Brojni su srpski fudbaleri koji su svojevremeno projektovani kao velike zvezde i budući reprezentativci. Jedan od njih je i štoper Goran Adamović (32). Bio je član Partizana i Crvene zvezde, što je poslednjih godina sve češći slučaj, i omladinski reprezentativac.
Ima još detalja koji ga razlikuju od mnogih koji nisu ispunili očekivanja, a snovi se nisu pretvorili u javu. Ona im je donela brojne probleme, izazove i čudne puteve koji su ih vodili na razne meridijane.
Na razne načine su saplitani, a mora se priznati da većina nije znala kako da najbolje odgovori fudbalskim i sportskim izazovima. Uporniji su, ipak, uspeli da se izbore za svoje mesto pod suncem.
Adamović je, posle epizoda u Srbiji i Crnoj Gori, poput nekadašnjeg filmskog junaka Jovanče Micića, iz Slovake otišao na drugi kraj sveta, u Vijetnam, a onda se vratio u Evropu i skućio na Malti…
– Fudbal sam ozbiljno shvatio već u šestoj godini. Gledao sam oca i jedva čekao da se vrati sa posla kako bismo krenuli put Zvizdara na trening, jer smo živeli na Ubu. Putovali smo 15-tak minuta, a u mojoj glavi bile su samo fudbalske scene. Jedva sam čekao da završe pa da istrčim na teren – priseća se Adamović.
Prva stanica bilo je Jedinstvo sa Uba.
– U petlićima nas je trenirao pokojni Nikola Miljković. Sjajan trener i pedagog. U porodici svi su navijali za Partizan. Tata je svuda imao Partizanove zastavice, a ja sam puštao VHS kasetu iz 1991. kada je Zvezda bila prvak sveta. I tako danima. Voleo sam Zvezdu i maštao da samda jednog dana postanem prvotimac.
Tada je na nagovor oca druga Miloša Obradovića otišao u Crvenu zvezdu.
– Prvi trener bio je Konstantin Đurić. Kada sam obukao dres bio sam najsrećnije dete na svetu! Na debi utakmici postigao sam gol. Mama je išla sa mnom prva dva puta da mi sve objasni. Putovao sam autobusom do železničke stanice, a onda hvatao čuveni tramvaj broj devet do Autokomande. Išao bih do Arkanove pekare, kupio žu-žu i jogurt, pa gledao trening prvog tima. Došlo je do promene trenera i preuzeo nas je legendarni Vojin Lazarević koji nije uspeo da od mene napravi centafora.
Devojka „izabrala“ klub
Kakva je bila minutaža?
– Nikakva! Vratio sam se u Jedinstvo kod pokojnog Miroslava Pirketa Petrovića. Talentovani mlađi brat Marko sada (internacionalac na Kipru) otišao je u Partizan. Generacija Ljajića, Šćepovića… Saša Mišić, drug sa Uba i tada golman crno-belih, preporučio me Partizanu. Prihvatio sam, ne sa posebnim oduševljenjem. Čudno su me gledali jer sam imao crvene kopačke. Trener Zoran Popović je bio za to da ostanem. U početku sam putovao sa Uba i počeo da zapostavljam školu. Dobio sam stan u zgradi na Kanarevom brdu. Vanredno sam se školovao u Zmaju i hranio u restoranu na JNA. Dva obroka dnevno. Dosta sam napredovao i bio standardan na poziciji levog beka.
U Partizanu je odradio omladinski staž kada su saopštili da niko neće dobiti šansu u prvom timu.
– Odjednom raskrsnica. Nije mi se vraćalo kući. Zabavljao sam se sa devojkom iz Borče. Predložila je da dođem u BSK pošto je njen otac prijatelj sa ljudima iz kluba koji je ušao u Srpsku ligu. Prošao sam filter Zorana- Kize Milinkovića, iako je bilo 40 igrača na probi!
Ispostaviće se da je imao veliku ulogu kako u fudbalskom tako i u ljudskom sazrevanju.
– Sve je sjajno uklopio i značajan je za moju karijeru. Odlično organizovan klub, sjajan tim: Čotra, Knežević, Predrag Lazić… kasnije Volkov, Petković… Napravio sam pravi potez. Sećam se derbija sa Teleoptikom za koji su igrali Smiljanić, Veselinović, Radović, Nenad Marinković, Emeghara… na kraju 3:0!
Dres najdražih boja
Usledilo je i prijatno iznenađenje
– Milinković u svlačionici kaže: „Postali smo ozbiljan klub, dobili smo reprezentativca. Čestitam Goga“! Mislio sam da sanjam, noge su mi se tresle. Selektor mladih bio je Mijo Radulović, generacija Slobodana Rajkovića, Tomovića, Pejčinovića… Nestrpljivo sam čekao spisak za put u Letoniju na kvalifikacije, iako sam bio preserećan što sam tu bez ičije pomoći. U Rigi sam odigrao sve tri utakmice, nismo primili gol, a igrao sam u tandemu sa takođe levonogim Rajkovićem!
Usledile su promene, na bolje.
