Ne moram da budem peder da bih igrao homoseksualca

Ne moram da budem peder da bih bio homoseksualac: glumac Boris Komnenić

 

Uz njega idu ozbiljnost i ugled. On je bard, mag scene, sa priznanjima, poput poslednje nagrade stručnog žirija na 14. glumačkim svečanostima "Milivoje ivanović", za ulogu grofa Almaviva. Ali, kažu da je sasvim drugačiji od slike o njemu, da je privatno veoma duhovit, valjda zato i zasmejava narod u "Pametnjakovićima", a da je povremeno, koliko stiže u hroničnoj nestašici vremena, pravi boem. "Grešite u samo jednoj sitnici", kaže Boris Komnenić. "Ima puno ljudi koji misle da sam, što bi naš narod lepo rekao, jedan drndoš, da sam vrlo zatvoren čovek i da umem da budem vrlo neprijatan, što je takođe sve tačno."

Maska gadnog tipa

"Oni koji me ne znaju u ovom pozorištu misle da sam neprijatan, zatvoren, da sam uobražen i hladan. Evo, recimo, ove dve balerinice što tu sede znaju vrlo dobro da ja to nisam, jer se družimo. A verujte, u njihovom ansamblu većina misli da sam takav, što nije neobično, jer moram da imam svoj sistem odbrane. Vrlo rado prihvatam masku odbojnog čoveka. I moram da je prihvatim, jer moram da se sačuvam od suviše velikih upliva sa strane, stvari koje bi me koštale, oduzele mi puno vremena, emocija, puno nerava. Čuvam se, stavim neku vrstu maske. Mislim da sa mnom nije lako. Daleko do toga. Ali, ako se prođe ta moja tampon zona, onda je zaista sve moguće. Onda mogu baš da prostrem crveni tepih za nekog, pa zaslužio, ne zaslužio. Jer ako nekog primim, on je to i tu više nema razgovora. Baš sam divan. Šalim se. Inače, kad neko toliko priča o sebi, mene to nervira."

Vojnička ljubav

"U vojsci sam bio u Ptuju pored Maribora, to je predivno mesto. Bio sam presrećan, mada sam greškom došao u Ptuj. Hteo sam da idem u mornaricu, a taj centar obuke je u Puli. I ja se prijavim za mornaricu, jer tamo imam tetku, braću. Prođu četiri godine, završim studije, ali nastane panika kad je Tito umro. Odjedanput krene silna regrutacija. Ja dođem da se javim i oni me upišu. Pogledam, pa čekajte, ja sam za mornaricu. Kažu da su pogrešili. Pula je na P, mi smo mislili Ptuj. Pogrešili, napisali Ptuj!"

Meni se sve preokrene. Tako je bilo sve do časa dok nisam ugledao Ptuj, jer sam išao iz Zagreba autobusom. Kad sam video kako izgleda grad, ma to je bajka.

 "Ljudi obično imaju loše uspomene iz vojske, a meni je to jedan od najlepših perioda u životu. Imao sam sreću da sam bio sa odličnim ljudima. Bila je divna ekipa, a zbog toga što je moja profesija kakva jeste, mogao sam da radim puno drugih stvari, tako da je meni bilo savršeno. I to sam obožavao, uh, kakvi. Ja sam godinu dana po izlasku iz vojske otišao ponovo tamo, da obiđem grad."

"Doživeo sam tamo i veliku ljubav, što je atipično za Sloveniju. To se u Srbiji naravno dešava, i to isključivo u Srbiji, da devojke budu sa vojnicima. Tamo je to strašno, pogotovo kad je mali grad. Međutim, ja sam imao sreću da upoznam osobu, naravno Slovenku, koja apsolutno nije imala problema sa tim."

