“Zarobljenik” u Norveškoj

Pusti hodnici rizorta, nestvarna tišina, belilo i sneg do struka. Čuju se koraci jedine osobe u velelepnom kompleksu Pellestova Hotel Hafjell u Norveškoj. Ne, nije u pitanju scena poput one iz filma „Isijavanje“ sa Džekom Nikolsonom, koji igra kućepazitelja u Overlok hotelu gde je sa porodicom izolovan zbog snega tokom većeg dela zime. Zavejanim zdanjem u zemlji fjordova ne tumara nastojnik hotela, već Nemanja Baljak, glavni somelijer ovog kompleksa, koji je naše gore list.

Otkud on tamo i to potpuno sam? Pa ne kažu badava da život piše romane, a to upravo može da potvrdi ovaj 33-godišnjak. Sagovornik „Vesti“ je zbog pandemije doživeo da u hotelu koji inače vrvi od skijaša, zaposlenih i posetilaca, ostane sam. Kompleks je privremeno zatvoren, osoblje je otišlo kući, a Nemanja je ostao sa svojim mislima u hiljadama kvadrata, pustim sobama i restoranima, teretanom i praznim salama da sačeka ponovno otvaranje rizorta. Da nema interneta, kaže, ne bi progovorio ni reč sa živom dušom.

Od sudbine nema bekstva

Oko njega je svuda samo sneg koji nadležna službe povremeno čiste specijalnim mašinama. On sve to posmatra iz unutrašnjosti hotela i priča nam svoju neobičnu priču.

– Rođen sam 1987. godine u Šibeniku, moja porodica potiče iz sela Bratiškovci, udaljenog dvadesetak kilometara od ovog grada na Hrvatskom primorju. Tokom 1991. sam zajedno sa majkom izbegao za Beograd dok je otac ostao na ratištu jer je bio rezervni oficir. Osnovnu školu sam započeo i završio u Novim Banovcima. Taj period pamtim kao najlepši deo svog života. U maloj sredini sam bio među najboljim učenicima, ali onda je usledio šok kad sam upisao „Teslu“, srednju elektrotehničku školu u Beogradu gde sam se borio da održim zlatnu sredinu. Fakultet nisam upisao jer sam bio siromašan i nestrpljiv, želeo sam da počnem da radim i imam svoj dinar… Tako da sam zasukao rukave i radio raznorazne poslove. Nakon gubitka dobrog kancelarijskog zaposlenja, odlučujem da odem na brod u potrazi za boljim sutra.

Iako je dugo bežao od sudbine, veli, nije mogao da joj utekne kada je posao u pitanju.

– Moja porodica kroz generacije je proizvodila, pa čak i trgovala vinom, ja nisam pio alkohol do svoje 24. godine i prvog odlaska na kruzer. Onda je upravo sudbina preuzela kormilo. Prijavljujem se za posao na okeanskom brodu iako u životu nisam držao ajncer, a o ugostiteljstvu sam znao samo ono što sam kao gost po restoranima u Srbiji mogao da vidim. Za taj intervju me je pripremio jedan prijatelj koji je već odradio pre toga ugovor na brodu. Odlično znanje engleskog i pristojan izgled su mi pomogli da dobijem posao pomoćnika konobara. Već u startu sam preskočio jednu nižu poziciju zbog pomenutih razloga.

Meksikanac Vladimir

U aprilu 2012, nepuna tri meseca nakon nesreće kruzera Costa Concordia koji je potonuo kod obala Toskane, čak u Melburnu se ukrcao na svoj prvi prekookeanski brod.

