Datunašvili najbolji sportista u izboru “Vesti”: Medalje me nisu promenile

Radovali smo se ove godine uspesima srpskih sportista. Slavili smo ih, ispraćali, dočekivali… Najviše onih sa Olimpijskih igara u Tokiju.

Populani „balkon“ nije izostao ni po povratku sa Olimpijskih igara u Japanu. Na njemu su se našli svi osvajači medalja za Srbiju. Jedan od njih – Zurabi Datunašvili, za nas – bolji među boljima. Naturalizovani Gruzin poneo je nagradu najboljeg sportiste Srbije za 2021. godinu u izboru „Vesti“. Ne slučajno. Ovaj 30-godišnjak iz Tbilisija je praktično u šest meseci postigao ono što nikome nije pošlo za rukom – osvojio je evropsko zlato u Varšavi, pa olimpijsku bronzu u Tokiju i, na kraju, svetsko zlato u Oslu. Kao šlag na tortu stiglo je priznanje Svetske rvačke federacije – kao prvi na rang listi završiće 2021. godinu.

S obzirom na to da Zura trenutno boravi u Beogradu, iskoristio je priliku da dođe do naše redakcije, kako bismo mu uručili prizanje.

– Hvala mnogo na ukazanom poverenju. Počastvovan sam nagradom. Zadovoljstvo mi je što sam deo vaše istorije – rekao je Zurabi prilikom preuzimanja priznanja u redakciji „Vesti“.

Harizmatični Gruzin još jednom je, kao i onomad u oktobru, po povratku sa svetske smotre, pobrao simpatije kolega i koleginica. Baš kao i onda, osmeh mu nije silazio sa lica. Poseban prizvuk dao je i njegov simpatičan srpski, pomešan sa maternjim, gruzinskim, jezikom. Sve to zajedno učinilo je da se razgovor oduži, ali i da deo prenesemo čitaocima.

Isti kao ranije

Zura, da li se nešto promenilo u međuvremenu?

– Nije. Isti sam kao i pre tri, ili deset godina. Jedina razlika je to što sam postao evropski i svetski šampion u odnosu na neke prethodne godine. Ipak, medalje me nisu promenile. Ostao sam isti.

Da li se promenila adresa stanovanja?

– Ne još – kroz osmeh će popularni Zura. – To je u planu, ali nisam još realizovao ideju. Živeću u Beogradu, ne znam samo otkad. Trenutno sam u hotelu, treniram u Partizanu i kujem planove. Sada dobro poznajem glavni grad Srbije, već se snalazim. Navikao sam na život u prestonici, jer sam i u Gruziji živeo u glavnom gradu Tbilisiju.

Jeste li navikli i na gužve?

– Svuda je tako, to nije ništa novo. Mene ništa ne nervira, trudim se da budem smiren.

Jeste li i dalje interesantni građanima naše zemlje? Zaustavljaju vas, slikaju?

– Naravno! Ni to se nije promenilo – smeje se Datunašvili. – Na ulici, u kafiću, u hotelu… Svi žele da se slikamo.

Da li ste osetili čari noćnog života u srpskoj prestonici?

– Ljudi su i tamo želeli da se slikamo. Prilazili su, pozdravljali me i kažu „Ti si naš, Srbin“. Oduševljen sam. Letos, po povratku iz Japana, bio sam u klubu Andergraund. Sećam se da je bio vikend. Prilaze ljudi i kažu, „Ej, tebe smo gledali na Olimpijskim igrama. Šta radiš ovde?“ Bili su oduševljeni što sam njihov gost, pa su objavili na razglasu. Kasnije su me zvali da dođem na binu, da pevam… Bilo je mnogo dobro. Jedva sam uspeo da platim piće! Ljudi su prilazili, želeli da me časte. Nisam mogao da verujem.

SP prioritet

Sledeće godine vas čekaju dve odbrane titule?