"Pre godinu i po dana otprilike igramo predstavu u Mariboru i mene zovu iz direkcije. Kažu, bićemo smešteni u Ptuju, nadaju se da nam ne smeta. Mislim se, da li mi smeta, pa ja Ptuj obožavam. Ali nisam potražio svoju Slovenku. Prošlo je toliko godina i namerno nisam hteo, jer uvek je to blagi šok. Što je najdivnije, bio sam na ivici da je potražim, ali sam kazao sebi, bolje da ostane to što je bilo. Verovatno ne bi imali o čemu ni da pričamo. Tad je to bilo slatko, a ko zna sad šta bi bilo i kako. Tolike godine su prošle."

Urokljivi umetnici
"Išao sam da polažem prijemni ispit za filmsku režiju. Meni je na prvom mestu bila filmska režija, pa onda velika rupa, pa tek onda tu negde gluma. Sva sreća, prevarili su me neki promašeni kandidati koji su mi rekli: Ma to je sve preko veze, sve je plaćeno! I ja se mislim, ispit na glumi je javni, otvoren, toliko ljudi odlučuje, ne može da ima laži i prevare, hajde onda to. I drago mi je da su me prevarili i što sam podneo dokumenta na glumi, jer te iste ljude sam i godinama kasnije sretao po hodnicima fakulteta kako i dalje pokušavaju da upišu režiju i dalje misle da mogu da je upišu. To su večiti "polagači" prijemnih ispita. Ima uvek takvih čudnih ljudi koji se tu muvaju, pogotovu na umetničkim fakultetima koji su odlučili da budu nešto, a truju okolo koliko god mogu sve druge koji dolaze. Naravno, kad si mlad i imaš 18 godina, veruješ onom koji ima 28 godina, pa valjda taj zna nešto čim čudno izgleda, ima bradu, kosu i urokljivo gleda. Očigledno je neki umetnik, a oni uvek liče na umetnike."

Tukli su mi dete

"Ja sam zasnovao porodicu u Srbiji. Moja bivša supruga jeste iz Zagreba, ali mi smo živeli u Beogradu i meni je ćerka rođena u Beogradu. Moja ćerka je upravo zbog toga što je rođena u Beogradu imala velike probleme u Zagrebu. Imala je ozbiljne probleme. Sve dok nije krenula na fakultet je bilo vrlo mučno. Sva sreća što mi bivša žena to nije pričala tad, jer bih ja bio nemoćan da reagujem, da bilo šta uradim a sekirao bih se. Hvala joj što mi je to rekla kad je sve prošlo. Drugo, ja imam taj problem, jer moja majka je Hrvatica, otac Srbin, takođe mojoj bivšoj ženi je otac Srbin, majka Hrvatica, tako da je veliki problem bio, veliki. Ali, prošlo je."

"Pre nekoliko godina mi je ćerka rekla, kad smo prelazili preko Trga bana Jelačića u Zagrebu, vidiš, ovi momci što su mi se javili su me tukli u osnovnoj školi. Sva sreća da mi je to rekla tek kada su otišli daleko jer, verujte, ne bih se plašio ni na Trgu bana Jelačića u Zagrebu da ih pitam zašto i kako je to bilo, zbog čega. Oni se sad ljubazno javljaju, jer je sad veoma moderno doći u Beograd. Ona je sad jako zanimljiva zato što je rođena u Beogradu, pa je jako zanimljivo što sam ja glumac iz Beograda, pa dođem tamo, sve je to zanimljivo. E, svojevremeno nimalo nije bilo zanimljivo. Naprotiv. Bilo je strašno."

"Sad makar mogu da odem, kad imam vremena, da vidim ćerku i unuku. Ranije, znate kako je bilo, želja postoji, mogućnosti nikakve, a kad neko propusti detetov najbitniji period u životu, to se nikad više ne može nadoknaditi, nikad se to ne može vratiti. Sad, ako ništa drugo, mogu unuku da pratim kako raste. Makar to mogu, da sednem u autobus i odem, mada nemam puno vremena. Ostanem tri, četiri dana. Ne mogu više. Ali, i to je nešto. Jer, postojao je period od šest godina kad se nismo videli. Zamislite kad tako dugo nisam video ćerku! I šta sad? Čovek je nemoćan, ne postoji način, jednostavno ne postoji."

