Svaki dan smatram srećnim dok sam živ i zdrav na ovoj divnoj planeti, kaže popularni glumac Jack Dimich (Džek Dimič) kojeg zemljaci zovu po krštenom imenu Željko. Iako u Njujorku živi već skoro četvrt veka, i danas mu nedostaje reka Una uz koju je odrastao.
– Detinjstvo pamtim po ljubavi majke Bose, oca Vlatka i sestre Željane, kojom sam bio okružen tokom mog odrastanja u našoj porodičnoj kući u rodnom gradu – Bosanskoj danas Kozarskoj Dubici. Pamtim ga i po svojim drugarima – Ditku, Senku, Jasenku, Bobanu, Aganu, Muniru, Milutinu, Draganu, Jasminku, Zoranu, Miroslavu i mnogim drugima. I po divnoj zemlji Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji u kojoj sam rastao – sa neskrivenom nostalgijom za „Vesti“ priča glumac Željko Dimić, profesionalac od glave do pete.
Opčinjen letenjem
Od roditelja je, kako kaže, naučio mnogo toga još kao dete, tako mu je život u tuđini bio olakšan jer je pratio životne lekcije svog oca, koji je po struci bio automehaničar i majke domaćice.
– Da živim u toleranciji i da se sa ljudima ophodim onako kako se oni ponašaju prema meni. Da ljude prepoznajem samo po dobroti, a ne prema poreklu ili njihovom materijalnom statusu, verskoj, nacionalnoj ili bilo kojoj drugoj pripadnosti. U tome mi je pomogla i multietnička sredina u divnoj Bosni u kojoj sam rastao.
Glumac je hteo da bude još od svoje 12. godine, kada se prijavio na audiciju da igra narodnog heroja Savu Jovanovića Sirogojna u filmu „Boško Buha“ reditelja Branka Bauera. Ulogu Sirogojna je dobio drugi dečak koji je potom i postao glumac – Dragan Bjelogrlić, ali to nije pomutilo ambicije našeg sagovornika koji je znao da će kadtad ostvariti svoj glumački san.
– Uvek me je zanimalo kako je biti u „tuđim cipelama“, pa je možda i to razlog što sam se odlučio da se bavim poslom koji nama glumcima to omogućava na sceni i pred kamerom. Da nisam glumac, bio bih pilot jer sam uvek bio fasciniran letenjem, a letenja se plašim što mi ni danas nije jasno. Jer, kako to da imam dete u sebi koje mašta o letenju i time je opčinjen, a odrastao čovek u njemu se plaši istog – pita se Željko, kojem se iako nije uspeo da upiše Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, ipak posrećilo da se bavi onim što je najviše želeo.
Nakon odlaska iz SFRJ, radio je sve što je morao da bi opstao u zemljama u kojima je boravio. Pre Amerike, živeo je u Švedskoj i Pragu.
– Radio sam u ugostiteljstvu, građevinarstvu, kao šofer. Da ne nabrajam šta sve jer je spisak dugačak. Naravno, trudio sam se da sve to što radim ne dolazi u sukob sa zakonom.
A onda je upisao čuveni institut za glumu – „Lee Strasberg“, koji je iz korena promenio njegov život.
– Imao sam sreće da radim sa jednim od najboljih profesora, pored ostalih, koji me je i primio na klasu, Majklom Margotom. Ako išta znam o ovom teškom glumačkom zanatu, najmanje pola od toga dugujem njemu i ostalim profesorima pod čijom sam palicom studirao četiri godine – priča Dimić, koji je bio najstariji u svojoj klasi.
Snima na četiri jezika
Jedan od moderatora mu je bio čuveni Al Paćino od kojeg je, kako je rekao u jednom od svojih intervjua, naučio da što si veći i priznatiji kao glumac, to se ljudskije i prisnije ponašaš prema kolegama koji se tek bore za poziciju koju ti imaš.
Željkova karijera započinje još za vreme studija kada je dobio glavnu ulogu u predstavi „Rats“ („Pacovi“) Izraela Horovica. Diplomirao je sa naslovnom ulogom u „Ričardu Trećem“ 2001. Njegov talenat je brzo zapažen pa je dobio uloge u prestižnim TV serijama: „Red i zakon“, „Havaji 5-0“, „Kasl“, „Odstrel“, „Lilihamer“, „CSI“, „Elementarno“, „Startap“, „Crna lista“, „Brain Dead“… Snimao je i filmove: „Havana darkness“ i „Iron Cross“. Danas iza sebe ima već više od 80 uloga na filmu, televiziji i pozorištu na četiri jezika i četiri dijalekta na engleskom jeziku. Iako je često radio sa svetski poznatim glumcima, on ističe da mu nečije ime i popularnost nikada nisu bili bitni, da sve poštuje bez obzira ko su.
– Podjednako volim i film i pozorište. Sve su mi uloge drage, inače ih ne bih radio – kaže Dimić, ali jednoj ipak daje posebno mesto u svojoj karijeri.
To je uloga Nikole Tesle koju je igrao čak dva puta.
– Prvi put sam igrao lik Nikole Tesle 2013. godine u St. Marks teatru na Off Broadnjadž -u u Njujorku, a drugi put u dugometražnom dokumentarnom filmu „Teslin narod“ našeg reditelja Željka Mirkovića. U oba slučaja, pristup liku je bio veoma zahtevan, jedino se način rada razlikovao jer su uslovi i okolnosti u pozorištu drugačiji od onih na filmskom setu.
Po njegovim rečima, najveća vrednost filma „Teslin narod“, koji je nedavno dobio kandidaturu za Oskara 2020, čine eminentni predstavnici našeg naroda o kojima ovo ostvarenje govori.
– To je dokumentovana priča o njihovom talentu, radu i uspehu koji su postigli u Americi – objašnjava Željko Dimić, koji o planovima za budućnost kratko kaže:
– Jedino želim da svaki dan budem bolji čovek i bolji glumac do kraja svog boravka na ovoj čudesnoj planeti.
Često u rodnom gradu
– Održavam kontakt i družim se sa svim dobrim ljudima bez obzira ko su i odakle potiču. Svoj rodni grad Bosansku, odnosno Kozarsku Dubicu posećujem često jer tamo žive moji dragi roditelji, dragi ljudi iz detinjstva i uspomene koje sam ostavio – kaže Željko Dimić.
Bez granica
Za glumca koji nije sa engleskog govornog područja, najveća prepreka u karijeri jeste jezik. On je tu preponu sa akcentom preskočio upornim i vrednim vežbanjem, tako da danas za njega ne postoje granice u glumačkom poslu. Ipak, jednom prilikom je rekao da mu je najdraže kada glumi na svom maternjem jeziku.
Prva predstava koja mu je pružila tu šansu bio je komad „Emigranti“ koji je radio u tandemu sa Žarkom Lauševićem.
