Kažu da većina slikara ceo život slika jednu istu sliku ili je u potrazi za onom savršenom. Slikarka Branka Mraović savršenstvo pronalazi u nestvarnoj plavoj boji koja dominira na gotovo svim njenim platnima.
– Poput daška vetra, kroz paukovu mrežu ja prolazim kroz sliku: žena nestaje i ostajem sam u pejzažu praistorije okružen semenjem rajskog voća… Ja malen i zastrašen čovek ptičjeg glasa stojim po strani i gledam pticu kako seda na rame ženi, a iza njih pada senka u liku krsta koji su napravili oni čijim sam jezikom do nedavno govorio – govorio je Dragomir Ivković na otvaranju izložbe slika Branke Mraović „Sanjam do slobode“ u Vrginmostu, davne 1992.
– Bila je to prva izložba u ratnim uslovima i meni najdraža – priseća se Branka, među Krajišnicima uvek i svuda omiljena slikarka.
Dragomir je tada bio student, a posle ratne epopeje devedesetih, sada je negde u rasejanju. Kažu, u Kanadi. Slikarka o čijem delu je tako nadahnuto govorio pre više od četvrt veka, dom je svila u malenom ravničarskom mestu Popinci. I gde god da je – u rodnoj Boki Kotorskoj, na Kordunu, odakle je njen pokojni suprug Janko, Splitu, Zagrebu, Beogradu, ili sada u ravnoj Vojvodini, gde su je doveli rat i izbeglički status, ona traži i pronalazi dobro u ljudima i lepotu u prirodi.
Radost crtanja
Od 1983, kada je počela da izlaže po „nalogu“ pokojnog dr Save Popovića, beogradskog doktora slikarstva i istorije umetnosti, Branka je imala 20-ak izložbi na prostoru bivše Jugoslavije. Naslikala je oko 7.000 slika u ulju i ko zna koliko crteža.
Dvadeset sedam godina od prve izložbe, zatičemo je u Popincima, gde živi sa sinom Boškom. I ovde, kao što je to radila u Beogradu, podučava decu slikanju i veštinama u radu s bojama. Ovog proleća učestvovala je na Krajiškom likovnom salonu. Planira još nekoliko izložbi. Svakodnevno slika, jer „bez kista ne može“.
– Oko sebe sam uvek okupljala mlade slikare – govori nam dok rukom pokazuje na još neosušeni rad devojčice koja je samo jednog dana došla i počela da crta.
Na pitanje šta sada radi, odgovara da slika suncokrete, božure, ali naglašava da uvek, a ne trenutno, slika – plave Eve.
– To su „moje plave žene“. Čak su i većina portreta koje radim plavi, ako se složi onaj koga slikam. Naravno, slikam prirodu, jer je to nešto najčudesnije u ovom našem svakakvom svetu.
Plava Eva je za slikarku žena večna, ona koja nikada ne gubi ništa od svoje čistote i lepote. Ne mora da bude lepa po nečijim standardima u klasičnom smislu, jer svaka žena jednostavno nosi unutrašnju privlačnost. Otkriva nam da je plavu boju ponela kao dete iz rodnog Kotora.
– Plavo je boja mog života, impresija iz detinjstva. Boka je oivičena planinama, dole more – gore nebo. Sve je plavo, osim belih stena. Čak i kada sam se preselila u „zeleno“, mesta gde je dominirala šuma, videla sam plavo. Plavo je neki beskraj, ono nedokučivo i dokučivo – priča.
Zaljubljena u Kordun
– Slikarstvo, kao i svaka umetnost su tu da čoveka oplemene. I onoga ko stvara, i onoga ko posmatra, čita ili sluša. Moj motiv i moj cilj su da svi budu srećni, baš kao što sam i ja. Uz sve nevolje koje čovek prođe, ako stvara, on bude srećan – govori Branka čije slike krase zidove mnogih naših iseljenika.
Odrasla je uz plemenitost dede i babe, a to daje pečat životu.
– I u domovini moga muža Janka – na ratom zahvaćenom Kordunu, pronašla sam more lepote i ljudske dobrote.
Baš kao što kažu mudraci, lepota je u oku posmatrača, tako je i naša sagovornica lepotu i dobrotu pronalazila svuda gde ju je život nanosio. Kao mala u Kotoru, u Splitu za vreme studentskih dana, kao snajka u Kordunu. Posebne emocije je vezuju za Čemernicu, rodno mesto pokojnog supruga.
– Tebe ljudi vole, doći će tamo gde si ti – govorio je Janko supruzi, kada se pitala da li će u malom mestu kraj Vrginmosta imati inspiracije.
U Kordun se, kaže, zaljubila. I dalje su za nju tamo najdivniji ljudi, „toliko nevini u razmišljanjima i toliko dobri u duši“.
I u Srbiji je upoznala plemenite ljude. Ima mnogo prijatelja od Nemačke preko Hrvatske do Amerike. U Japanu je boravila neposredno posle bombardovanja SR Jugoslavije, kao šef psihosocijalnog dela japanske humanitarne organizacije JEN. Svedočila je i držala predavanja o posledicama agresije NATO. Zahvalna je japanskom narodu na nesebičnoj pomoći izbeglicama. Često je i sada, pogotovo leti, posećuju prijatelji iz „zemlje izlazećeg Sunca“. Dolaze u Popince sa celim porodicama. Kao da su i Japanci prepoznali ono što je davno primetio njen suprug – ljudi dolaze kod Branke zbog lepote i dobrote koju prepoznaju u njoj i njenim slikama.
Poput Hirošime
– Japan je za mene zemlja snova – rekla je setno opisujući tugu koju je osetila kada su je, po njenoj želji, odveli u Hirošimu da se pokloni žrtvama.
Kaže i da je bombardovanje Jugoslavije u ovoj zemlji bilo slabo medijski propraćeno i da su mnogi Japanci bili šokirani kada su čuli njenu priču i videli slike. Čak su nas upoređivali i sa Hirošimom.
Poruka zemljacima
– Svi koji su napustili jugoslovenski prostor otišli su – smatra Branka – jer su izgubili sve što su imali. Volela bih da im poručim da mi koji smo ostali nismo bez osećaja za lepotu i dobrotu i da naši zemljaci uvek imaju mesta u našim domovima i u našim srcima.
