Želja da Titova Jugoslavija bude „Jevropa“ i „svet“ dovela je do toga da mnoge prirodne grane, od kojih se ostvarivao veliki profit, budu potisnute, a neke i praktično uništene. Takav slučaj bio je sa dudovima, kojih je pre masovnog krčenja krajem šezdesetih godina prošlog veka u tadašnjoj Jugoslaviji bilo oko 2,6 miliona, ponajviše na prostorima Srbije, dok je danas taj broj gotovo zanemarljiv.
Jugoslavija je bila peta sila u svetu po proizvodnji svile, a potom je prednost data nafti i sintetici koja se od nje pravi.
„Nekadašnja Jugoslavija je decenijama plaćala danak trčanju za raznim svetskim trendovima, ali cena modernizacije, kroz uvođenje masovne proizvodnje sintetičkih vlakana, pripada redu najskupljih promašaja nekadašnje SFRJ! Zbog sintetike (čitaj: monopola naftne industrije) iz Jugoslavije je proterana širom sveta cenjena svilena buba, a njena biljka hraniteljka, beli dud, iskrčena. Napomenimo samo da je pred Drugi svetski rat u Jugoslaviji bilo više od dva i po miliona stabala belog duda, a da danas nema ni nekoliko hiljada“, navodi Branislav Gulan, publicista i novinar u penziji.
Danas su dudovi u Vojvodini preostali u tragovima, a nekoliko ih ima u blizini Kovilja, gde se održava i manifestacija „Parastos dudu“, kada se sakupljaju plodovi sa ovog drveta i peče rakija.
Zanimljivo je da je sadnja dudova u Novom Sadu počela davne 1786. godine. U naredne dve godine posađeno je preko 3.500 dudovih stabala, da bi do kraja veka ta cifra prešla 5.000 sadnica.
„Drvo duda može narasti i do 24 metra, a može da raste i na veoma siromašnim, pa čak i peščanim zemljištima. Koristio se najčešće za uzgoj svilene bube, koja je ključna za proizvodnju svile, pa je tako Novi Sad 1770. godine otvorio svoju prvu svilaru. Iz istog razloga, Futog je posedovao preko 10.000 dudova. Gajenjem svile bavio se ‘svako’, a najčešće siromašni baštovani“, kaže za Informer Dimitrije Ilić, agronom u penziji iz Novog Sada.
Ipak, bombardovanje „Srpske Atine“ u Košutovoj revoluciji 1849. godine značajno je odmoglo gajenju svile na ovim prostorima, jer je novosadska svilara porušena. Posle toga, tadašnja vlast je tražila da se dudovi sade u što većim količinama, pa su, osim pored puta, sađene i čitave šume dudova. U Almaškom kraju u Novom Sadu, ispred svake kuće, po zakonu Austrougarske monarhije morao je biti zasađen dud.
„Krajem 19. veka svilena buba se gajila u stotinjak naselja u Bačkoj. Gotovo da nije bilo sela u okolini Novog Sada čiji se stanovnici nisu, manje ili više, bavili svilogojstvom. U jednom trenutku, samo na području Novog Sada bilo je oko 750 hiljada stabala duda. Za masovnu sadnju postojali su rasadnici, ali dud koji je bio zasađen nije odmah mogao da se koristi za branje lišća i ishranu svilene bube“, navodi Dušanka Marković iz Muzeja grada Novog Sada.
Pogled redakcije portala Vesti Online
„Osim toga, živina se hranila plodovima duda dva do tri meseca i vlasnici nisu morali da tada troše kukuruz, ovas i drugo za živinu. Stanovništvo je jelo dudove, od dudova pravilo pekmez i rakiju“, naveo je svojevremeno Slobodan Jarčević za časopis „Homoverbum“.
Piše: Siniša Kostić