– Glavni cilj nam je Svetsko prvenstvo. Želim da odbranim titulu u Beogradu. Sve je podređeno tome. Tempiramo formu za kraj septembra, odnosno početak oktobra. Nadam se da će i situacija sa koronom da bude daleko bolja, da će biti gledalaca u dvorani. Već sam se takmičio u Srbiji. U Novom Sadu sam na Evropskom prvenstvu 2017. osvojio zlato. Rvao sam se i u Beogradu, na Svetskom kupu, ali sada će biti drugačije. To će biti posebno takmičenje za mene. Naravno, bilo bi lepo da i na Evropskom prvenstvu osvojim medalju, zašto da ne zlatnu, ali neću biti razočaran ako se to ne desi. Sa stručnim štabom i savezom smo dogovorili da nam prioritet bude svetska smotra.

Trebalo je da budete i na EP 2012. u Beogradu?

– Da, tada sam bio perspektivan 20-godišnjak, selektor je želeo da putujem na EŠ. Inače sam bio drugi u državi, međutim, momak koji je bio prvi želeo je pošto poto da dođe na takmičenje. Ja sam se složio sa njim, jer ipak je u tom trenutku bio bolji od mene.

San o jednoj medalji ostaje?

– Mislite na olimpijsko zlato? Naravno! Jedva čekam Pariz. Samo da me zdravlje posluži i popeću se na najviši stepenik pobedničkog postolja na Olimpijskim igrama.

Žal za poznanstvo sa Đokovićem

Da li ste se navikli na to da ste – Srbin? Ima li razlike između našeg naroda i Gruzijaca?

– Ima razlike, ali i sličnosti. Ja sam prilagdoljiv, u svakoj sredini. Za mene nema problema. Ljudi u Srbiji su me prihvatili, vole me. Prvo sam se čudio što me toliko vole, ali sada sam srećan zbog toga.

Jeste li upoznali neke srpske sportiste, mimo rvača?

– Znam sve sportiste sa kojima sam bio u Tokiju. Nažalost, nisam imao mnogo vremena za druženje.

Da li ste upoznali i Novaka Đokovića?

– Ne – prvi put se osetilo razočaranje u Zurabijevom glasu.

Zašto?

– Novak je izgubio tog dana, kada sam ja stigao u Olimpijsko selo. Znam kako je kada izgubiš, dva puta sam bio na Olimpijskim igrama i gubio. Znam da te ništa ne zanima, ne želiš da vidiš ni čuješ bilo koga… Zato nisam ni pokušavao da stupim u kontakt sa Đokovićem. Nadam se da će biti prilike da ga upoznam.

Nisam se oženio

U Beogradu ste još koji dan… Gde ćete za praznike?

– Za Novu godinu ću biti u Gruziji, posle toga se 9. januara vraćam u Srbiju. Počinju nam pripreme. Idemo u našu staru bazu, na Belmeken u Bugarskoj. Očekuje nas mnogo težak start, Belmaken je zaista napor za sportistu. Bio sam na mnogim mestima na pripremama, sa Gruzijom sam bio na jednoj planini u Jermeniji, isto je teško kao na Belmekenu, ali čini mi se da je u Bugarskoj za nijansu gore.

Kažu da tamo nema ničega, sem tog sportskog kompleksa?

– Ima, sneg – smeje se Datunašvili. – I mnogo je hladno. Dobro, mora tako. I ove godine smo išli dva-tri puta i isplatilo se. Dva zlata i jedna bronza, dobro je.

Konstatovali smo u oktobru da ćemo vas oženiti u Srbiji?

– Ni to se nije promenilo. Nisam se oženio, nemam devojku… Ima vremena za sve.

Ipak, nešto jeste. Pričate srpski bolje?

– Trudim se. Sve je praska. Razumem sve, ali ne znam baš sve da kažem. Učim, polako. Do sledeće medalje ću pričati odlično – završava Zurabi Datunašvili u prepoznatljivom stilu – sa osmehom.

Nemaju ništa, a imaju osmeh

U prostorijama „Vesti“ Zura je mogao da vidi slike Če Gevare, Fidela Kastra…

– Bio sam na Kubi – prekida Datunašvili razgledanje.

Šta ste tamo videli?

– Mnogo se radi, za mene je bilo impresivno da ljudi koji žive na ulici nemaju ništa a imaju osmeh! Skromni, pozitivni ljudi.

Šta pamtite sa tog putovanja?

