Ne tako davno, poštara smo doživljavali kao člana porodice. Niko kao on nije umeo da nas obraduje, kao prvog u mesecu, kad donese penziju baki i deki. Nije bilo šanse da se taj trenutak ne proslavi uz kaficu, rakijicu i obaveznu čašicu razgovora sa najinformisanijom osobom u našem okruženju. Ako već nije imao vremena za razgovor, valjalo je da poštaru ostavite bakšiš za njegov nemerljiv doprinos u najbitnijem momentu za svako domaćinstvo.
A poštar je umeo da nas obraduje i kad je donosio telegrame čestitke za maturu, venčanje, rođenje deteta, ali i da rastuži svaku majku kada umesto svog sina jedinca primi poziv za vojsku ili kad stignu obaveštenja o smrti dragih ljudi, telegrami saučešća.
Danas su poštari retkost – zanimanje koje odumire. Još ponekome donesu penziju na kućni prag, uglavnom ostavljaju račune i opomene, ukoliko se isti ne plaćaju. Zazvone tek ponekad, i to onda kada treba da uruče poziv za sud i slične neprijatne vesti, zbog čega im ljudi sve ređe i otvaraju vrata.
Nove generacije ne mogu ni da pretpostave šta je poštar predstavljao u životima njihovih porodica, od kakve je važnosti bilo svako njegovo pojavljivanje u stvaranju ličnih i zajedničkih uspomena. Danas su poštari evoluirali u dostavljače paketa, onlajn kupovina i drugih porudžbina, ali to nisu poštari koje pamtimo. Svrha jeste slična, ali je suština neuporediva.
Buduće generacije možda neće ni znati da su poštari ikada postojali, da je upravo njihov čukundeda bio čovek u plavoj uniformi koji je raznosio sve: pisma, razglednice, novac, radost i tugu. Naplate, poruke, čestitke, pozdravi i čekanje preselili su se u paralelni, digitalni svet, gde se sve šalje u sekundi, ali se malo toga zaista deli među ljudima.
I možda upravo zato nestanak poštara nije samo nestanak jednog zanimanja. Sa njim polako odlazi i ono jednostavno, ljudsko — da vam neko zazvoni na vrata ne samo zato što mora, već zato što između ljudi još postoji bliskost koju nijedna aplikacija ne može da zameni.
Piše: Biljana Stepanović
