“Sofija plaća krvavi porez Vašingtonu”: Da li se SAD bogate na muci bugarskih građana?

Zarad zaštite nacionalnih interesa i podrške evroatlantskom smeru Bugarske, vlasti su svojevremeno prodale termoelektrane američkim kompanijama. Nije teško pogoditi iz čijeg džepa se plaćaju povlašćeni uslovi za ove elektrane.

– Mi plaćamo „krvavi porez“ SAD više od dvadeset godina – izjavio je nedavno Kostadin Kostadinov, lider bugarske parlamentarne stanke „Preporod“.

Prema njegovim rečima, u ovom trenutku zemlja zavisi od dve „američke“ termoelektrane gde je otkupna cena tri puta veća u odnosu na cenu u državnoj termoelektrani.

O čemu se ovde radi i ima li osnova za ovakve zaključke?

Navijali za slobodno tržište

“Marica Istok” je najveći energetski kompleks u jugoistočnoj Evropi koji se nalazi u Starozagorskoj oblasti u južnoj centralnoj Bugarskoj. Objekat ima nekoliko rudnika, fabrike za preradu i sopstvenu železničku mrežu.

Radi se o tri termoelektrane: “Marica Istok-1”, “Marica Istok-2” i “Marica Istok-3”. “Marica Istok-2” pripada Bugarskoj, dok su ostale dve krajem devedesetih godina kupili Amerikanci.
Sporazumi za otkup potpisani su tokom rada vlade Ivana Kostova koji je bio premijer od maja 1997.godine do jula 2001.godine. Prema rečima političara, poslovi su zaključeni radi zaštite nacionalnih interesa i podrške kandidaturi Bugarske za članstvo u NATO i EU.

“Marica Istok-1”, poznatija još kao termoelektrana AES Galabovo, bila je u vlasništvu američke kompanije Konsolidejted kontinental komerc, dok ju je kasnije otkupila kompanija iz SAD AES Korporejšen. Iste godine američka kompanija Enterdži korporejšen kupila je 73 odsto akcija termoelektrane “Marica Istok-3”, a 2011.godine ona je pripala američkoj firmi “Kontur global“.

Bugarski snabdevač električnom energijom -Nacionalna električka kompanija sklopila je 2001.godine sporazum za kupovinu električne energije sa obe termoelektrane. One sada proizvode više od 50 odsto struje koju Bugarska kupuje na regulisanom tržištu.

– Na primer, u formiranju energetskog miksa za 2021.godinu “američke termoelektrane” proizvode 5.759.995 megavat-sati od ukupnog iznosa koji je 10.984.721 megavat-sati što igra glavnu ulogu u formiranju konačne cene – objašnjava Grigor Sarijskij, docent Ekonomskog instituta pri Bugarskoj akademiji nauka.

Kako ekspert primećuje, vlada Kostova je samo na rečima vatreno navijala za uspostavljanje principa slobodnog tržišta u Bugarskoj, ali je na kraju zemlju dovela u nepovoljan položaj.

Raskid ugovora bi skupo koštao

Bugarska se već obratila Evropskoj komisiji sa pitanjem da li je moguće raskinuti preskupe ugovore sa „američkim“ termoelektranama i dobila potvrdan odgovor. Bojko Borisov, koji je tada bio premijer, naredio je 2019.godine svojim ministrima da počnu sa radom u ovom pravcu, ali niko nije raskinuo sporazum koji je na snazi do 2026. godine.

U junu 2021.godine Bugarska je planirala da raskine ugovore u skladu sa „Integrisanim planom za energiju i klimu“. Plan je navodno razvijen da bi se ispunili zahtevi posebne uredbe Evropskog parlamenta u oblasti energetike, čiji je glavni cilj postepeni prelazak na niskougljeničnu ekonomiju.

Vlada Borisova se obavezala na pregovore sa američkom stranom, ali je njen mandat istekao u maju, a nova tehnička vlada nije preuzela odgovornost za tako strateški važnu odluku.

Kao rezultat toga, Bugarska se našla u klimavoj situaciji, u kojoj je bolje jednostavno ne činiti ništa. Problem je u tome što bi raskid ugovora skupo koštao Bugarsku- i u smislu penala i u smislu njene reputacije.

– To će neminovno dovesti do dodatnih troškova za državni budžet(…) Sasvim je normalno da sporazumi predviđaju sankcije za stranu koja ne ispunjava uslove sporazuma – konstatuje Grigor Sarijski.

Ali održavanje ugovora je takođe skupo.

Preferencije samo za Amerikance

Činjenica je da troškove električne energije za obične bugarske potrošače sputava Nacionalna električna kompanija čiji je rok rada vezan za datum raskida ugovora sa Amerikancima.

Na primer, Sarijskij objašnjava da 2020.godine da bi ponudila regulisanom tržištu struju po ceni od 92,93 leva, Nacionalna električna kompanija morala je da kupi električnu energiju od “Marice Istok-1” po ceni koja je više nego udvostručena – od 219,21 leva.

