Sa nepunih 17 godina debitovao je za reprezentaciju Srbije i bio najveći golmanski talenat u Evropi.
Strahinji Miliću stručnjaci su predviđali blistavu karijeru, govorili da je naslednik Arpada Šterbika i da će ga rukometni svet zapamtiti. Popularni Džambo je uspešno krenuo, odličnim odbranama gradio ime i stigao do Vardara. Sa skopskim timom, gde je proveo sedam godina, osvojio je Ligu šampiona, a onda u leto 2018. iznenada se rastao s ovim klubom i rukometnim terenom. Sjajni čuvar mreže je posle dve godine pauze i borbe sa kilogramima odlučio da se vrati sportu. Milić je prekinuo prevremenu „penziju“, a za novi početak izabrao je Partizan, klub u kome je stekao igračku afirmaciju.
– Došao sam na poziv trenera Nenada Maksića. Crno-belima je potreban iskusan golman, ja sam poželeo da se vratim na teren. Posle dugog odsustva ponovo sam na treninzima, što će mi dobro doći da malo sredim liniju. Pošto imam obaveze u firmi gde sam sa svojom braćom većinski vlasnik, za sada treniram kad mogu. Radimo u grupama zbog trenutne situacije i čekamo da vidimo šta će dalje da se dešava, kada su dvoranski sportovi u pitanju. Vratio sam se iz ljubavi prema rukometu, a videćemo šta će biti dalje – priča Strahinja Milić za „Vesti“.
„Višak“ se već istopio
Na konstataciju da se na njemu ne vidi da ima viška kilograma, Džambo kaže:
– U jednom momentu imao sam neverovatnih 216 kilograma. Sada imam manje, ali moraću još da se stešem. Mada meni kilaža ne smeta da dobro branim. U Vardaru sam imao odlične odbrane s težinom od 174 kg, a najbolje branim kada imam 130. To su potvrdili svi zvanični parametri, u odnosu na moju visinu i konstituciju. Iako nisam dugo branio, imao sam ponude iz Mađarske i Francuske, ali nisam mogao da ih prihvatim zbog privatnog posla koji sam započeo, a to mi je prioritet.
Milić je mlad otišao iz Partizana u danski Silkeborg, ali posle dve sezone povredio je koleno:
– Imao sam tešku povredu i posle tri operacije oporavljao se godinu dana. U tom periodu sam odbio odličnu ponudu Celjana. Iako samo bio povređen, nudili su mi neverovatan ugovor. Posle oporavka ponovo sam došao među crno-bele, mada sam bio na probi u Gumersbahu kod našeg trenera Seada Hasanefendića. Hteli su da me angažuju, ali nisam potpisao ugovor.
Da li je istina da ste iz Vardara otišli jer niste želeli da smršate i dovedete kilažu u red?
– Bila je to neka vrsta ultimatuma od strane španskog stručnjaka Raula Gonzalesa. Bio sam malo tvrdoglav i preterao sam s težinom. Međutim, nisu samo kilogrami presudni. Bilo je i drugih problema. Raul se odmah po dolasku u klub zakačio za mene, ne znam iz kojih razloga. Uvek mi je tražio mane, dok ga vrline nisu interesovale. Moja greška je što sam na pripreme došao sa 157 kg, a ne sa potrebnih 135. Čak sam bio teži nego kada je sezona završena. Kažnjen sam i zabranjeno mi je da treniram sa prvim timom. Od tog trenutka Gonzales me je uzeo na zub, a jedan od razloga jeste i što je hteo da dovede svog golmana.
Karačić imao sličnu sudbinu
Za vreme suspenzije počeli ste da trenirte sa drugim timom Vardara?