Moj "zet" Finac

"Činjenica je da sam imao divan razvod i hvala bogu da je tako. Ne mora da znači da ako ljudi ne mogu da žive zajedno ne mogu ostati u lepim odnosima. I sva sreća da smo mi to shvatili na vreme. Šta god možemo da dogovorimo, da uradimo, radimo zajedno. Na kraju krajeva, mi se uvek obradujemo kad se vidimo. Što je najdivnije, ja sam u predivnim odnosima sa njenim mužem. Jer, to je čovek koga obožavam, što verujem da je atipično. Ja se divno slažem sa mojim "zetom", kažem da je on moj zet. Divno se slažem sa njim, a pri tom je čovek Finac. Ja sam njemu vrlo iskreno čestitao i rekao: Svaka ti čast, ja znam s kim ti živiš. I on mi je rekao: Ja to razumem. Nas dvojica se divno ispričamo. I čujemo se non-stop. Uvek se obradujem kad mi se javi."

"Zanimljivo je to, ali poslednjih pet-šest godina isključivo igram neku devijaciju. Sad se šale na moj račun, jer bije me neverovatan repertoar. I na filmu i na televiziji i u pozorištu, kako se pojavi neka devijacija, pedofilija, pederastija, ja igram. Igram i zaražene raznim bolestima i biseksualce… Čak me i moja odlična prijateljica i koleginica Danijela Štajnfeld zeza: Nemoguće da znaš tako dobro da igraš pedere, je l’ imaš ti neko iskustvo? Ja kažem: Devojko, pa ne mora čovek da umre da bi znao da igra čoveka koji umire!"

Glumci na kilo
"Glumci su slični pevačima šlagera. Tu i tamo nešto zazvuči i bude zaista bitno. Veći deo je zabavljanje. Samokritičan sam i mogu da kažem za najviše deset stvari u svom životu: E, svaka ti čast. Previše toga je rađeno na silu, zbog kompromisa, iz pogrešnih razloga, ali na kraju krajeva, kad razmislim, i to mi je trebalo. Zašto da ne. Sve je to ljudsko iskustvo i potrebno je. Pa, da nisam to radio, ne bih znao da drugi put ne treba da radim. Znate, ljudi često citiraju onu Ničeovu rečenicu poraz koji me ne ubije, čini me jačim. A neki porazi su me i ubili, da budemo iskreni. E, sad, mislim da u ovim godinama, kad sam odradio dovoljno toga, imam prava da mazim sebe, da sebi podilazim. Sve više me zanima s kim ću raditi. Ako je sjajan tekst, čak i sjajan reditelj, ako mi se ne sviđa ekipa, bez velike dileme kažem: NE! U mom poslu ako se ne traje, ništa nije urađeno. Bljesak tu i tamo ne znači ništa."

"Porazna je činjenica da sa svake klase koja je izašla sa Fakulteta dramskih umetnosti radi jedna trećina, kako god da su male, od sedam, osam, do 15 ljudi uvrh glave. Odjedanput silne škole, gomila glumaca koja tone u ovako malom prostoru. Mene, iskreno da vam kažem, čude roditelji koji plaćaju te škole."

Umesto turizma podno grejanje

"Moja ćerka je trenutno zaposlena kod majke. Ona je završila menadžment u turizmu, a sad radi podno grejanje. Bavila se amaterski glumom i navodno je bila jako dobra, čak i neke nagrade dobila. Imala je u jednom trenutku ozbiljnu želju, međutim, život joj se promenio, udala se, dobila dete kao relativno mlada, tako da nije išla u tom pravcu."