Stvorio sam svoj klan

Hteo je da bude pilot, a postao je glumac. Svetlook, visok 1,92 m, umesto da budi balkanske lepotice, Milorad Mandić, poznatiji kao Manda, u više od 270 epizoda serije "Bajke za laku noć" na nacionalnoj televiziji, uspavljivao je njihovu decu. "S one strane duge" koju je vodio šest punih godina i "Više od igre" učinile su ga nacionalnim dečjim junakom.

Debitovao je u filmu "Već viđeno". Igrao je šerete i spadala, komične i tužne likove. U "Tri palme za dve bitange i ribicu" je glumio slikara, u "Ringe Raja" popa, seljaka Radovana u "Mrtav ladan", šumara u "Točkovima". Šišali su ga do glave u "Kupi mi Eliota", a u "Apsolutnih sto" je igrao kriminalca.

Stalni je član pozorišta "Boško Buha". Nekada je imao po 35, 40 predstava mesečno, nekad i dve u jednom danu. Dok je snimao "Ivkovu slavu", igrao je i u pozorištu, a u međuvremenu je započelo snimanje serije "Dangube". Glumio je i u "Ranama", "Ratu uživo"… I u "Lepa sela lepo gore." Dete sa beogradskog asfalta, među narod je ušao i kao Milašin u seriji "Selo gori, a baba se češlja".

Predsednik u šatoru
 

Ekipu je na snimanju posetio i predsednik Srbije Boris Tadić.
 

– Gospodin Tadić je pre svega nama, kao ekipi, učinio jednu veliku čast i zadovoljstvo. Ipak je to vrlo retko da predsednik svih Srba dođe u jedno selo, negde u Srbiji, i

zajedno sa nama provede ne 15 minuta, ne pola sata, nego čak puna četiri sata u razgovoru, druženju. Bilo je jako hladno. Mi ne možemo onaj šatorčić da zagrejemo, nemamo čime da ga zagrejemo, šta da radimo. Sedeo je, smrzavao se sa nama, ali mu je bilo lepo. I nama je bilo lepo što je uživao u našem društvu. E, sad, pošto smo postali takvi kakvi jesmo, odmah su tu komentari, pre svega stranački, pa se više obraća pažnja na to gde je predsednik Tadić proveo četiri sata, da li je možda nešto popio. Ja sam u šali govorio: "Gospodine predsedniče, daleko smo od stadiona, možete slobodno ako hoćete nešto da popijete". Ma, stvarno, to su takve budalaštine, ne mogu da verujem! Neko ima vremena i za to. Mi moramo da radimo. Ali nijedna od ovih medijskih kuća koje su tako dobro obaveštene nije komentarisala da ta serija zaista zaslužuje takvu jednu posetu. Evo, već četvrtu sezonu to je najgledanija serija.

San o biciklu

– Rođen sam na Dušanovcu. Moji su bili podstanari kod sada pokojne baba Mare. Ona me je gledala kao svoje unuče. Sve mi je bilo dozvoljeno. Izvoljevao sam i mogao da radim šta god mi je palo na pamet tih prvih godina odrastanja. Preselili smo se na Novi

Beograd, kod Fontane. Taj kraj zovem Košutnjak s one strane reke. Zaista smo potpuno bezbrižno uživali u tom našem odrastanju, u detinjstvu. Bili smo u kraju, nigde nismo mrdali, veliko je društvo bilo, puno dece u zgradama. Svi smo se znali. Družili smo se, što na fudbalu, što na košarci, što na drugim sportovima i u školi. U to vreme u vrtiće je išao jako mali broj dece. Uglavnom su to bili oficiri, nešto malo pilota, stjuardesa, policajaca. Većini dece očevi su radili, a majke su bile domaćice. Starale su se o deci, porodici, prale, kuvale, peglale, krpile kraj s krajem. Ja ni dan-danas ne umem sebi da objasnim tu matematiku kojom su uspevale platu da rastegnu na 30 ili 31 dan. Imali smo skromne zahteve. Nije bilo takmičenja u oblačenju. Bilo je putovanja. Tada je naš pasoš važio za jedan od najvrednijih na planeti. Bilo je važno biti čovek, drugar, prijatelj. Postojala je omladinska zadruga. Nije nam bilo teško da na takav način dođemo do džeparca, a svoja skromna letovanja koja su trajala čak i po mesec dana plaćali smo od tih radova na raznim stranama.