– Radio sam sa drugom postavom, kod trenera Pepija Manaskova. On je stara jugoslovenska škola i treninzi su mnogo naporni i žestoki. Osim redovnih rukometnih treninga, ujutro sam radio u teratni dva sata. Kupio sam i bicikl sa kojim sam odlazio na treninge i gde god sam išao, prevoz mi je bio dvotočkaš. Tada sam se zainatio da smršam. Uspeo sam da za dva i po meseca dođem do potrebne kilaže. Imao sam 131 kilogram. Međutim, trener je ponovo izneo neke nove zahteve. Iako sam imao izvanredne parametre, tražio je da smršam još osam kilograma. Nisam prihvatio to što je Raul tražio i rastao sam se s klubom. Suština je da nisam bio dovoljno mentalno jak u tom trenutku i otišao sam.
Sličnu sudbinu imao je vaš najbolji prijatelj u Vardaru, hrvatski reprezentativac Igor Karačić, a zatim je bio glavna poluga u osvajanju trofeja:
– Igor i ja smo kao braća, bili smo nerazdvojni. On se takođe neko vreme mučio u Vardaru, a na kraju je bio najkorisniji igrač Lige šampiona. Uspeo je sve muški da izdrži, pokazao je karakter i veliku mentalnu snagu, za razliku od mene. Nisam želeo da istrpim neke stvari. Učinio sam to što sam učinio, kad to gledam iz današnje perspektive, možda sam napravio veliku grešku.
S Vardarom ste osvojili prvi trofej u Ligi šampiona. Žalite li za drugom titulom?
– Ne treba žaliti za onim što se nije desilo. Jedino za čim mogu da žalim jeste što nisam bio umeren u nekim stvarima. Onda bi moja karijera išla u potpuno drugom smeru. Drago mi je zbog momaka, posebno zbog Karačića, koji je proglašen za najkorisnijeg igrača. Pružio sam im podršku s tribina u Segedinu. Odradili su zaista vrhunski posao u trenutku kada je klub finansijski vrlo loše stajao. U Skoplju, a posebno u Vardaru, imam mnogo prijatelja i želim im mnogo sreće. Nadam se da će uskoro biti prilike da se vidim sa njima, posebno s kapitenom Stoilovim, koji je nedavno postao otac. On je pravi „princ Skoplja“ i moj prijatelj zauvek.
U tandemu s uzorom
Koliko vam je značio rad sa Arpadom Šterbikom?
– Ostvario mi se san da branim u tandemu sa svojim uzorom. Na neki način sam imao uticaja kada su ga dovodili u klub, pošto je i moja želja bila da to bude Šterbik. Mnogo sam naučio od njega, ne samo na terenu, već i van njega, pre svega, da se uvek treba boriti za sebe i ne pružati šansu rivalu.
Da li su španski treneri trenutno najbolji na svetu?
– U ovom trenutku nemaju konkurenciju. Gonzales je fenomenalan trener, bez obzira na to što sam s njim u lošim odnosima, ali kao stručnjak je odličan. Španci su u prednosti posebno u odnosu na srpske trenere i čitav region, pošto mnogo rade na taktici. Mi smo i dalje dvadesetak godina iza njih. Treneri ne žele da uče i napreduju. Osim Vladana Matića i Alema Toskića u Mađarskoj, nemamo trenera u ozbiljnoj i jakoj ligi. Tu još treba dodati Veselina Vujovića, koji jedini ima rezultate, a mnogi ga osporavaju.
Došlo je vreme da učimo od Španaca?
– Španski sistem je trenutno veoma uspešan i daje rezultate, kao svojevremeno jugoslovenska rukometna škola, potom švedska, pa francuska. Sadašnjeg selektora Srbije Tonija Đeronu ne poznajem lično, ali sam siguran da je daleko ispred svih naših stručnjaka – zaključuje Milić.
Dejvis poželeo sreću
Sa tadašnjim pomoćnikom u Vardaru Davidom Dejvisom, takođe Špancem, Milić i danas ima odličnu saradnju. Sadašnji trener Vesprema bio je kandidat za selektora Srbije i o srpskom golmanu ima visoko mišljenje.
