Deo nemačkih kompanija iz sektora industrije skratiće u naredna tri meseca radno vreme kako bi se izbeglo masovno otpuštanje radnika, jer ekonomsko usporavanje „uzima danak“ koji po pravilu najviše plaćaju zaposleni.
Prema saopštenju mihnenskog ekonomskog instituta IFO, oko 3,8 odsto nemačkih kompanija već primenjuje ovu meru. Takozvanu šemu „kurcarbajt“ – skraćeno vreme neke nemačke kompanije koristile su i tokom recesije 2008. i 2009.godine. U tom periodu kompanije su, zbog slabe iskorišćenosti proizvodnih kapaciteta, tražile od nemačke vlade da radnicima isplaćuje naknade za smanjenje plata kako bi sačuvale radna mesta.
Nemački privredni stručnjaci upozoravaju da ovaj metod dugoročno gledano i nije najbolje rešenje i da realno može da se održava dve godine. Sve duže od toga, po njihovoj oceni, ima negativne posledice za privredu cele zemlje, jer Agencija za zapošljavanje u svom budžetu ima milionske deficite koje mora da pokrije država.
Mada i neke srpske kompanije imaju poteškoća u poslovanju, one ne mogu ići na skraćenje radnog vremena, jer je ono prema Zakonu o radu sasvim drugačije definisano. Naime, puno radno vreme u Srbiji iznosi 40 časova nedeljno, a Zakon o radu propisuje da zaposleni koji radi na naročito teškim, napornim i za zdravlje štetnim poslovima ima pravo na skraćeno radno vreme srazmerno štetnom dejstvu uslova rada na njegovo zdravlje i radnu sposobnost, i to najviše 10 časova nedeljno. Drugim rečima, razlozi uvođenja skraćenog radnog vremena u Srbiji nisu potrebe organizacije posla, već postojanja povećanog štetnog dejstva na zdravlje radnika, a zaposleni koji tako radi ima sva prava iz radnog odnosa kao da radi sa punim radnim vremenom.
Direktor Unije poslodavaca Srbije Srđan Drobnjaković objašnjava da bi uvođenje skraćenog radnog vremena za radnike, čak i kada bi to bilo moguće kao u Nemačkoj, u Srbiji neminovno značilo manju platu, odnosno nižu minimalnu cenu rada. Samim tim, dodaje, veliko je pitanje da li su sami radnici zainteresovani za smanjenje radnog vremena koje će im doneti manju cenu rada i tanji koverat.
– Ekonomisti veruju da će manje radnih sati izazvati veću potražnju radne snage i zaposlenost. To ujedno predstavlja dodatno povećanje troškova poslovanja za poslodavce koji i ovako sa svim poreskim opterećenjima, parafiskalnim nametima, jedva sastavljaju kraj sa krajem. Ovde pričamo o malim i srednjim preduzećima, kojih je u Srbiji oko 95 odsto – ukazuje Drobnjaković.
On podseća da stručnjaci polaze od toga da je forsiranje zaposlenih da rade previše sati pogrešan koncept, jer ne samo što su umorni radnici skloni greškama i povredama, već i njihovo nezadovoljstvo obara produktivnost. S druge strane, dodaje, srpsko tržište rada ima problem sa kvalifikovanim radnicima kojih nema i koji se ne mogu naći onda kada su za proizvodnju potrebni.
– Paradoks je da smo po Eurostatu u vrhu evropskih država po dodatnom poslu koje imaju postojeći zaposleni. Po tim podacima, oko 200.000 stalno zaposlenih ima i drugi posao, a na biroima rada ne možemo da nađemo mlade zainteresovane za posao i pored početnih državnih subvencija za pokretanje biznisa – rekao je Drobnjaković.
