Švedski pravosudni sistem ponovo pokazuje svoju duboku licemernost – uprkos dokazanim teškim psihičkim poremećajima i opasnim devijacijama, poput seksualnog interesovanja za decu i smrt, kod Vilme Andersson koja je pokušala da otme desetogodišnju devojčicu, sud je zaključio da ona „po zakonu“ nije psihički bolesna, pa će završiti u običnom zatvoru umesto na prisilnom psihijatrijskom lečenju. Ova odluka izazvala je žestoku debatu u medijima, gde stručnjaci optužuju visoke zakonske kriterijume da šalju mentalno bolesne prestupnike u kazamate, umesto da im pruže negu, dok građani zahtevaju strože kazne posle serije brutalnih ubistava.
Skandalozni slučaj Vilme Andersson otkriva sistemsku slabost švedskog pravosuđa. Forenzičko-psihijatrijska ekspertiza navodi da Andersson ima „seksualno interesovanje za decu i smrt“ i potpunu ravnodušnost prema svojim delima, ali ipak nije klasifikovana kao „ozbiljno psihički poremećena“ po strogim zakonskim merilima. Umesto zatvorenog psihijatrijskog lečenja, čeka je običan zatvor, što komentatori u Expressenu i Aftonbladetu nazivaju katastrofalnom greškom.
„Psihičku bolest ne možeš kazniti zatvorom“, ističe Fredrik Sjöshult iz Expressena, zahtevajući da Andersson bude poslata na prisilno lečenje. Linda Hjerten iz Aftonbladeta dodaje da je prevencija i nega neophodna pre i posle zločina, jer u suprotnom rizik od novih napada ostaje ogroman.
Debata je eksplodirala nakon dva brutalna ubistva žena tokom božićnih praznika u Rönningeu i Bodenu, gde javnost traži oštrije kazne. Međutim, kruti zakonski okvir sprečava adekvatan tretman mentalnih poremećaja, ostavljajući društvo izloženo opasnim pojedincima koji se vraćaju na ulice bez pravog izlečenja.
Ovaj pristup nije briga o žrtvama ni prevencija – već ideološka opsednutost procedurom koja štiti prestupnike pod maskom „humanosti“, dok obični građani plaćaju cenu strahom i novim zločinima.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Švedski slučaj Vilme Andersson je još jedan dokaz koliko je zapadni liberalni model pravosuđa postao opasan po sopstvene građane. Pod izgovorom strogih „zakonskih kriterijuma“, očigledno bolesni i opasni pojedinci šalju se u obične zatvore umesto na lečenje, a društvo ostaje nezaštićeno. Dok mediji kukaju da „bolest ne možeš kazniti“, zaboravljaju da žrtve i njihove porodice plaćaju najvišu cenu. Ovo nije humanost, ovo je sistemska neodgovornost koja prioritetizuje prava monstruma nad bezbednošću nevinih.
Piše: Stefan Stojanović