– Dejvis je odličan čovek i trener. Zvao me je pre nekoliko dana i poželeo mi je srećan povratak na rukometni teren – kaže Džambo.
Odbio ponudu iz NFL!
Iako korpulentan, Milić je za svoju težinu i visinu izuzetno brz i spretan. Zbog toga je dobio ponudu da ode u SAD i igra američki fudbal u profesionalnoj NFL ligi.
– Dok sam radio u teretani, prišao mi je čovek i iznenadio me ponudom. Rekao je da zna ko sam i da mi garantuje da bi mogao da se izborim za mesto u nekom od NFL timova. On radi na koledžu sa budućim ragbistima. Kazao je da brzinske sposobnosti, koje posedujem, Amerikanci godinama pokušavaju da razviju kod igrača. Ponuda je bila interesantna, ali sam je odbio. Nisam mogao da ostavim porodicu i posao koji sam započeo – objašnjava Džambo.
Sinovima ne bih preporučio rukomet
Milić sa suprugom Jovanom ima dva sina. Andrea ima šest, a Lazar tri godine. Stariji pokazuje interesovanje za sport, za razliku od mlađeg brata, koji sebe još ne vidi u tome:
– Andrea ima sportske predispozicije, s dve godine odlično je vozio rolere i bicikl. Počeo je da trenira hokej, ali pošto je izuzetno visok za svoje godine prešao je na košarku. Sada je sve to malo usporeno zbog korone, pa trenutno nema treninge. Neka trenira šta god želi, samo rukomet mu ne bih preporučio.
Danski sistem
Dok je branio u danskom Silkeborgu, Milić je imao priliku da vidi neobičan sistem kako se deca animiraju za bavljenje sportom:
– Oni tamo rade sve kroz igru i zabavu, da bi deca bila opuštena. Imaju rad sa psiholozima i obavezno sve bazične sportove. Do 12. godine treniraju četiri sporta, a onda do 16. ostaju na dva, koja im najviše odgovaraju. Kada treneri izvrše selekciju onda deca ostaju u sportu u kome pokazuju najbolje rezultate.
Bojinović primer vrhunskog igrača
Strahinja je u karijeri igrao s mnogim vrhunskim rukometašima. Koga bi Milić izdvojio kao najboljeg?
– Bilo je mnogo odličnih. U reprezentaciji Srbije to je Mladen Bojinović. Njega zaista mnogo cenim. On rukomet igra glavom, tako brzo misli, da protivnik nema vremena da odreaguje u odbrani. U Vardaru sam bio s Ivanom Čupićem koji je fantastičan igrač, mada, kad ga pogledate, ne deluje tako. Još jedan hrvatski reprezentativac, Blaženko Lacković, ostavio je sjajan utisak na mene. Odličan rukometaš, gospodin na terenu i van njega.
Otišao bih sa priprema i da nije bilo incidenta
Milić je bio član reprezentacije Srbije 2014. kad ga je tadašnji selektor Dejan Perić izbacio iz državnog tima. Kao razlog takve odluke naveo je pijanstvo:
– Otišao bih iz reprezentacije samoinicijativno i da nije bilo tog incidenta. Neke stvari o kojima sam pričao sa selektorom Perićem nisu ispoštovane. Otišao sam na piće, popio nekoliko piva, a onda krenuo da pokupim svoje stvari i napustim hotel i reprezentaciju. Međutim, pojavila se doping kontrola. Tako je otkriveno da sam hteo da napustim ekipu i da sam pio pivo.
Strahinja ne beži od odgovornosti:
– Svakako da snosim krivicu za ono što sam uradio, ali bilo je mnogo gorih stvari o kojima se ćutalo, a opleli su po meni. Nije sve moralo da ispadne tako. Ponovo sam se vratio u državni tim u kvalifikacijama za EP u Hrvatskoj. Dvoboj protiv Rumunije bio je za sada poslednji u dresu „orlova“.