– Imao sam sreću da rastem u porodici u kojoj je bilo troje dece. Ja najstariji, sestra mlađa godinu dana, pa brat mlađi deset godina. Još sam bio u osnovnoj školi kad sam počeo da treniram za Partizan na Kalemegdanu, naravno. Bio sam odličan i vrlo dobar đak kao većina nas koji su se, eto, na taj način, kako smo smatrali, oduživali svojim roditeljima za svu brigu, pažnju, nežnost, izdržavanje. Bili smo osuđeni na maštu, jer onda nije bilo igračaka kao danas. Veliki luksuz je bio kupovina bicikla. Ja sam imao tricikl, na tri točka, pamte ga ove starije generacije. Pa se taj tricikl delio, jedan krug ja, jedan krug sestra, komšija, pa opet ja. Svi se lepo provozamo i uživamo.

Farmerke sa pijace

– Otac moj je bio blage naravi, iako vojno lice. Vrlo požrtvovano je radio svoj posao i nikada za sve vreme svoje službe nije zakasnio na posao ni jedan jedini minut. Jednom mu se desilo da zakasni na autobus, pa je taksijem jurio za njim tamo negde do Zemuna dok ga nije stigao. Nikada nije imao dan bolovanja. Majka nas je naučila da se taj očev dinar vrlo poštuje. Znalo se vreme kad otac dolazi s posla. Znači, u tri i pet on je tu, na vratima, mi deca sva u deset do tri smo već u kući, peru se ruke, ručak je spreman, samo se čeka tata. Tatu dočekamo, izljubimo, on skine uniformu, presvuče se, sredi, sedne za sto i svi ručamo. Izgubio se taj kult porodičnog ručka i osećaj pripadnosti koji deca ovih novih generacija nemaju.

– Slave su bile retkost. Pošto je mom ocu uniforma određivala život, pa i nama, porodicama, slave su bile samo na selu. Ja sam imao tu sreću da sam imao baku koja je živela na selu i ujaka, ujnu i dva brata i dve sestre od ujaka. Otići tamo kad je Stepanjdan, to je za mene bilo kao svadba. Nismo znali za Uskrs. U crkvu se nije išlo, ali kad se majka vraćala iz sela uoči Uskrsa, donosila je šarana jaja i to je za nas bilo kao izložba nekog čuda.

– Vrlo je lako bilo živeti u tom skromnom svetu u kom sam odrastao. Sve to što smo imali vrlo dugo smo čuvali, nosili, patike, pantalone, farmerke da ne pominjem, to nije postojalo. Pojavile su se kad sam krenuo u sedmi razred. A dok se nisu pojavile na pijaci, nije bilo para da ih kupimo.

– Potpuno je besmisleno na nekim veštačkim temeljima održavati brak. Kao svakom normalnom čoveku, razvod mi je bio jako bolan. Ali moja deca iz oba braka Marko, Marija, Andrija i Filip funkcionišu kao četiri musketara, kao da su svi istog dana rođeni, bez obzira što Marko ima 20, Andrija tri i po godine, Marija 17, a Filip će napuniti 15. Najmlađi Andrija je svima velika zabava i radost. Zasluga u dobroj meri pripada mojoj sadašnjoj supruzi Anastasiji. Da nije takva, verovatno ne bismo bili zajedno.

– Anjin i moj sin Andrija je čest gost i kod Sonje, moje bivše žene. Ona ga voli kao svoje dete. Odlaze u šetnju, u park, spava kod njih, deca moja dolaze ovamo, kod nas, družimo se, izlazimo svi zajedno. To su sad neke stvari koje ne može nijedan časopis da objavi jer, kako da kažem, izgleda kao naučna fantastika, kao nemoguće. Običaj je, ne kod nas, u svetu, ljudi se posvađaju, raskantaju, više nisu zajedno, ne mogu očima da se vide, tamo su i ti bračni ugovori, strogo određeno kome šta pripada i marš za sva vremena. Ma, ne. Moja bivša supruga nije radila.

– Nemam nijednu napisanu reč scenarija za emisije koje sam radio za decu, a kamoli da u životu nekom naređujem: e, sad, ti ćeš ovo, a ti ćeš da uradiš ono. Nas prosto život vozi. Ne treba mi ničija reklama. Nisam tražio reklamu ni kada sam počeo da se bavim ovim poslom, da me neko gura. Sam sam napravio ime, prezime i nadimak. Sad i Marka zovu Manda, pa i Filipa zovu tako. E, to je moj klan! Ne kajem ni zbog jednog svog poteza u životu. Sve što sam napravio za ovih 48 godina bilo je zato što sam u to verovao.