Tatjana Karabašević, umetnica iz Majdanpeka, uskoro će Srbiju predstavljati na likovnom festivalu akvarela u Urbinu u Italiji, o čemu je govorila za portal Vesti online.
Kako ćete se predstaviti na izložbi?
– Ove godine u Urbinu obrađujem Lepenski Vir. Biće to za mene ogromna čast da naše najstarije arheološko nalazište bojama dočaram i pokažem svetu. Prošle godine je bio Hilandar, pretprošle godine – kult pevca u Srba. Uvek pokušavam da predstavim Srbiju svetu, da im otkrijem lepote koje nigde nema – priča Tatjana.
Otkud ljubav prema bojama?
– Još od ranog detinjstva nosim u sebi ljubav prema crtanju, koja se kasnije razvila u slikanje bojama. Inače, završila sam srednju Arhitektonsku školu. Radila sam u struci osamnaest godina. Kad sam ostala bez posla, radila sam mnoge poslove, menjala gradove i posle sedam preteških godina ponovo sam se obrela u Majdanpeku. Tad, bez para, posla, roditelja, sa detetom od 17 godina i mužem… I pored toga što je naš jezik bogat, ja ne nalazim adekvatan izraz da opišem u kom sam stanju bila. Slučajno pronalazim stare papire, četkice i akvarel boje…I, tako, u beznađu, naslikam dve vaze sa cvećem. Objavim ih na Fejsbuk strani i prodam ih u istom trenu, čemu se nisam nadala. Jedino čega sam bila svesna, da ću za te pare imati tri ručka: tako sam nastavila da slikam. Lečila sam dušu razlivenim bojama i zarađivala za konkretne stvari – iskrena je Tatjana.
Kada ste poslali prvu sliku na konkurs?
U to vreme sam otkrila i konkurse. Prvi na koji sam poslala sliku bio je Bijenale. Dobila sam nagradu i nagradnu izložbu. Niko nije bio srećniji od mene. Ali je teško išlo na konkursima u mojoj Srbiji, odbijali su me jer nemam akademiju. Tada me prijateljica posavetovala da energiju preusmerim na izložbe u svetu. Pronašla sam ih i svojom umetnošću osvojila svet. Za slikanje akvarela nije potreban papir u vidu diplome, samo sigurna ruka i brz potez. Mnogi veliki slikari nisu imali taj papir. Imala sam sigurno preko trideset samostalnih izložbi. Uvek nova tematika, a obrađivala sam petlove, Majdanpek (Kikandonska posla), Niš, Kladovo, Rusiju, breze, cveće, akt, narodne običaje i nošnju, staru Srbiju, ponajmanje pejzaže, ali slikam i njih. Svaka nova boja, četkica ili papir, nov su izazov – kaže umetnica.
Imate brojne aktivnosti?
– Radila sam 2024. radionicu sa decom „Pozdrav suncu“ na trgu u Urbinu, u Italiji. Godine 2025. sam bila u timu koji je oslikavao zmajeve koje smo u sklopu festivala puštali da lete kao simbol mira. Prošle godine sam imala samostalnu izložbu u Nišu. Slikala sam Beogradsku kapiju, a na Novosadskom sajmu 2022. godine dobila sam duplu zlatnu nagradu za taj projekat. Slikovnica za koju sam radila idejno rešenje i ilustraciju. Zove se“ Pobuna“a izdao je doktor politikolog Zoran Milošević. Već četvrtu godinu radim autorsku izložbu „Omaž“, kao i dve izložbe koje imaju za temu kulturno nasleđe Srbije – ističe slikarka.
Dosta svojih radova posvetili ste zlostavljanju žena?
– Nasilje nad ženama je postao problem i savremenog, modernog i emancipovanog društva, koje je uzelo, nažalost, maha. Moji radovi su sastavni deo izložbe „Soul in exhibition“ koju je podržavalo Ministarstvo kulture u Limi, izložba koja apeluje na prestanak nasilja nad ženama. Ista je bila održana i u Poljskoj i Srbiji – kaže Tatjana.
Ruska krv
– Ja u sebi nosim ruske gene i to me čini ponosnom. Značajnu samostalnu izložbu imala sam prošle godine u Ruskom Domu, bila je posvećena mom dedi Alekseju Maksimoviču Šatalovu. On je bio kubanski kozak (rođen je u Kubanu). Njega su uhapsili i obreo se na ostrvu Lemnos, u Grčkoj. Kod sebe je imao samo tri zlatne kopejke, a u Krasnodaru su ostale tri kćerke i žena. Žena je umrla od gladi, a kćerke je podigla Pravoslavna crkva. Na Lemnosu su ga pitali da li bi pošao u Srbiju da gradi put. Sad se to zove „Ruski put”. Ja sam istraživala i kontaktirala Ruse koji su znali podatke.To je put preko Krive Feje. Po završetku izgradnje tog puta on se obreo u Vranju, kao slobodan čovek – udovac.Bio je mašinbravar, po struci, i našao je posao u Nišu. Tamo je sreo moju baku, majku moje majke, pitao ju je zna li da kuva; rodila se ljubav i tako su stvorili porodicu – završava svoje izlaganje slikarka Tatjana Karabašević.