– Menadžeri su ostavljali brojeve telefona. Želeo je da me vidi koordinator Zoran Filipović. „Mali, zaboravi sve. Ideš u Zvezdu, već sam obavestio ljude u klubu. Sa ocem sam gledao neku utakmicu kada je zazvonio telefon: „Ovde Dragan Stojković ,predsednik Crvene zvezde. Želimo da vas dovedemo. Ako su želje iste da se nađemo i malo popričamo.“ Našao sam se u čudu i rekao da mi je to san. Dao sam reč. Imao sam poziv za Arsenalov kamp, Dinama iz Moskve, a najuporniji su bili ljudi iz Herenvena. Izričito sam hteo u Zvezdu, iako su iz Borče želeli da odem u inostranstvo. Bilo im je isplativije, kao i meni.
Zvezdan Terzić je želeo da upari Adamovića i Rajkovića u OFK-u, ali je Zvezda platila 150.000 evra uz procente od dalje prodaje.
– Dogovorio sam se sa Stojkovićem, u isto vreme potpisali su Đokić i Anđelković. Ceo svet mi se promenio za godinu dana: višak u Partizanu, renesansa u Borči, reprezentacija, pa Zvezda! Trener je bio Valter Zenga, pripreme na Kipru, pa omladinski turnir u Vijaređu. Eliminisali smo Milan sa Obamejangom, a u polufinalu je bio bolji Juventus sa Đovinkom, Marksisiom, Krišitom… Po povratku počinje noćna mora. Nisam hteo da potpišem za određene ljude i bilo je jasno da će me skloniti. Debitovao kod Dušana Bajevića na „Marakani“ i taj osećaj nikad neću zaboraviti. Bačen sam u drugi plan. Imao sam 18 godina, a u konkurenciji Žigića, Đokaja, Jankovića, Baste, Biševca, Dudića, Kovačevića, Lukovića… nisam imao šta da tražim, osim ispisnice. Proveo sam pola godine u Zemunu, igrao kod Krčmarevića za mladu reprezentaciju i vratio se u Zvezdu. Sve po starom: samo da prodamo ovog, samo da ode ovaj, čekaj mlad si… Družio sam se sa Dudićem. Bio je veliki profesionalac i kvalitetna osoba.
Piksi stopirao transfer
Bazel je poslao pismo u Zvezdu sa zahtevom za probu. Ako zadovoljiti da dođe do realizacije transfera.
– Dočekao me Ivan Ergić koji je zaista specifična ličnost u svetu fudbala. Trener Gros – prezadovoljan. Sa menadžerom Leom Lerincom slavio sam u restoranu Sokače. Piksi je odbio ponudu rekavši da to „nisu neke pare“ i da ne može da dozvoli da uspem. On bi bio krivac. Ceo svet mi se srušio. Razmišljao sam da ostavim fudbal.
Adamović ne tvrdi da nije mnogo bilo do njega. Ali, bilo je i događaja na koje nije mogao da utiče.
– Tada sam počeo da živim, izlazim… a onda se desio Milorad Kosanović, koji je preuzeo crveno-bele. Verovao je u mene. Imao sam individualne treninge sa profesorom Tomašom, međutim klub me nije licencirao! Prelomna tačka. Tražio sam raskid petogodišnjeg ugovora, iako sam odradio samo dve godine.
Usledila je selidba u Crnu Goru.
– Na poziv Miodraga Ješića prihvatio sam poziv Budućnosti i ostao tri sezone. U međuvremenu dolazi Vlada Bulatović, sportski direktor koji mi je dostao pomogao.
Novi problem nastao je posle naizgled naivne povrede.
– Na snimanju su ustanovili diskusherniju. Doktor mu je rekao da razmislim i biram između normalnog života i karijere jer postoji bojazan da ostanem invalid! Čuo sam se sa Kačarom i Rajkovićem koji su imali slične probleme i onda sam krenuo u oporavak. Banje, injekcije, teretane, ali ništa nije pomoglo. Svi su mislili da je kraj. Jednostavno nisam prihvatao tu činjenicu.
Druženje sa Tavambom
Goran je nekako pronašo izlaz iz krizne situacije.
– Saznao sam za kiropraktičara koji mi je dao vežbe za istezanje i jačanje. Bio sam uporan i svaki dan sam se osećao sve bolje. Posle godinu dana javlja se Zoran – Kiza Milinković koji je bio u Spartaku:
„Goga, hajde da te vraćamo.“ Prvi trening, a ja kao bambi na ledu. Nisam ličio na sebe. Kiza i direktor Morača su imali razumevanja i strpljenja. Polako sam se vraćao u život. Sreća, pa je i rođeni brat Marko bio u Subotici. Posle pet loših utakmica smena i dođe Peca Kurčubić. Igrao sam sve bolje i to mi je najlepši period u životu. Ekipa odlična, atmosfera, dobri rezultati… U tom periodu sam postao otac.
Kucnuo je čas i za internacionalnu karijeru?