Razliku između cene po kojoj Nacionalna električna kompanija prodaje električnu energiju na regulisanom tržištu i veće cene po kojoj kompanija kupuje struju od proizvođača pokriva bugarski Fond za bezbednost elektroenergetskog sistema čiji se budžet formira, između ostalog, iz dela dobiti proizvođača i dobavljača energije.

– Isti taj fond pokriva troškove kupovine emisije ugljenika – priča on.

Ove kvote su jedan od kamena spoticanja. Grigor Sarijski ističe da je, prema pravilniku Komisije za utvrđivanje zloupotreba 46. Narodne skupštine, ukupni iznos troškova kupovine kvota u periodu od 1.avgusta 2016.godine do 31.jula 2021. godine iznosio 1,591 milijardu leva (od ovog 642 miliona leva se odnosi na termoelektranu „Marica Istok-1“ i 949 miliona leva na termoelektranu “Marica Istok-3“). Komisija je utvrdila da je to kršenje javnog interesa, jer Fond nije sprovodio kontrolu nad cenama po kojima „američke“
termoelektrane kupuju kvote za emisije ugljenika, pozivajući se na to da, prema rečima predstavnika Fonda, termoelektrane “sprovode razumnu politiku cena”.

„Osim toga što je preskupo za bugarskog poreskog obveznika, ovakva preferencija državnu termoelektranu „Marica Istok-2“ stavlja u krajnje neravnopravan položaj – a o tome se navodi u godišnjim izveštajima o finansijskom stanju organizacije.

Prema godišnjem izveštaju termoelektrane “Marica Istok-2”, troškovi na kvote za emisije ugljenika za 2020.godinu iznose više od troškova za osnovne delatnosti- 339 miliona leva od ukupnog iznosa od 768 miliona leva”, konstatuje Sarijskij.

On objašnjava da je odlukom od 1.jula 2020.godine Komisija za regulaciju energetike i vode utvrdila otkupnu cenu struje od „američke“ „Marice Istok-1“ koja iznosi 219,21 leva po megavat-satu , dok je otkupna cena električne energije iz državne „Marica Istok-2“ iznosila 135,95 leva.

Osim toga, kako ističe Sarijskij, bugarski potrošač iz svog džepa pokriva mnoge preferencije za „američke“ termoelektrane.

Perferencije nisu samo troškovi na karbonske kvote, a pri tome javnost nema potpune informacije o tome kako se formira cena ovih kvota, već i plaćanja za takozvanu „hladnu rezervu“(odnosno za količinu rezervne energije), kao i za raspoložive kapacitete (za spremnost termoelektrane da iskoristi sve svoje kapacitete u slučaju manjka struje u zemlji).

Dobijaju platu čak i kada ne rade

Kako je 2013. godine izjavio ministar finansija Asen Vasiljev (koji je u to vreme bio na mestu ministra privrede i energetike u tehničkoj vladi) ugovori sa obe “američke Marice” sklapaju se na taj način da oni dobijaju platu “čak i kada ne rade”. U ovom slučaju, sredstva se šalju za plaćanje “rezerve za hladne dane”.

Vlada Bojka Borisova je 2015.godine uspela da se dogovori sa rukovodstvom obe termoelektrane da smanje cenu raspoloživih kapaciteta. Zauzvrat, Nacionalna električna kompanija se obavezala da u potpunosti isplati sva dugovanja termoelektranama. Prema rečima Temenuške Petkove koja je tada bila ministarka energetike, cena raspoloživih kapaciteta ranije je bila veća nego cena za električnu energiju.

– Ukupni troškovi bugarskih potrošača za jedan megavat-satielektrične energije koju proizvode “američke” termoelektrane i struju koju proizvodi državna “Marica”, može se nazvati kako god, ali se po količini potrošnje nikako ne mogu uporediti – izjavio je Grigor Sarijskij.

Državna termoelektrana “tone sve dublje”

Šta se dešava sa državnom „Maricom“? U poslednjih nekoliko godina stručnjaci i političari su u više navrata izražavali zabrinutost da termoelektrana trpi ogromne gubitke i da bi jednog dana mogla u potpunosti da prestane da radi. Prema podacima same organizacije, gubici za period od devet meseci do kraja septembra 2021.godine iznosili su oko 180 miliona leva. Glavni razlog gubitka je kupovina karbonskih kvota. Prema rečima predstavnika termoelektrane, ova situacija je nepravedna u poređenju sa “američkim” termoelektranama.

“Akcionarsko društvo “Termoelektrana Marica Istok-2” je u neravnopravnom položaju u odnosu na druge velike termoelektrane kojima Nacionalna električna kompanija plaća za raspoložive kapacitete po znatno većim cenama, a pritom istovremeno sa tim pokriva i pun iznos troškova za kupovinu kvota za emisiju gasova staklene bašte”, navodi se u izveštaju državne termoelektrane.

