica, počeo je i rat u SFRJ.
– To je bilo strašno za mene, majka mi je poreklom iz Hrvatske, kao i pola rodbine iz regiona Like, Srpski starosedeoci. Filmski reditelji su hteli da non stop budem žrtva jer je rat u mojoj zemlji, dešavalo se da ceo kasting prođe u priči o tome. Mučenje! U pozorištu sam mogla da glumim sve, a na filmu su me stavljali u kalup. Ja to nisam želela.
Nagrađena devet puta za dve godine
Svetlanini filmovi „Laura Kaplan, ljubav je najvažnija“, „Adam Fus, kroz prirodu i pejzaže“, „Stef“, „Strast“, „Madeleine Hatc, kraljevska skitnica“, „Otac Arsenije“ i „Sent Kler Cemin, Psiha“ nastajali su između 2015. i 2020. Mnogo puta su nagrađivani, a samo u poslednje dve godine dobili su devet nagrada. Iako je navikla na učeničke i sportske nagrade, smatrajući ih normalnim rezultatom rada, ističe da je na filmske posebno ponosna.
Budućnost na selu
Volim da šetam Beogradom, vidim Kalemegdan, reke, Košutnjak, Avalu. U prirodi je spas, tamo se napijem dobre energije, a toga nema u Njujorku. Obavezno idem u naše pozorišta. I na pijace. Naša pijaca (Bajloni) je divna. Videla sam juče u prodaji paradajze Boban i Rumenka (smeh). Volim da podržim našeg seljaka, vratim se s kesom punom praziluka i cvekle, a ne znam šta da radim s tim, jer ne kuvam (smeh). Strašno cenim našu zemlju zbog naše poljoprivrede. Duša me boli kad prolazim u Srbiju i vidim kako su sela propala, a budućnost zavisi od poljoprivrednika. Treba u njih ulagati.
