U najtežim vremenima, kada već ni hrišćanska Evropa nije bila u stanju da zaustavi turska nadiranja, Đurađ Branković je prkosno podigao najveće utvrđenje na Dunavu, u Smederevu.
Od propasti srpskog carstva nije bilo veće srpske države od obnovljene Đurđeve despotovine koja se prostirala od Dunava do Jadrana. Za njega istoričari tvrde da je bio poslednji veliki Srbin srednjeg veka.
Kćer njegova Mara beše turska carica, ali je ostala hrišćanka, veliki ktitor i još veći zaštitnik hrišćana.
Na Đurđevog oca Vuka Brankovića pala je najveća kletva za navodnu izdaju na Kosovu, a na njegovu suprugu Jerinu, grčkog roda, čak i prokletstvo u srpskom predanju.
Pa i pored toga, upravo njihov sin Stefan Slepi, supruga mu Angelina i deca im Đurđe i Jovan postadoše svetitelji loze Brankovića. Četvoro svetitelja Brankovića proslavlja i danas Srpska pravoslavna crkva.
Potiču od Mladena, župana pod kraljem Milutinom i vojvode pod kraljem Stefanom Dečanskim. Mladen je upravljao Trebinjem i Dračevicom, stekavši znatan ugled već u prvoj polovini 14. veka.
Sin njegov Branko, kao sevastokrator (zapovednik nad odredom carske vojske), postade namesnik cara Dušana u Ohridu. Ponevši titulu sevastokratora, koju su uobičajeno vladari dodeljivali srodnicima, što ukazuje i na njegovu rodbinsku vezu sa Nemanjićima, od imena sevastokratora Branka su njegovi potomci prozvani Brankovićima.
Od njega, dakle, počinje da se grana rodoslovno stablo Brankovića koje, kao prve, beleži njegove sinove Nikolu-Radonju, Grgura i Vuka.
Izgleda da je, njemu najstarijem, bilo namenjeno da se kao plemić od ugledna roda svrsta među velmože i upravljače državom. Na to je ukazivala i njegova ženidba s Jelenom, sestrom despota Uglješe i kralja Vukašina Mrnjavčevića.
Ali, porodična trgedija, smrt supruge i dve kćeri, verovatno od kuge, usloviše da se zaputi sasvim drugim pravcem. Zamonašio se, u zadužbini Nemanjića, Hilandaru, na Svetoj gori.
Ugledan i bogat, bogato je darivao manastir Kutlumuš. Pa i više od toga. On beše taj koji je, kao ktitor, iz temelja obnovio svetogorski manastir Svetog Pavla, koga su Srbi držali kao svoj i zadužbinu Brankovića tokom dva veka.
|
Musu potukao do nogu
Prema ovim unucima čestitoga kneza Lazara – ni najstarijem Grguru, ni najmlađem, koji je nosio dedovo ime, sudbina nije bila milostiva. Od trojice braće ostao je tako samo srednji, Đurađ Branković, da se bori za despotovanu i da njome vlada tokom tri poslednje decenije njenog postojanja. Na despotskom tronu bio je od 1427. do 1456. godine. Uprkos svemu, uspeo je da uzdigne i sebe i državu. Godine 1402. i on beše Bajazitov vazal i kao takav učesnik bitke kod Angore, ali je već 1413. do nogu potukao Bajazitovog naslednika sultana Musu kod Vitoše. Uskoro se oženio Jerinom (Irinom), iz solunske grane vizantijske carske kuće Kantakuzina. Izrodili su šestoro dece: sinove Todora, Grgura, Stefana i Lazara, i kćeri Maru i Kantakuzinu. |
Polazilo mu je za rukom da bude veliki darodavac i ktitor na Svetoj gori, jer ga je u tome pomagao i najmlađi mu brat Vuk Branković, već tada značajan oblasni gospodar.
Iz prestonice u Prištini Vuk Branković je upravljao oblašću na Kosovu, u Polimlju i na Pešteru. Gospodario je značajnim gradovima kao što su bili Prizren, Brskovo, Peć, Sjenica, Zvečan, Trepča, Vučitrn i Skoplje i, svakako rudnicima bogatim srebrom, veoma cenjenim i skupocenim u srednjem veku.
Onda kada se oženio Marom, najstarijom kćerkom kneza Lazara, stekao je u tom političkom braku i tasta vladara od kojeg se očekivalo da bude obnovitelj propalog srpskog carstva.
Na njegovom liku narodno predanje, a i neki istoričari, ostaviše najveću sramotu za izdaju u bici na Kosovu. Istina je da on beše najveći među velikašima koji posle boja ostade živ; i istina je da se posle nesreće u kojoj je izgibe cela jedna generacija, vojska koju je on predvodio najmanje stradala.
Možda mu se ni to ne bi toliko zameralo kao što mu je zamereno da se u sveopštoj srpskoj nesreći jedino on i okoristio. Od pohlepe do izdaje, smatralo je narodno predanje, samo je mali iskorak.
I raširio se toliko da su ga Dubrovčani s kojima je uspostavio veliku trgovinu, primali raširenih ruku, baš kao što su i njegovo veliko blago čuvali u svojoj blagajni.
I Venecijanci, Mlečani, iz istih razloga su ga uvažavali, pa mu čak dadoše i svoje građanstvo, s naslednim pravom da ga može preneti i na potomke.
S Turcima je imao manje sreće. Protiv njih je i ratovao i paktirao, bio im i neprijatelj i vazal, a u njihovoj tamnici, pod mračnim okolnostima, rastao se od života 6. oktobra 1397. godine. NJegovo telo izmolio je njegov brat, upravitelj manastira Svetog Pavla, pa ga sahranio u tom manastiru na Svetoj gori ili u Hilandaru.
Ostavio je iza sebe trojicu sinova – Grgura, Đurđa i Lazara, koje je izrodio sa suprugom Marom, kćerkom kneza Lazara.
