Razvoj tenkova se veže za uvodne godine 20. veka, a njihova masovnija upotreba, za Prvi svetski rat. Poslednjih stotinak godina, s pravom se može reći da tenk predstavlja udarnu pesnicu oklopno-mehanizovanih jedinica kopnene vojske i zasigurno, jednu od prvih asocijacija na savremeno ratovanje.
Vremenom, ove mašine rata su postajale sve sofisticiranije, teže oklopljene i bolje naoružane. Dimenzije i moć ovih mašina su u prošlosti varirale, ali ako kao primer navedemo američki M1 Abrams, koji ima masu od oko 70 tona, onda s pravom možemo reći da se radi o impozantnoj „kočiji rata“. Ipak, to ne znači da je ta kočija nepobediva na bojnom polju.
Budući da je pojava tenkova na bojištu imala snažan uticaj na dinamiku samog ratovanja, to je zahtevalo stvaranje oružja koje će biti u stanju da neutrališe dejstvo ovih mašina. U poslednjih stotinak godina, razvijeno je nekoliko generacija protiv-tenkovskog oružja, čiji je zadatak bio da, u cilju uništenja tenka, budu dovoljno sposobni da probiju njihov oklop. Antitenkovski topovi su pratili razvoj tenkova, u smislu da su vremenom postajali sve snažniji, ali i sve kabastiji, zbog čega je bilo potrebno razviti oružje koje će biti lakše za manevrisanje.
Takve su bile prve antitenkovske granate RPG koje su razvili Sovjeti i koje su bacane ručno. Međutim, radilo se o opasnim manevrima sa brojnim nedostacima. Vremenom, razvijana su sofisticiranija rešenja, koja su podrazumevala delovanje sa distancije. Primer za tako nešto su „Bazuka“ ili „Džavelin“.
Ovi sistemi omogućavaju da se projektili ispaljuju sa relativno bezbedne udaljenosti, a zbog svojih karakteristika imaju veći uspeh u probijanju oklopa tenkova. Kako je debljina zaštite koju tenk nosi na savremenim mašinama i do 1000 milimetara, to znaci da eksplozija „normalne vrste“ teško da može da prodre do unutrašnjosti.
To je rezultovalo stvaranjem naoružanja koje ima dve „detonacije“. Primera radi, prilikom ispaljivanja granate iz „Džavelina“, ona već leti brže od zvuka, ali je sekundarna eksplozija ta koja inicira da projektil leti hipersoničnom brzinom, što omogućava probijanje oklopa tenka.
Tehnički princip po kom funkcioniše protivtenkovsko naoružanje, uslovilo je i potrebu da se na isti odgovori postavljanjem defanzivnih barijera između šasije tenka i projektila – jedan od interesantnijih načina je instalacija nereaktivnog eksploziva C-4, koji se aktivira samo u slučaju da je pogođen oružjem određenih karakteristika, pri čemu, poništava njegovo dejstvo.
Druga varijanta je uspostavljenje aktivnog sistema zaštite, koji treba da neutrališe granatu pre nego što ona dođe u kontakt sa tenkom. Međutim, ispostavilo se da ova rešenja nisu uvek moguća, kako zbog snage savremenih protivtenkovskih sistema, tako i zbog njihove cene, koja je daleko manja od cene tenkova. Sve to problem zaštite tenkova dodatno usložnjava.
Dakle, može se reći da je upotreba daljinskih sistema protivtenkovskog naoružanja, doprinela da zaštita ovih mašina rata postane izazovna zbog dva ključna razloga. Prvi od njih je vojno-tehničke prirode i tiče se principa rada protivtenkovskog naoružanja, a drugi je finansijske.
Projektovanje, razvijanje i konstruisanje tenka zahteva ulaganje od 5 do 10 miliona dolara, dok primera radi, sistem „Džavelin“, košta oko 200.000. Upravo zato, problem zaštite tenkova treba posmatrati kao kombinaciju vojno-tehničkog i finansijskog razloga, što u određenim situacijama, može zahtevati taktičko, ali i strategijsko prilagođavanje na bojištu.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