– Probali smo mohito. Cela reprezentacija je bila u istom lokalu, svi smo pili isti koktel i dobili smo alergiju. Nije bilo baš prijatno.

Još nešto?

– Kada sam bio na Kubi, sreo sam mnogo Srba, među turistima. Nema viza, pa lako može da se ode na Kubu. Ako, recimo, tri meseca ranije kupiš kartu, onda bude i povoljnije.

Na velikim takmičenjima u rvanju često smo mogli da vidimo momke iz te zemlje kako prodaju cigare?

– I opremu! Uvek je oko njih gužva. Za nas je to zanimljivo, a oni su siromašni i treba im novac. Svima bude dobro.

Svetsko zlato najdraže

U Turinom CV nalaze se tri evropska zlata, dva pod zastavom Gruzije, jednom u opremi Srbije i jedno svetsko najsjajnije odličje, za „orlove“. Tu je i srebro iz rodnog Tbilisija 2013. godine sa EŠ, dok je Zura rvao za otadžbinu, odnosno bronza sa Igara u Tokiju za srpski sport.

– Svetsko zlato mi je najdraže. Velika je stvar biti svetski prvak. Ogroman uspeh je i olimpijska bronza.

Medalja najbolji suvenir

Da li pamtite u kojim ste sve zemljama bili na takmičenjima, pripremama?

– Uh, bilo ih je mnogo, zaista.

Imate li poneku uspomenu sa svakog putovanja?

– Medalje su najbolje uspomene – opet će kroz osmeh Zurabi. – Ne kupujem suvenire, samo mami donosim magnet iz svake zemlje. Meni to ne treba.

Šljivovica kao čača

Jeste probali srpsku šljivovicu?

– Malo – kroz osmeh će Zurabi, na srpskom sa gruzijskim akcentom. – Bio sam prošle nedelje na slavi kod predsednika Rvačkog saveza Srbije, Željka Trajkovića, pa smo nazdravili. Ipak, odlučio sam se za viski, ali nije loša srpska rakija. U Gruziji imamo čaču, to je nešto slično.

Prepoznavanje

Vrlo brzo, kada smo ispraćali gosta, stigla je i potvrda da je Zurabi i dalje zanimljiv Beograđanima.

– Izvinite, izvinite – dozivao je neki gospodin.

– Da, recite – odgovorih.

– Da li je to bio onaj Gruzijac, što se takmiči za Srbiju? Tašvili?

– Datunašvili. Da, to je bio on – zaključih.

Zuru, stvarno, svi prepoznaju…

Život na Dorćolu

Kažete da već poznajete Beograd. U kom kraju biste voleli da živite?

– Na Dorćolu. Dopada mi se kako izgleda taj deo Beograda. Jednom prilikom, kada me je prijatelj vraćao iz Novog Sada, svratili smo do Dorćola, da ostavimo njegovog dedu i oduševio sam se. Voleo bih da tamo nađem stan.

Volim srpsku hranu

Kada ste u oktobru bili u našoj redakciji rekli ste da najviše volite da jedete „pleskavicu“. Da li ste u međuvremenu još nešto probali?

– Volim srpsku kuhinju, ne biram. Može pleskavica, ali može i sve drugo. Srpska hrana je ukusna.

Znao sam da ću biti najbolji

Nedavno vas je Rvačka svetska federacija proglasila najboljim rvačem na svetu za 2021. godinu, u vašoj kategoriji?

– Završio sam godinu kao prvi na svetskoj rang-listi. Evropsko i svetsko zlato, kao i olimpijska bronza bili su dovoljni za najveći broj poena.

Iza vas je završio i olimpijski pobednik Žan Belenjuk?

– Od njega sam izgubio na Olimpijskim igrama u Tokiju, u prvom kolu, a sastajali smo se i u četvrtfinalu Evropskog prvenstva. Tada sam bio bolji.

Da li ste očekivali to priznanje od FILA?

– Da – sigurno će Zura.

Novi Beograd dobro poznat

Šta ste obišli u Beogradu?

– Bio sam na Kalemegdanu, u hramu Svetog Save, obišao centar, Novi Beograd sam dobro upoznao… Nisam išao na Avalu, a slušao sam o njoj. To ću sledeći put, kada budem imao slobodno vreme.