– Pošto se majka mnogo plašila što idem na pučinu, u početku sam je slagao da odlazim u Majami. Razmišljao sam: „Eto bar da ne bude da sam na samom kraju sveta.“ Istinu da sam na brodu stacioniranom u Australiji i Jugoistočnoj Aziji rekao sam joj tek nakon mesec dana. Retko sam se čuo sa porodicom jer su tada pozivi bili veoma skupi i uvek smo bili u drugoj vremenskoj zoni. Let od Beograda do Melburna sa presedanjima u Minhenu i Hongkongu mi je bio prvi u životu. Bio sam toliko uzbuđen, stidljiv, željan svega, a pogotovo da vidim svet. Kao malo dete u avionu Lufthanse iz Minhena do Hongkonga, jeo sam i pio do iznemoglosti. Kada smo sletali na aerodrom u Hongkongu kružili smo više od pola sata, bio sam prestrašen, kao i prilikom putovanja za Minhen, a danas iza sebe imam više od 100 letova zapisanih u pasošu.

Priznaje da je na brodu bio totalno izgubljen i dezorjentisan.

– Tri dana su me vodili do kabine koju sam delio sa Meksikancem, Vladimirom Rodrigezom. Da, Vladimirom kome je baka bila poreklom Ruskinja. Rad je tada bio pretežak za mene. Sećam se da nisam imao da kupim udobne cipele, nego sam poneo neke uske sa mature koje sam čuvao. Zatim su mi nakon nekoliko dana svakodnevnog stajanja od minimum 11 sati izašle rane na stopalima. Nikada neću zaboraviti kada smo jedne večeri bili u Tasmaniji, Hobartu. Uprkos umoru, želeo sam da izađem s broda napolje. Izašao sam na kopno na 10-ak stepeni Celzijusa bos, jer su me noge toliko bolele.

Na početku mi nije bilo lako.

– Iako sam nekoliko puta u prvih mesec dana hteo da dam otkaz i uprkos tome što su mi bili nametnuti najlošiji poslovi, uspeo sam zbog jake želje za uspehom da odolim iskušenju i ostanem. Mnogi su odustajali. Sećam se reči starijih Filipinaca koji većinom rade na okeanskim brodovima. Govorili su mi da ako ostanem prvih mesec dana na brodu, da ću ostati 10 godina. Da nije bilo korone, 2022. bih proslavio deceniju rada na brodu. Naravno da ljudi koji rade na pučini imaju mnogo pauza, ali uvek bi se vratio na brod, jer taj način života uđe u krv.

Treninzi i šah

Nakon dva ugovora video je ceo Pacifik, od Australije preko Jugoistočne Azije, Japana, Vladivostoka u Rusiji do Aljaske, Zapadne obale SAD, Havaja, Francuske Polinezije, Novog Zelanda…

– Australija i mentalitet njenih žitelja mi odgovaraju. To je mesto gde bih voleo da pustim korenje. Japan mi je kao druga planeta. Veliko poštovanje imam prema Kini, Hongkongu, Singapuru zbog prosperiteta koji su napravili. Divim se kulturi, arhitekturi i istoriji zemalja Jugoistočne Azije kao što su Tajland, Kambodža, Vijetnam… Francuska Polinezija, gde mislim na ostrva Bora Bora i Morea, dva su najlepša mesta na svetu. Boja mora i peska izgleda kao sa skrinsejvera na računarima.

Nakon avanture na okeanu, počinjem da radim na rečnim kruzerima, Dunav-Rajna-Majna.

– Radio sam dve godine na Vikingu kao glavni konobar, da bih krajem 2016. godine dobio posao na brodu Kristal (Crdžstal)
. To je bila prekretnica moje karijere. Dobio sam šansu da postanem somelijer i da probam najbolja svetska vina. Nakon tri i po godine na Kristalu, u martu 2020. godine dobijam otkaz zbog korona virusa. Odlazim kući i u izolaciji ostajem do jula. Opet sudbina upliće prste i na trećoj strani na Google search pretraživaču nalazim oglas za posao da se traži somalijer u kompleksu Pellestova Hotel. Pet dana nakon intervjua već sam bio u Norveškoj – priča Nemanja.

Korona je uzdrmala sve zemlje sveta. Norveška se odlično nosila sa pandemijom, pa može se čak reći da se i dalje bori sa virusom prsa u prsa, jer je jedna od četiri zemlje Evrope sa najmanje zaraženih.

