Masni paket pomoći građanima i privredi u Nemačkoj poterao je vodu na usta evropskim partnerima. Mnogi hoće da se EU opet zajednički zaduži, ali Berlin na to ne sme da pristane, komentariše Bernd Rigert za Dojče vele.
Dugo je zaduživanje i vraćanje pozajmica bila stvar pojedinih članica EU – a onda je došla korona. Nemačka, to jest bivša kancelarka Angela Merkel, tada je napravila zaokret u fiskalnoj politici.
Do tada je Berlin odbijao zajedničko evropsko zaduživanje, ali je silina krize dovela do promene stava.
Fond za suzbijanje ekonomskih posledica pandemije težak je 750 milijardi evra bespovratnih sredstava ili povoljnih kredita. Još niko ne može da garantuje da li će te silne pare imati željeni efekat i da li će EU ikada vratiti dugove, kako su obećavali Merkel i drugi.
Strah od kolapsa evropske industrije
Obećali su i da će zajednički dugovi – za koje mahom garantuju bogatije članice Unije – ostati izuzetak. Ali, evo gde sve više članica kao i dva evropska komesara na sastanku evropskih ministara finansija u Luksemburgu traži „evropsku solidarnost“ i u aktuelnoj energetskoj krizi. Drugim rečima, opet hoće zajedničko zaduživanje.
Prisutna je panika da bi energetska kriza koju je Rusija izazvala mogla da znači kolaps evropske industrije.
Jako zadužene države znaju da nemaju fiskalnog prostora da zaštite firme i građane – dakle birače – od galopirajućih cena. Umesto da štede, traže nove izvore energenata ili barem pripreme narod na teška vremena, oni se žovijalno okreću EU, to jest finansijski potentnim državama. Dakle, pre svih Nemačkoj.
Energetska kriza – dublja, skuplja i trajaće duže od korone
Doduše, povoda im je dao nemački ministar finansija Kristijan Lindner koji je prošle sedmice zajedno sa kancelarom Olafom Šolcom najavio kišobran protiv visokih cena energenata težak 200 milijardi evra. Za toliko će se Nemačka zadužiti.
Liberal Lindner je na to pristao uprkos dosadašnjim zaklinjanjima da sa njim neće biti novih dugova. Evropskim susedima ide voda na usta od tog masnog paketa kojim će se subvencionisati cena energenata. Neki već kažu da je Nemačka mogla da se isprsi i za neki evropski finansijski kišobran.
Ali, to bi bilo pogrešno. Energetska kriza ne može se porediti sa koronom jer je dublja, skuplja i trajaće duže.
Korona i lokdaun su doneli kratkotrajni prestanak potražnje ili prekid lanaca isporuka, ali to sve prolazi. A manjak energenata je ekstremno skup i potrajaće čak i kad Vladimir Putin, nadajmo se, izgubi rat u Ukrajini.
Recesija će svakog koštati blagostanja i životnog standarda
Za razliku od korone, ovde nijedna država niti EU neće moći da zaštite građane od drastičnih posledica recesije koju izaziva Putin. Ona će svakog koštati blagostanja i životnog standarda.
Ministri finansija EU obećavali su jedni drugima da će dogovarati mere i da neće subvencionisati sopstvene ekonomije tako da to poremeti konkurenciju. Ali, to su prazne reči. U ovoj krizi svako ima samo sebe.
Bezobrazluk je što onda evropske – to jest nemačke – pare traže baš buduća desničarska premijerka Italija Đorđa Meloni i autokrata Viktor Orban. Italija je odavno pripremila sopstvene pakete pomoći i dobija čak 200 milijardi evra iz korona-fonda. Mađarska još nabavlja jeftini gas i naftu iz Rusije i podriva sankcije. Putinov ortak Orban nije zaslužio da dobije nijedan cent u ovoj krizi.
Ekonomska kriza će se zaoštriti narednih meseci ukoliko se nastavi sumanuti rat Rusije protiv Ukrajine. Pojačaće se i pritisak na nemačkog ministra finansija da pristane na novo evropsko zaduživanje sa nepoznatim posledicama.
Umesto toga, evropskim vladama bi bilo pametnije da zajednički nastupaju pri kupovini energenata, a ne da se na podivljalom tržištu nadmeću ko će platiti više. Trebalo bi i da se zajedno pobrinu da evropske firme ne prave ekstraprofit na krizi i da te pare dele. To bi bila evropska solidarnost.
Umesto toga, lakše je pozivati Nemačku da otvori buđelar za druge – ali to sada nije od pomoći, zaključuje Bernd Rigert za DW.