– Otišao sam u Ružomberok. Imam samo reči hvale za slovačku ligu. Fenomenalna zemlja, uslovi, finansije, organizacija… Predivne dve godine. Igrao je i Tavamba, koji se proslavio u Partizanu. Bili smo nerazdvojni. I danas se čujemo. Drago mi je zbog njega. Imao sam epizodu u Vijetnamu. Tereni su loši, ali može da se zaradi. Nha Trang – raj na zemlji. To je jedino lepo što pamtim iz Vijetnama.
Usledo je povratak na Balkan?
– Pojačao sam Mladost iz Podgorice sa kojom sam osvojio Kup Crne Gore. Onda počinje odiseja na Malti. Postao sam umoran od fudbala i seljakanja, iako sam posle prve i druge godine imao ponude iz Kazahstana i Tajlanda. Jednostavno, bilo mi je mučno da se ponovo selim. Tek kada se vratim na teren, posle teške povrede, sve ovo što sam izdržao i prošao imalo je smisla i veliku težinu.
Fudbalski geni
Dok je u fudbalu još postojala uloga libera Selimir Adamović je ganjao loptu po Ubu i okolini. Nije sanjao veliku karijeru, ali se nadao da će ga uspešno naslediti sinovi Goran i Marko. Nisu ga izneverili. U kraju gde su stasali Džajić, Savić i braća Matić fudbal je oduvek bio više od igre.
– Nedavno sam doživeo peh na treningu. Moj golman mi padne na desnu nogu i – prelom tibije i fibule! Uspešno sam operisan na Malti i oporavljam se u Srbiji već šest meseci. Sve ide po planu. Od septembra bi trebalo da počnem normalno da treniram tako da sam skratio uobičajeni period oporavka od 11-12 na 7-8 meseci.
Bio sam na Ubu i sreo sam se sa Nemanjom Matićem. Kaže mi: „Brate, ti si odličan. Luk Šo, sa kojim igram u Mančester Junajtedu, imao je iste prelome i dugo se oporavljao, a kost mu nije najbolje srasla.“ Veliku zahvalnost dugujem verenici, koja je bila uz mene od prvog dana.
Srpska plaža u Bugibi
Život na Malti je lep i opušten, zahvaljujući fantastičnim klimatskim uslovima. Divno ostrvo sa puno stranaca, a sve više je i Srba, uglavnom zanatlija. Problem su paprene cene, naročito za nekretnine. Ako nađete stan ispod 1.000 evra treba da slavite. A nisu vredni tih para. Može im se, jer su najveće kompanije došle zbog povoljnog poreza. Noćni život je ludnica, mnogo klubova i sve je puno. U Bugibi je plaža koju zovu – Srpska!
Dve godine igrao sam u Mkabi, pa tri u velikanu Sliemi. Fenomenalan klub. Stadion je kao na Voždovcu – na krovu tržnog centra. Fudbal napreduje. Zvezda se mučila sa Valetom i Florijanom. Upoznao sam Radojevića. Trebalo bi da se vidim sa Vukancem, koji je skoro deceniju član Birkirkare. Jovičić brani za Hinernians, a kolonija je u Balzanu. Trener je bio Mićović, sportski direktor je Simović, a igraju Kosorić, Ljubomirac, Majdevac, Šljivić, Božović i Dimić, čak i Brazilac Kadu koji je igrao u Zvezdi. Pa Babić, Radovanović… sa Malte je otišao trener Danilo Dončić. Imao je velike uspehe kao igrač i trener. Iskreno, slabo se i družim jer sam po prirodi asocijalan. Volim da sam uz knjigu ili Sonndž – kaže Adamović.
Nesporazum sa Ješićem
Posle epizode u Budućnosti otvorila se mogućnost selidbe u Iran
– Ješić je preuzeo Tabiz, sve smo se dogovorili, ali… Prilikom vežbi u teretani, povredio sam kičmu. Iscurila su mi dva diska. Nisam mogao da hodam i odneli su me kući! Pozvao sam Ješića i objasnio šta se dogodilo, ali je mislio da sam se predomislio i prihvatio drugu ponudu. Došlo je do svađe, razočarao se i tek pre mesec dana smo sve razjasnili.
Ognjen centar sveta
– Sin Ognjen je vanbračno dete koje sam dobio sa bivšom devojkom. Živi na Ubu sa majkom. Svaki vikend je kod mojih… Imamo takav dogovor. On je moj centar sveta i svaki slobodan trenutak koristim da dođem u Srbiju i budemo zajedno. Posle dva pokušaja sa strankinjama i dugih veza shvatio sam da naše devojke nemaju premca. U vezi sam sa Srpkinjom i mislim da je ona za ceo život – kaže Goran.
Školovanje za licencu
– Iskoristio sam pauzu da u Srbiji upišem B trenersku licencu. Sigurno ću ostati na Malti još nekoliko godina, jer želim da nastavim školovanje i završim A licencu, kasnije i PRO. Ne mogu da zamislim život bez fudbala. Prođe me jeza. Mnogo mi je dao i omogućio, ali mnogo i uzeo. Najveća ljubav, tako da ostajem u fudbalu.