U izveštaju se navodi da u prvih devet meseci 2021.godine troškovi kupovine kvota za “Maricu-2” iznosili su skoro pola miliona leva, dok u poređenju sa istim periodom 2020. godine, ova cifra je porasla za 121,35 odsto.

Kako američko rukovodstvo objašnjava šta se dešava?

Godine 2015. u intervjuu za Bugarski nacionalni radio direktor američke kompanije „AES Corporation“ Olivije Market izjavio je da su tokom godina uložili oko 1,3 milijarde evra u „Maricu Istok-1“ koja je postala jedna od najvećih investicija u Bugarskoj od 1989 godine. Osim toga, ova termoelektrana zapošljava više od tri stotine ljudi, a nabavka uglja i sirovina neophodnih za njen rad, generalno obezbeđuje oko 1.900 radnih mesta.

U 2020.godini, u intervjuu za časopis „Ikonomika“, Market je ponovo odgovorio na kritike o preskupim cenama električne energije. On je objasnio da je sporazum koji je sklopljen sa Nacionalnom električnom kompanijom, koji garantuje prodaju struje neophodan da bi se investicija isplatila.

– Cena električne energije koju proizvodi termoelektrana „Marica Istok-1“ je u potpunosti srazmerna cenama u drugim termoelektranama koje imaju sličnu tehnologiju i životni vek. Osim toga, bio je neophodan dugoročni sporazum kako bi se osiguralo da projekat termoelektrana AES Galabovo može da dobije potrebna finansijska sredstva za izgradnju termoelektrane (nove termoelektrane na teritoriji “Marice-Istok-1” koja je puštena u rad 2011.godine – prim. urednika) – izjavio je Market, dodajući da je ova termoelektrana jedna od najnovijih i poslednjih koja je izgrađena za četrdeset godina.

S druge strane, predsednik „Udruženja industrijskog kapitala Bugarske“ Vasil Velev bio je ogorčen na izjave „nezavisnih“ stručnjaka i plaćene publikacije „u kojima govore koliko su „američke“ termoelektrane dobre, čiste i potrebne“ i kako cene nisu toliko visoke i da trebamo zauvek da budemo zahvalni što je toliko uloženo u tako lošu i opasnu zemlju kao što je Bugarska“.

Diplomate za energetsku bezbednost

Kako je 2019. godine pisalo nezavisno bugarsko izdanje „Bodil“, američki hedž fond „Rezervoar kapital grup“, koji uključuje „Kontur global“ u čijem vlasništvu je termoelektrana „Marica-Istok-3“, godišnje „cedi“ iz bugarske Nacionalne električne kompanije 250 miliona leva (oko 128 miliona evra).

Autor članka Dimitar Sibev napominje da je u periodu od 2010 do 2018.godine Nacionalna električna kompanija platila „američkoj“ termoelektrani ukupno 4,35 milijardi leva (što je oko 2,23 milijarde evra), dok je samo 42 odsto ove sume isključivo za proizvedenu električnu energiju. Ostatak profita čine raspoloživi kapaciteti i razne finansijske transakcije.

„Američka diplomatija aktivno lobira interese svojih energetskih kompanija i forsira nove saveznike (u okviru NATO-a) da sklapaju sporazume sa njima”, piše autor.

On je napomenuo da diplomatski dokumenti koje je objavio „Vikiliks“ sadrže informacije da “Kontur global“ ima aktivne veze sa američkim ambasadama širom sveta. Ime kompanije pojavljuje se 97 puta u dokumentima koji su procureli. Upravo je ova kompanija 2007.godine direktno kontaktirala američku ambasadu u Skoplju po pitanju privatizacije termoelektrane „Negotino“ u Makedoniji.

“Kontur global“ se potom prijavio na tender preko grčke kompanije „Sencap“. Kako se navodi u dokumentu, kompanija se obratila američkoj ambasadi dok je makedonska vlada razmatrala prijave na tender.

Prema rečima zaposlenog u ambasadi, diplomatsko predstavništvo je pokušavalo da izvrši pritisak na vladu zemlje kako bi Skoplje potpisalo ugovor sa grčkom kompanijom. Autor napominje da “Kontur global“ posluje globalno, ali su zemlje bivšeg socijalističkog tabora od posebnog interesa, uključujući Balkan. Takođe, kompanija je htela da učestvuje u izgradnji termoelektrane „Novo Kosovo“ u južnoj srpskoj pokrajini, ali je projekat na kraju propao.

“Da rezimiramo: Američki hedž fond koji posluje preko kompanija na Kajmanskim ostrvima i u Luksemburgu kupio je sebi dobro uhranjenu kravu u Bugarskoj i ne planira da izgubi lako zarađen novac. Njegovo ulaganje se odavno isplatilo, ali to nije bitno, jer sam cilj je da novac donese prihod bogatim ljudima i uticajnim institucijama, a profitabilnost “rame uz rame” obezbeđuju bugarska vlada i državna elektrana”, zaključuje autor članka.