– Ipak, vlada je u strahu od novog soja virusa donela odluku da 4. januara zabrani točenje alkohola u restoranima i barovima širom zemlje i grupne posete hotelima. Tako da je Pellestova kompleks privremeno zatvoren, a i ja unutar njega. Nekim danima dođe neko od kolega iz administracije pa proćaskam sa njima i izađem da skijam. Malo i treniram, igram onlajn šah u toku dana sa najboljim prijateljem i tako mi prolaze dani, sve do dana kada će se, kako se nadam, vrata hotela otvoriti i u njega ušetati radosni gosti.

Najskuplja flaša 3.000 evra

Preko leta kroz hotel je prošlo sijaset duša jer je većina Norvežana na preporuku vlade ostala u zemlji. Nemanja kaže da se odlično snašao.

– Iako ne govorim ni reč norveškog od jula postajem omiljen među gostima. Povećao sam prodaju vina za 140 posto. Kao glavni somalijer doneo sam novine koje sam tokom skoro decenijskog iskustva pokupio. Uveo sam koncept uparivanja hrane sa vinima, večera od sedam jela koja savršeno idu sa sedam vina, kao i testiranje Dionisovog napitka sa ostrigama. Vodim vinsku kartu sa više od 400 vina. Ima svega i svačega, a najskuplja flaša košta oko 3.000 evra.

Državni alkohol

Nemanja kome su vina u malom prstu i koji je okružen njima, otkrio je da ljudi u zemlji fjordova osim u barovima i restoranima ne mogu da uživaju u vinu i žestokim pićima kada požele. Ona mogu da se kupe samo u specijalizovanim radnjama za prodaju alkohola koje se zovu Vinmonopolet i koja su u vlasništvu države.

Penzija na Mediteranu

Ne kaže se badava da su somalijere dodirnuli bogovi i dali im moć da kušaju njihove darove od grožđa. Činjenica je da put od konobara na brodu do cenjenog somalijera nije lak, ali talenat, želja i trud su ključ uspeha. Nemanja za „Vesti“ otkriva da su mu dalji planovi da ode u SAD.

– Mislim da u Americi do kraja mogu da ispunim svoj potencijal u ovom poslu, zaradim ozbiljniji novac i da se nakon toga vratim u Evropu i skrasim negde na Mediteranu uz čašu vina.

Duh u rizortu

Hafjell je planina ski-rizort/selo na planini koje se nalazi na 20-ak minuta vožnje od Lilehamera, mesta u kom su održane Zimske olimpijske igre 1994, Nemanja Baljak nam je otkrio da sam hotel nosi naziv po imigrantu Litvancu, čiji je nadimak bio Pele. Ovaj vizionar je 1946. godine na preporuku lekara zbog lošeg zdravstvenog stanja izgradio brvnaru na jednom od vrhova planine kako bi se što pre oporavio.

– Jednog dana slučajni prolaznik svratio u brvnaru i tražio kafu, Pele mu je naplatio za tu uslugu jednu krunu i tu je došao na ideju da može da počne da se bavi ugostiteljstvom. Vremenom brvnara je izrasla u hotel. Nakon Peleove smrti, hotel je promenio nekoliko vlasnika. U jednom trenutku je kompleks čak i grcao u dugovima. Kupio ga je moj poslodavac, jedan od deset najbogatijih ljudi u ovoj skandinavskoj zemlji i to na nesvakidašnji način. On je strastveni nordijski skijaš, a ovde je jedna od najboljih staza za nordijsko skijanje na svetu pa je često dolazio. Nekoliko puta je tadašnji upravnik hotela istrčavao na stazu da zamoli mog poslodavca da otkupi hotel. On se na početku smejao ali je na kraju popustio i kupio ga je, a ostalo je istorija. Noći u hotelu sa više od 40 soba mogu da budu pomalo strašne, jer sam apsolutno sam, zaključan spolja. Nekada se i uplašim dok šetam noću po mraku do kuhinje ili teretane, jer meštani ovde pričaju da Peleov duh tumara rizortom.