Peter Handke ušetao je u Dom Vojske Srbije u pratnji značajno mlađe supruge, obučene u hipi fazonu. Došao je drugog dana Međunarodne konferencije posvećene 20-godišnjici NATO agresije, održanoj u Beogradu od 22. do 23. marta.
Prepoznatljiva razbarušena pojava austrijskog pisca naterala je većinu prisutnih da ustanu. A bilo je tu i bivših ministara, generala, potomaka bivših premijera i ruskih klasika, uglednih filozova i mirotvoraca, šta god to značilo. Jedan od organizatora skupa, nekadašnji šef jugoslovenske diplomatije Živadin Jovanović, ustao je da ga i lično pozdravi.
Komešanje i buka su već postajali nepodnošljivi za govornika koji je imao nesreću da se baš uoči „ulaska glavne zvezde“ nađe za govornicom. Ali, koga briga. Stigao je on! Taj veliki pisac koga „Srbi poštuju ali ga ne čitaju“, kako je svojevremeno i sam ironično primetio.
On koji je u vreme krvavog raspada bivše Jugoslavije imao petlju da mimo vladajućeg diskursa medija i zvaničnika zapadnih zemalja napiše esej, s naslovom koji „para“ uši: „Pravda za Srbiju“.
Vraća nagrade
Od tada traje piščevo osporavanje u zapadnom svetu, kojem Handke, rođenjem iz vanbračne veze Slovenke i nemačkog vojnika, odrastanjem u Koruškoj i Berlinu, nesumnjivo pripada. Oduzimaju mu nagrade ili ih on demonstrativno vraća.
I neke njegove uvažene kolege, poput Harolda Pintera, pravili su izlete u toj odvažnosti i maniru umetnika da se brani manjinsko gledište, ali su vremenom zaćutali.
Ali ne i Handke.
Kada je izveštač „Vesti“ dobio priliku za kratak razgovor sa piscem, na opasku da li se bar u jednom momentu upitao, kao što je to nedavno uradio kroz naslov svoje knjige Emir Kusturica, šta mu je trebalo da stane na stranu prokazane Srbije, Handke se na momenat namrštio. Kao da ne razume zašto mu jedna Srpkinja usred Beograda postavlja takvo pitanje.
– Ne, nisam se pitao, zašto bih se pitao? Smatrao sam da to treba da uradim. Ne mislim da sam pogrešio ili uradio nešto loše. Naprotiv.
Ipak, insistiram na tome da li je nešto izgubio zbog svog političkog stava? Nagrade, status u društvu…?
– Pa izgubio sam dosta para, ali ne žalim se, mogu pristojno da živim i sa ovim. Novac mi ne treba toliko, kada sam bio mlađi dosta sam više razmišljao o tome. Sada ne, imam sasvim dovoljno – nonšalantno odgovara.
Citiram mu Miljenka Jergovića, hrvatskog pisca srednje generacije iz BiH, koji je u osvrtu pod naslovom „Pravda za pisca“ branio Handkeovo pravo da se ogreši u političkim procenama, ali da to ne umanjuje veličinu njegovog književnog dela. Jergović je uveren da je jedan od najboljih evropskih pisaca ispustio i Nobelovu nagradu „koju bi sigurno dobio da se nije inatio“.
Lični motiv
– Pa Nobelova nagrada je poslednjih godina kompromitovana kao politička. Ni to nije kao nekad. Ona nema više tu vrednost koju je imala pre 20 godina. Danas je sve mnogo drugačije, književnost je lošija, postoji veliko otuđenje između pisaca i čitalaca dok je kvalitet literature značajno lošiji – uzvraća pisac.
I Handkeovo delo i život ukazuju da pisac živi principe svojih usamljenih junaka i da njegov „inat“ ne dolazi od potrebe da se bude u centru pažnje ili svoj po svaku cenu, već iz unutrašnjeg osećaja da je pravda najčešće negacija tzv. političke korektnosti. Jednom je rekao da „voli Srbe zato što su tragičan narod“.
Otvoren i bez lažne intelektualštine, priznaje da se Jugoslavijom i njenim raspadom ne bi uopšte toliko bavio da mu majka nije Slovenka.
– Majka i ujak su imali najveći uticaj na mene. Da nije bilo tog ličnog motiva, ne verujem da bi se toliko zainteresovao. Kada je Slovenija započela sa procesom separatizma, počeo sam da pratim dešavanja. Tada sam i napisao tekstove u kojima osuđujem namere slovenačkih političara – priseća se početaka prvih kritika i negodovanja na svoj račun.
Trudim se da budem novinar na čijem licu i u čijim pitanjima se neće očitavati samo oduševljenje što je dobio priliku da razgovara sa tako značajnim stvaraocem, koji još uz to „razume našu stvar“, pa ga za kraj pitam šta bi zamerio Srbima? Šta mu smeta u srpskom karakteru, a šta u srpskoj politici?
Što zbog kratkoće vremena rezervisanog za vašeg izveštača, a možda i zbog neočekivanosti pitanja, ne dobijam ništa slično Rajsovom „Čujte Srbi“, već samo opasku da je to „lako pitanje, a težak odgovor“. Osvrće se na svoj karakter i kaže da se lako naljuti i da to ne voli kod sebe. Sličan mu je bio i ujak i veruje da tu osobinu vuče od svojih slovenačkih gena.
Žižekova otrovna strela
Razne je kvalifikacije pisac trepeo zbog svog tumačenja ratova na Balkanu. Mada neki smatraju da je Srbija za njega samo povod za literarne rasrprave o zloupotrebi medija u demonizaciji određenog naroda, zemljak po majci, slovenački filozov Slavoj Žižek smestio ga je u „pesničko-vojni kompleks“. U berlinskoj štampi su ocenili da „nešto gore ne može da se desi književniku koji drži do nepodmitljivosti svoje vizije“.
Dobijao je Handke „udarce“ i od srpskih intelektualaca, onih koje je sociolog Slobodan Antonić svrstao u „drugosrbijance“. Tako je pisac Bora Ćosić u bečkom listu „Prese“ napisao:
„Ovaj pesnik govori dezinformacije bez ikakve rezerve i sa arogancijom koja njegov ugled dovodi u pitanje. Ovde imamo posla sa jednim svedokom koji se služi prevarama i retušira ono što se desilo“.
Ne znam kako vi, ali ja bih se iznervirala i poslala dođavola zavađene balkanske aktere, ali Handke ostaje dosledan.
Uzgred nam otkriva da prošle godine nije došao u Srbiju i da se zbog toga osećao veoma loše.
– Pekla me je savest, osećao sam se krivim. Teško mi je da objasnim zašto. Navikao sam, to sad smatram za uobičajenu stvar. Ovde se osećam prijatno – poručuje.
Slovenac po majci
Rođen 1942. godine u Grifenu, u Koruškoj, kao vanbračni sin Slovenke i nemačkog vojnika, za čiji identitet saznaje tek sa 18 godina. Majka Marija se udala pre njegovog rođenja za jednog berlinskog vozača tramvaja. Ispostaviće se da je očuh alkoholičar i nasilnik. Iz istočnog Berlina se vraćaju u Korušku.
Zbog kritike političara da je nedopustivo da on bude laureat, 2006. odbio je da primi nagradu „Hajnrih Hajne“, koje inače ima i novčani deo od 50.000 evra. Iako su njegova dramska dela postala evropski klasik, oni koji se usude da mu odaju priznanje, kao što je bilo pre nekoliko godina kada je primio najznačajnije priznanje za dramskog pisca, Strindbergovu nagradu, moraju da otrpe kritike politički korektnih medija.
